Након кризе која је погодила компанију „Нисан“ током 90-их година прошлог века и уједињавања са „Реноом“ 1999. године, челници нове алијансе су донели одлуку да за потребе тржишта Северне Америке отворе нови (трећи) производни погон. До тог момента „Нисан“ је већ имао погоне за производњу мотора и за производњу аутомобила у Савезној држави Тенеси.
План алијансе је подразумевао инвестицију у висини од 930 милиона долара и максималним бројем од 4.000 запослених.
И донели су одлуку да инвестирају у Савезној држави Мисисипи.
Мисисипи је званично најсиромашнија савезна држава у САД. Такође, Мисисипи је једина држава која у својој застави садржи елементе тзв. „ратне заставе конфедерације“.
Не може се тврдити да је спремност Мисисипија да и 150 година након грађанског рата поносно стоји испод обележја поражене стране разлог томе да је у исто време и најсиромашнија држава у САД. Али, не може се ни олако одустати од таквог размишљања.
2001. године Мисисипи је на референдуму донео одлуку да не одустаје од своје заставе и прошлости.
2002. године Мисисипи је донео одлуку да се бори за своју будућност
Да би победио остале конкуренте у борби (на крају се избор свео на Алабаму и Мисисипи) за привлачење инвестиције, Мисисипи је обезбедио стартне подстицаје за „Нисан“ у висини од 295 милиона долара. Подстицаји су подразумевали улагање државе у тренинге (обуку) запослених, припрему (инфраструктурно опремање) саме локације, унапређење путне мреже, унапређење система водоснабдевања и одвођења отпадних вода, изградњу фабричких објеката, изградњу инжењерског центра за потребе компаније и др.
До завршетка пројекта који је накнадно добио и другу фазу уз повећање броја запослених за додатних 1.400 људи држава Мисисипи је у кешу подржала инвестицију са 491 милион долара. Када се на све то додају пореске олакшице на које је „Нисан“ имао право у наредних 10 година долази се до цифре од 1.333.000.000 долара.
Значи да је већ у стартним годинама било јасно да ће подстицаји превазићи почетну инвестицију компаније. Зашто ово ипак јесте добра одлука власти Мисисипија?
„Нисан“ је само на име пореза у периоду 2013-2019 у буџет државе Мисисипи уплатио преко 2.000.000.000 $. До 2023. године када ће обележити 20 година рада та цифра ће прећи 3.000.000.000 $. И да су само ови приходи разлог исправности одлуке били би довољни. Али нису једини.
„Нисан“ запошљава 6.400 људи директно око 25.000 широм Мисисипија индиректно, тј. у компанијама које раде као добављачи за „Нисан“. Компанија је преузела обавезу да у року од 5 година од почетка рада запосли минимум 3.000 људи са минималном платом од 150 % просека у држави Мисисипи. То значи да је минимална сатница запосленог у „Нисану“ била 19,70 $ (бруто) тј. да је месечна бруто зарада запосленог била око 3500 $. Од пореза на зараде на терет радника само у „Нисану“ држава је приходовала близу 1.000.000.000 $. О порезима приходованих од 25.000 људи који индиректно раде за „Нисан“ нећемо говорити јер ни приближну процену немамо. И да је само ово разлог за давање подстицаја „Нисану“ довољно је. Али разлога има још.
За десет година је у округу Медисон (округ у ком се налази „Нисанова“ фабрика) број основних школа са 9 порастао на 21. И наставиле су да се граде. Више од 30.000 људи је решило да свој живот настави у Мисисипију, а не да потражи посао у некој развијенијој савезној држави. Тих 30.000 људи плаћа рачуне комуналним предузећима, купује у локалним продавницама, тржним центрима и ресторанима. Иде у позоришта, биоскопе и на утакмице. Купује, гради, реновира и опрема куће и станове новим намештајем и техником. То са собом повлачи отварање додатних продавница, пекара, ресторана, биоскопа, грађевинских фирми и др. Што значи ново запошљавање и нове порезе односно нове приходе државе на основу оне инвестиције у подстицаје дате „Нисану“.
Закључно са 2019. годином „Нисан“ је у фабрику у Мисисипију инвестирао близу 3,5 милијарди долара. Највећи су привредни послодавац у држави Мисисипи.
У питању је свакако екстреман пример, како по висини инвестиције и подстицаја, тако и по свом утицају на околину. Али логика и принцип примене субвенција је у основи исти, како у Мисисипију, тако и у Азији, Африци, или овде у балканским државама.
Хајде да се сад вратимо на почетак.
Откуд уопште подстицаји за отварање нових радних места?
Као и у свему и овде је у питању однос понуде и тражње. Компаније из различитих разлога доносе одлуку о отварању новог погона или премештању постојећег. У складу са потребама изврше анализу локација и одаберу више локација у неколико држава у којима би могле инвестирати. Како је потреба за новим радним местима у различитим деловима света константа, то значи да је инвестиција у отварање фабрике и нових радних места својеврсна „услуга“ која има своју цену. А онда је на изабраним државама и локалним самоуправа у оквиру тих држава да у висини подстицаја покажу колико је њима значајно и потребно да се одговарајућа врста инвестиције деси баш код њих тј. колико су они спремни да плате за ту услугу.
Наравно да компанијама није свеједно да ли ће бити ближе или даље од својих купаца/добављача, као и то да ли транспорт њихових производа поред додатног времена и трошка транспорта изискује и додатне трошкове (порезе, царине и сл.) Дакле, често изабране државе и локалне самоуправе нису у истој почетној позицији и оне које су лошије позициониране морају, да би у овој борби за инвестицију победиле, понудити подстицаје који компензују њихове недостатке.
Србија је у борбу за инвестиције кренула са скоро 15 година заостатка у односу на своје комшије/конкуренте. Додатни проблем који је у тој борби имала јесте имиџ који је носила из ратова 90-их. Нажалост, перцепција инвеститора о стању у некој земљи најчешће се формира на основу доступних информација. О томе какве су информације пласиране о Србији у земљама из којих долази највећи број светских компанија, верујем, не треба трошити време или давати посебна објашњења. Напоменуо бих да се чак и током друге деценије 21. века у разговорима са грађанима неких од „развијених“ земаља постави питање „да ли се код вас још ратује?“.
Србија је подстицаје као оруђе у борби за инвестиције увела 2006. године. Пре ње су то већ урадиле све земље у окружењу. И од те године и почиње озбиљније инвестирање, које подразумева и изградњу фабрике, а не само куповину тј. приватизацију већ постојећих. Тзв. „гринфилд“ инвестиције попут „Бел Пекиџинга“ су биле плод случајности а не системског решавања проблема.
Неке од земаља у окружењу су у међувремену постале део Европске уније, што им је са једне стране утицало на ограничавање нивоа подстицаја које могу да понуде, али им је са друге стране умањило или порушило баријере које су постојале са најразвијенијим земљама Европе. Све земље средње и источне Европе су конкуренција једни другима приликом привлачења инвестиција. У последње време су из овога изузете Словенија, Чешка и Словачка јер нису у могућности да инвеститорима гарантују радну снагу.
Приликом одређивања модела подстицаја Србија се служила преузимањем идеја из већ успешних држава (Ирска, Словачка…).
Увођење подстицаја није било ствар добре воље, већ неопходност.
Могу ли домаће компаније добити подстицаје?
Иако је „Уредба о условима и начину привлачења директних инвестициja“ донета како би привукла велике и јаке компаније из иностранства, једнака права на подстицаје имају и домаће компаније.
Поред ових подстицаја, домаће компаније имају могућност коришћења разних врста подстицаја како на републичком, тако и на покрајинском, па и локалном нивоу. Висина подстицаја се не одређује на основу имена компаније која га тражи или земље из које долази. Висина подстицаја се одређује на основу инвестиционог пројекта. За исти пројекат и уз исте гаранције би исту висину подстицаја добио „Мерцедес“ и нека домаћа компанија из Србије.
Зашто не изгледа тако?
Вратићемо се опет на претходне деценије. Деценију изолације наследила је деценија лоше приватизације. Једине домаће компаније које су сачувале производњу и име из времена СФРЈ су из области прехрамбене производње, месне индустрије и произвођачи кондиторских производа. А и добар део њих је данас приватизован од стране страних компанија или инвестиционих фондова. Ван тога – преживела је наменска индустрија.
Другу групу великих домаћих компанија чине компаније које су настале у последњим деценијама прошлог века и лаганим растом достигле респектабилне величине. Али се број запослених у овим компанијама не броји у хиљадама и десетинама хиљада – већ у стотинама. До тих више стотина запослених они су дошли континуираним запошљавањем мањих група људи. Већина ових компанија свој развој заснива на извозу и сарадњи са великим купцима у иностранству. Такође, долазак великих инвеститора попут Сименса, Грундфоса, ЗТФ, МТУ, Боша и многих других отвара могућност овим компанијама да постану у почетку њихови добављачи а касније и партнери. И за ове домаће компаније у Развојној агенцији Србије и Министарству привреде постоји посебна линија подршке.
И опет се враћамо на перцепцију коју граде медији и доступне информације. Вест су отварања фабрика које ће запошљавати више хиљада или бар више од 500 људи. Уз доста муке можемо се сетити неке „домаће“ компаније која би то могла урадити у наредних пет година. Домаћих компанија нема у вестима, али има међу корисницима подстицаја. Број корисника подстицаја међу домаћим компанијама није мали, али је број људи које те компаније запошљавају мањи и нису довољно атрактивне да буду вест.
Локални подстицаји
Локалне самоуправе могу компанијама уступити опремљено земљиште по умањеној цени или без накнаде. Да би им ово било одобрено од стране државе, неопходно је да израде Елаборат оправданости за ову одлуку. У том Елаборату морају да покажу у ком периоду ће ова инвестиција у буџет локалне самоуправе вратити средства која су изгубљена уступањем по нижој цени или без накнаде. У најчешћем случају ти елаборати покажу да се „изгубљена средства“ кроз порезе, доприносе и таксе врате у буџет локалне самоуправе за мање од 5 година. У овим Елаборатима се не анализира кључни разлог довођења инвеститора – запошљавање људи из те и околних локалних самоуправа и обезбеђивање егзистенције њиховим породицама. Такође се не виде пратећи ефекти трошења њихових зарада.
Према Заводу за статистику око 80% зарада које су до висине просечне зараде у Србији се задржава у локалу, од плаћања рачуна локалним комуналним предузећима до куповине продавницама хране, одеће, обуће, затим у кафићима, кафанама и ресторанима. Како се зараде повећавају тако и овај износ у апсолутном износу расте, али чини мањи процентуални део зараде.
Поред овог подстицаја, локалне самоуправе могу ослободити инвеститора одређене врсте локалне таксе или омогућити бесплатно прикључивање на комуналну инфраструктуру која је у надлежности локалне самоуправе. Вредност ових подстицаја није велика и често представља само симболичан гест спремности локалне самоуправе да подржи инвестицију.
Подстицаји у АПВ
Када је реч о подстицајима на покрајинском нивоу, у последње три године уведена је подстицајна мера суфинансирања отварања нових радних места. Право на коришћење средстава имају сва правна лица без обзира на порекло компаније уколико свој инвестициони пројекат спроводе на територији Војводине. Обавезе корисника су да запосле минимално 10 а максимално 100 људи, да инвестирају минимално 50.000 евра у нови пројекат и да запослене држе минимално 3 године континуирано са зарадом не мањом од 120% у односу на миниману зараду.
Ово су елиминациони критеријуми, али су додатно оцењивани пројекти у складу са висином зараде коју ће добијати запослени, висином инвестиције по запосленом, технолошким нивоом производње, учешћем домаћих добављача, учешћем извоза, структуром запослених у погледу стручности радне снаге итд.
У току четири позива за подршку предузећима у отварању нових радних места (НРМ) Покрајинска влада је подржала 61 предузеће. Од тога је 47 у домаћем власништву, а 14 тзв. „страних инвестиција“.
Шта показује анализа?
Просечан инвестициони пројекат домаћих инвеститора повлачи са собом отварање мањег броја радих места од просечног инвестиционог пројекта страних инвеститора. Када погледамо структуру пројеката у односу на број радних места која повлаче са собом видимо да су само страни инвеститори поднели захтеве за максималан дозвољени број нових радних места чије отварање АПВ подржава суфинансирањем.
Скоро половина домаћих инвеститора кроз инвестициони пројекат планира отварање мање од 20 нових радних места, а скоро четвртина планира отварање минималног броја од 10 НРМ.
И у овакивим околностима када су горње границе одређене домаћи инвеститори ипак улажу мање средстава и отварају мање НРМ.
И онда када дођемо на терен државних субвенција за које се конкурише још већим пројектима та разлика постаје очигледнија.
Позитивна ствар је да, иако је просечна висина инвестиције страних инвеститора скоро дупло већа од просечне висине домаћих инвеститора, када ове цифре ставимо у однос са бројем НРМ које планирају да отворе видимо да је просечна висина инвестиције по новом радном месту, иако нешто нижа, ипак доста приближна. Дакле ради се о инвестицијама које јесу мање обимом али не заостају у квалитету.
Рокови за испуњавање услова нису истекли и још увек сви имају времена да своје обавезе из уговора испуне. Тренутни пресек испуњености обавеза домаћих инвеститора је 64,8 %, а страних 83,4 %.
Није тачно да нема домаћих компанија међу корисницима подстицаја. Просто их нема у медијима због величине и броја нових радних места која стварају.
Да ли се компанијама дају превисоки подстицаји?
Наравно да се грешке дешавају у сваком послу, али одређивање висине и врсте подстицаја се врши на основу одговарајућих критеријума и процена. Компаније које доносе са собом нове технологије и знања, које запошљавају стручнију радну снагу, које стварају већу додату вредност, које утичу на повећање извоза и/или смањење увоза у Србију могу рачунати на веће подстицаје. На подстицаје могу рачунати и компаније које запошљавају раднике на најпростијим пословима, али и оне морају испунити одговарајуће услове. И свакако могу рачунати на мању висину подстицаја.
„Мотачи каблова“
Када се помене тема „превисоки подстицаји“ обично се веже за тзв. „мотаче каблова“. У питању су (скоро у потпуности) стране компаније које су на територији Србије отвориле дивизије које се баве простим пословима са ниском додатом вредношћу. Ове компаније по правилу немају висок ниво инвестиције по запосленом и запошљавају велики број људи. С обзиром на висину инвестиције и на законска ограничења, овакве инвестиције не могу по радном месту бити субвенционисане као нека компанија која доноси „продуктивнија“ радна места и нове технологије. Подстицаји које овакве компаније добијају се у државну касу на основу пореза, доприноса и такси врате у року од 5 година, а да при том не рачунамо корист коју има друштво од запошљавања људи тој компанији. Постоји опција да као подстицај ове компаније добију одређене врсте ослобађања од плаћања такси или пореза, али у том случају ове компаније нису добиле класичне новчане подстицаје, па се корист од тих подстицаја опет своди на исти временски период.
Компаније које добијају подстицаје имају обавезу да запосленима исплаћују зараду која је минимум 20% већа од минималне.
Минимална зарада у Србији износи 30.022 динара нето. Бруто зарада износи 48.422, односно порези и доприноси износе око 18.400 динара.
Инвеститор има обавезу да исплаћује зараду у износу 36.026 динара. Бруто износ је 58.113, односно порези и доприноси износе око 22.100 динара.
Из угла државе, само у овом сегменту долази до повећања од 3.700 динара месечно, тј. 44.400 динара годишње (376 евра – 1.881 евро за пет година).
Кад би инвеститор исплаћивао зараде само у складу са минимално обавезним, у року од 5 година само по овом основу би се у буџет вратило 1.881 евро.
Али на 100 запослених има и груповођа, сменовођа, мајстора, инжењера, правника, књиговођа и др. Што значи да је чак и овај најлошији сценарио неизводљив.
Када од подстицаја зависи да ли ће до инвестиције уопште доћи, онда је рачуница још јаснија Сваки новозапослени из угла државе на име пореза и доприноса у буџет државе (покрајине, локалне самоуправе) доноси 22.100 динара тј. 187 евра што у периоду од 5 година износи 11.237 евра.
Мале зараде
А да ли заиста тзв. „мотачи каблова“ дају и најлошије плате? Од како су две компаније из тог спектра компанија дошле у Нови Сад више је него очигледно да на сваком трећем бутику, продавници, пекари, кафићу, месари итд. стоји натпис „тражимо радника“. Од стана у ком живим до радног места (око 2 км) прошао сам поред 12 таквих натписа крећући се улицама у којима није велика фреквенција излога.
Да ли ове компаније плаћају раднике мање наго у западним земљама? Плаћају. Али се оне прилагођавају средини у коју су дошле. Повећањем броја запослених до ког су довеле и ове компаније својим доласком долази до уравнотежавања односа понуде и тражње за радном снагом. Када се незапосленост буде свела на мали проценат зараде ће неминовно расти. И то је једини исправан пут.
Шта би се десило када би држава донела уредбу да минимална плата од 1. јануара 2020. буде 500 евра? Ове компаније би се у старту прилагодиле или би отишле. Нажалост, велики број малих домаћих послодаваца не би био у стању. Дошло би до гашења фирми и повећања незапослености и још интензивнијег напуштања земље. Или би због вишка понуде радне снаге запослени у компанијама које исплаћују те минималне зараде били под константним притиском јер „ако нећеш ти – има ко хоће“.
На крају овакве компаније су буквално „ледоломци“ за дивизије исте компаније или за долазак нових компанија. Оне отварају путеве. Компанија „Континентал“ је прво дошла са дивизијом која би се могла сврстати у радно интензивне. Пет година касније је дошла са сектором за истраживање и развој и на путу је да запосли 500 инжењера (прешли су цифру од 300). На мапи компаније ЗФ која је ове године дошла у Панчево и већ започела и другу фазу инвестиције Србија је до пре пет година била обојена црном бојом да се не би којим случајем грешком определили да размишљају о инвестирању у Србију. Наравно да је поред рада институција државе Србије на њихову одлуку утицала чињеница да је велики број компанија из Немачке већ дошао у Србију.
Само у Војводини данас страни инвеститори запошљавају преко 85.000 људи и инвестирали су преко 9 милијарди евра.
Да није било подстицаја – овај број би био далеко мањи.
Постоје ли и лоши примери? Постоје. Али би било неозбиљно на основу појединачних, малобројних лоших примера оцењивати меру. Србија је на овај начин решила или је на путу да реши први велики економски проблем са којим се суочава већ деценијама – незапосленост. Смањење незапослености ће неминовно довести и до раста стандарда. Опет ће оно правило односа понуде и тражње које сам поменуо на почетку текста почети да ради свој посао, овог пута у корист запослених. Све већа понуда радних места ће утицати и на повећање зарада.
Када је у питању судбина подстицаја, из Владе Србије је најављено да ће се они усмеравати убудуће само ка компанијама које доносе нова знања, технологије и високо продуктивне послове. Већ данас компаније које су дошле пре 5-6 година са радно интензивним пројектима не би могле да рачунају са истом висином подстицаја, већ би им се нудило мање.
Ако погледамо само 2019. годину најављене или започете су инвестиције МТУ, ЗФ, БМТС, Бери Калебо, Бросе, Тојо, Линглонг… Ниједна од ових компанија не спада у групу тзв. „мотача каблова“. Овим компанијама је потребан и озбиљан број инжењера.
Подстицаји и/или субвенције
На крају можда би било паметно разрешити једну терминолошку дилему. У медијима се најчешће помиње термин „субвенције“. Сагласан сам са Јованом Миљковићем, експертом у области рада са инвеститорима, да би термине „подстицај“ и „субвенција“ ипак требало раздвојити и за потребе дефинисања финансијске подршке инвеститорима користити искључиво термин „подстицаји“.
Подстицај је једнократни вид подршке да се оствари нека активност. Подстицај је предвиђен за одређени рок и након тога престаје да постоји.
Субвенције углавном представљају дугорочну континуирану подршку функционисању одређеног сегмента друштва чије је постојање и рад неопходно за нормално функционисање друштва (нпр. субвенционисање јавног превоза, предшколских установа, производње пољопривредних производа који имају стратешки значај итд.).