Nakon krize koja je pogodila kompaniju „Nisan“ tokom 90-ih godina prošlog veka i ujedinjavanja sa „Renoom“ 1999. godine, čelnici nove alijanse su doneli odluku da za potrebe tržišta Severne Amerike otvore novi (treći) proizvodni pogon. Do tog momenta „Nisan“ je već imao pogone za proizvodnju motora i za proizvodnju automobila u Saveznoj državi Tenesi.
Plan alijanse je podrazumevao investiciju u visini od 930 miliona dolara i maksimalnim brojem od 4.000 zaposlenih.
I doneli su odluku da investiraju u Saveznoj državi Misisipi.
Misisipi je zvanično najsiromašnija savezna država u SAD. Takođe, Misisipi je jedina država koja u svojoj zastavi sadrži elemente tzv. „ratne zastave konfederacije“.
Ne može se tvrditi da je spremnost Misisipija da i 150 godina nakon građanskog rata ponosno stoji ispod obeležja poražene strane razlog tome da je u isto vreme i najsiromašnija država u SAD. Ali, ne može se ni olako odustati od takvog razmišljanja.
2001. godine Misisipi je na referendumu doneo odluku da ne odustaje od svoje zastave i prošlosti.
2002. godine Misisipi je doneo odluku da se bori za svoju budućnost
Da bi pobedio ostale konkurente u borbi (na kraju se izbor sveo na Alabamu i Misisipi) za privlačenje investicije, Misisipi je obezbedio startne podsticaje za „Nisan“ u visini od 295 miliona dolara. Podsticaji su podrazumevali ulaganje države u treninge (obuku) zaposlenih, pripremu (infrastrukturno opremanje) same lokacije, unapređenje putne mreže, unapređenje sistema vodosnabdevanja i odvođenja otpadnih voda, izgradnju fabričkih objekata, izgradnju inženjerskog centra za potrebe kompanije i dr.
Do završetka projekta koji je naknadno dobio i drugu fazu uz povećanje broja zaposlenih za dodatnih 1.400 ljudi država Misisipi je u kešu podržala investiciju sa 491 milion dolara. Kada se na sve to dodaju poreske olakšice na koje je „Nisan“ imao pravo u narednih 10 godina dolazi se do cifre od 1.333.000.000 dolara.
Znači da je već u startnim godinama bilo jasno da će podsticaji prevazići početnu investiciju kompanije. Zašto ovo ipak jeste dobra odluka vlasti Misisipija?
„Nisan“ je samo na ime poreza u periodu 2013-2019 u budžet države Misisipi uplatio preko 2.000.000.000 $. Do 2023. godine kada će obeležiti 20 godina rada ta cifra će preći 3.000.000.000 $. I da su samo ovi prihodi razlog ispravnosti odluke bili bi dovoljni. Ali nisu jedini.
„Nisan“ zapošljava 6.400 ljudi direktno oko 25.000 širom Misisipija indirektno, tj. u kompanijama koje rade kao dobavljači za „Nisan“. Kompanija je preuzela obavezu da u roku od 5 godina od početka rada zaposli minimum 3.000 ljudi sa minimalnom platom od 150 % proseka u državi Misisipi. To znači da je minimalna satnica zaposlenog u „Nisanu“ bila 19,70 $ (bruto) tj. da je mesečna bruto zarada zaposlenog bila oko 3500 $. Od poreza na zarade na teret radnika samo u „Nisanu“ država je prihodovala blizu 1.000.000.000 $. O porezima prihodovanih od 25.000 ljudi koji indirektno rade za „Nisan“ nećemo govoriti jer ni približnu procenu nemamo. I da je samo ovo razlog za davanje podsticaja „Nisanu“ dovoljno je. Ali razloga ima još.
Za deset godina je u okrugu Medison (okrug u kom se nalazi „Nisanova“ fabrika) broj osnovnih škola sa 9 porastao na 21. I nastavile su da se grade. Više od 30.000 ljudi je rešilo da svoj život nastavi u Misisipiju, a ne da potraži posao u nekoj razvijenijoj saveznoj državi. Tih 30.000 ljudi plaća račune komunalnim preduzećima, kupuje u lokalnim prodavnicama, tržnim centrima i restoranima. Ide u pozorišta, bioskope i na utakmice. Kupuje, gradi, renovira i oprema kuće i stanove novim nameštajem i tehnikom. To sa sobom povlači otvaranje dodatnih prodavnica, pekara, restorana, bioskopa, građevinskih firmi i dr. Što znači novo zapošljavanje i nove poreze odnosno nove prihode države na osnovu one investicije u podsticaje date „Nisanu“.
Zaključno sa 2019. godinom „Nisan“ je u fabriku u Misisipiju investirao blizu 3,5 milijardi dolara. Najveći su privredni poslodavac u državi Misisipi.
U pitanju je svakako ekstreman primer, kako po visini investicije i podsticaja, tako i po svom uticaju na okolinu. Ali logika i princip primene subvencija je u osnovi isti, kako u Misisipiju, tako i u Aziji, Africi, ili ovde u balkanskim državama.
Hajde da se sad vratimo na početak.
Otkud uopšte podsticaji za otvaranje novih radnih mesta?
Kao i u svemu i ovde je u pitanju odnos ponude i tražnje. Kompanije iz različitih razloga donose odluku o otvaranju novog pogona ili premeštanju postojećeg. U skladu sa potrebama izvrše analizu lokacija i odaberu više lokacija u nekoliko država u kojima bi mogle investirati. Kako je potreba za novim radnim mestima u različitim delovima sveta konstanta, to znači da je investicija u otvaranje fabrike i novih radnih mesta svojevrsna „usluga“ koja ima svoju cenu. A onda je na izabranim državama i lokalnim samouprava u okviru tih država da u visini podsticaja pokažu koliko je njima značajno i potrebno da se odgovarajuća vrsta investicije desi baš kod njih tj. koliko su oni spremni da plate za tu uslugu.
Naravno da kompanijama nije svejedno da li će biti bliže ili dalje od svojih kupaca/dobavljača, kao i to da li transport njihovih proizvoda pored dodatnog vremena i troška transporta iziskuje i dodatne troškove (poreze, carine i sl.) Dakle, često izabrane države i lokalne samouprave nisu u istoj početnoj poziciji i one koje su lošije pozicionirane moraju, da bi u ovoj borbi za investiciju pobedile, ponuditi podsticaje koji kompenzuju njihove nedostatke.
Srbija je u borbu za investicije krenula sa skoro 15 godina zaostatka u odnosu na svoje komšije/konkurente. Dodatni problem koji je u toj borbi imala jeste imidž koji je nosila iz ratova 90-ih. Nažalost, percepcija investitora o stanju u nekoj zemlji najčešće se formira na osnovu dostupnih informacija. O tome kakve su informacije plasirane o Srbiji u zemljama iz kojih dolazi najveći broj svetskih kompanija, verujem, ne treba trošiti vreme ili davati posebna objašnjenja. Napomenuo bih da se čak i tokom druge decenije 21. veka u razgovorima sa građanima nekih od „razvijenih“ zemalja postavi pitanje „da li se kod vas još ratuje?“.
Srbija je podsticaje kao oruđe u borbi za investicije uvela 2006. godine. Pre nje su to već uradile sve zemlje u okruženju. I od te godine i počinje ozbiljnije investiranje, koje podrazumeva i izgradnju fabrike, a ne samo kupovinu tj. privatizaciju već postojećih. Tzv. „grinfild“ investicije poput „Bel Pekidžinga“ su bile plod slučajnosti a ne sistemskog rešavanja problema.
Neke od zemalja u okruženju su u međuvremenu postale deo Evropske unije, što im je sa jedne strane uticalo na ograničavanje nivoa podsticaja koje mogu da ponude, ali im je sa druge strane umanjilo ili porušilo barijere koje su postojale sa najrazvijenijim zemljama Evrope. Sve zemlje srednje i istočne Evrope su konkurencija jedni drugima prilikom privlačenja investicija. U poslednje vreme su iz ovoga izuzete Slovenija, Češka i Slovačka jer nisu u mogućnosti da investitorima garantuju radnu snagu.
Prilikom određivanja modela podsticaja Srbija se služila preuzimanjem ideja iz već uspešnih država (Irska, Slovačka…).
Uvođenje podsticaja nije bilo stvar dobre volje, već neophodnost.
Mogu li domaće kompanije dobiti podsticaje?
Iako je „Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija“ doneta kako bi privukla velike i jake kompanije iz inostranstva, jednaka prava na podsticaje imaju i domaće kompanije.
Pored ovih podsticaja, domaće kompanije imaju mogućnost korišćenja raznih vrsta podsticaja kako na republičkom, tako i na pokrajinskom, pa i lokalnom nivou. Visina podsticaja se ne određuje na osnovu imena kompanije koja ga traži ili zemlje iz koje dolazi. Visina podsticaja se određuje na osnovu investicionog projekta. Za isti projekat i uz iste garancije bi istu visinu podsticaja dobio „Mercedes“ i neka domaća kompanija iz Srbije.
Zašto ne izgleda tako?
Vratićemo se opet na prethodne decenije. Deceniju izolacije nasledila je decenija loše privatizacije. Jedine domaće kompanije koje su sačuvale proizvodnju i ime iz vremena SFRJ su iz oblasti prehrambene proizvodnje, mesne industrije i proizvođači konditorskih proizvoda. A i dobar deo njih je danas privatizovan od strane stranih kompanija ili investicionih fondova. Van toga – preživela je namenska industrija.
Drugu grupu velikih domaćih kompanija čine kompanije koje su nastale u poslednjim decenijama prošlog veka i laganim rastom dostigle respektabilne veličine. Ali se broj zaposlenih u ovim kompanijama ne broji u hiljadama i desetinama hiljada – već u stotinama. Do tih više stotina zaposlenih oni su došli kontinuiranim zapošljavanjem manjih grupa ljudi. Većina ovih kompanija svoj razvoj zasniva na izvozu i saradnji sa velikim kupcima u inostranstvu. Takođe, dolazak velikih investitora poput Simensa, Grundfosa, ZTF, MTU, Boša i mnogih drugih otvara mogućnost ovim kompanijama da postanu u početku njihovi dobavljači a kasnije i partneri. I za ove domaće kompanije u Razvojnoj agenciji Srbije i Ministarstvu privrede postoji posebna linija podrške.
I opet se vraćamo na percepciju koju grade mediji i dostupne informacije. Vest su otvaranja fabrika koje će zapošljavati više hiljada ili bar više od 500 ljudi. Uz dosta muke možemo se setiti neke „domaće“ kompanije koja bi to mogla uraditi u narednih pet godina. Domaćih kompanija nema u vestima, ali ima među korisnicima podsticaja. Broj korisnika podsticaja među domaćim kompanijama nije mali, ali je broj ljudi koje te kompanije zapošljavaju manji i nisu dovoljno atraktivne da budu vest.
Lokalni podsticaji
Lokalne samouprave mogu kompanijama ustupiti opremljeno zemljište po umanjenoj ceni ili bez naknade. Da bi im ovo bilo odobreno od strane države, neophodno je da izrade Elaborat opravdanosti za ovu odluku. U tom Elaboratu moraju da pokažu u kom periodu će ova investicija u budžet lokalne samouprave vratiti sredstva koja su izgubljena ustupanjem po nižoj ceni ili bez naknade. U najčešćem slučaju ti elaborati pokažu da se „izgubljena sredstva“ kroz poreze, doprinose i takse vrate u budžet lokalne samouprave za manje od 5 godina. U ovim Elaboratima se ne analizira ključni razlog dovođenja investitora – zapošljavanje ljudi iz te i okolnih lokalnih samouprava i obezbeđivanje egzistencije njihovim porodicama. Takođe se ne vide prateći efekti trošenja njihovih zarada.
Prema Zavodu za statistiku oko 80% zarada koje su do visine prosečne zarade u Srbiji se zadržava u lokalu, od plaćanja računa lokalnim komunalnim preduzećima do kupovine prodavnicama hrane, odeće, obuće, zatim u kafićima, kafanama i restoranima. Kako se zarade povećavaju tako i ovaj iznos u apsolutnom iznosu raste, ali čini manji procentualni deo zarade.
Pored ovog podsticaja, lokalne samouprave mogu osloboditi investitora određene vrste lokalne takse ili omogućiti besplatno priključivanje na komunalnu infrastrukturu koja je u nadležnosti lokalne samouprave. Vrednost ovih podsticaja nije velika i često predstavlja samo simboličan gest spremnosti lokalne samouprave da podrži investiciju.
Podsticaji u APV
Kada je reč o podsticajima na pokrajinskom nivou, u poslednje tri godine uvedena je podsticajna mera sufinansiranja otvaranja novih radnih mesta. Pravo na korišćenje sredstava imaju sva pravna lica bez obzira na poreklo kompanije ukoliko svoj investicioni projekat sprovode na teritoriji Vojvodine. Obaveze korisnika su da zaposle minimalno 10 a maksimalno 100 ljudi, da investiraju minimalno 50.000 evra u novi projekat i da zaposlene drže minimalno 3 godine kontinuirano sa zaradom ne manjom od 120% u odnosu na minimanu zaradu.
Ovo su eliminacioni kriterijumi, ali su dodatno ocenjivani projekti u skladu sa visinom zarade koju će dobijati zaposleni, visinom investicije po zaposlenom, tehnološkim nivoom proizvodnje, učešćem domaćih dobavljača, učešćem izvoza, strukturom zaposlenih u pogledu stručnosti radne snage itd.
U toku četiri poziva za podršku preduzećima u otvaranju novih radnih mesta (NRM) Pokrajinska vlada je podržala 61 preduzeće. Od toga je 47 u domaćem vlasništvu, a 14 tzv. „stranih investicija“.
Šta pokazuje analiza?
Prosečan investicioni projekat domaćih investitora povlači sa sobom otvaranje manjeg broja radih mesta od prosečnog investicionog projekta stranih investitora. Kada pogledamo strukturu projekata u odnosu na broj radnih mesta koja povlače sa sobom vidimo da su samo strani investitori podneli zahteve za maksimalan dozvoljeni broj novih radnih mesta čije otvaranje APV podržava sufinansiranjem.
Skoro polovina domaćih investitora kroz investicioni projekat planira otvaranje manje od 20 novih radnih mesta, a skoro četvrtina planira otvaranje minimalnog broja od 10 NRM.
I u ovakivim okolnostima kada su gornje granice određene domaći investitori ipak ulažu manje sredstava i otvaraju manje NRM.
I onda kada dođemo na teren državnih subvencija za koje se konkuriše još većim projektima ta razlika postaje očiglednija.
Pozitivna stvar je da, iako je prosečna visina investicije stranih investitora skoro duplo veća od prosečne visine domaćih investitora, kada ove cifre stavimo u odnos sa brojem NRM koje planiraju da otvore vidimo da je prosečna visina investicije po novom radnom mestu, iako nešto niža, ipak dosta približna. Dakle radi se o investicijama koje jesu manje obimom ali ne zaostaju u kvalitetu.
Rokovi za ispunjavanje uslova nisu istekli i još uvek svi imaju vremena da svoje obaveze iz ugovora ispune. Trenutni presek ispunjenosti obaveza domaćih investitora je 64,8 %, a stranih 83,4 %.
Nije tačno da nema domaćih kompanija među korisnicima podsticaja. Prosto ih nema u medijima zbog veličine i broja novih radnih mesta koja stvaraju.
Da li se kompanijama daju previsoki podsticaji?
Naravno da se greške dešavaju u svakom poslu, ali određivanje visine i vrste podsticaja se vrši na osnovu odgovarajućih kriterijuma i procena. Kompanije koje donose sa sobom nove tehnologije i znanja, koje zapošljavaju stručniju radnu snagu, koje stvaraju veću dodatu vrednost, koje utiču na povećanje izvoza i/ili smanjenje uvoza u Srbiju mogu računati na veće podsticaje. Na podsticaje mogu računati i kompanije koje zapošljavaju radnike na najprostijim poslovima, ali i one moraju ispuniti odgovarajuće uslove. I svakako mogu računati na manju visinu podsticaja.
„Motači kablova“
Kada se pomene tema „previsoki podsticaji“ obično se veže za tzv. „motače kablova“. U pitanju su (skoro u potpunosti) strane kompanije koje su na teritoriji Srbije otvorile divizije koje se bave prostim poslovima sa niskom dodatom vrednošću. Ove kompanije po pravilu nemaju visok nivo investicije po zaposlenom i zapošljavaju veliki broj ljudi. S obzirom na visinu investicije i na zakonska ograničenja, ovakve investicije ne mogu po radnom mestu biti subvencionisane kao neka kompanija koja donosi „produktivnija“ radna mesta i nove tehnologije. Podsticaji koje ovakve kompanije dobijaju se u državnu kasu na osnovu poreza, doprinosa i taksi vrate u roku od 5 godina, a da pri tom ne računamo korist koju ima društvo od zapošljavanja ljudi toj kompaniji. Postoji opcija da kao podsticaj ove kompanije dobiju određene vrste oslobađanja od plaćanja taksi ili poreza, ali u tom slučaju ove kompanije nisu dobile klasične novčane podsticaje, pa se korist od tih podsticaja opet svodi na isti vremenski period.
Kompanije koje dobijaju podsticaje imaju obavezu da zaposlenima isplaćuju zaradu koja je minimum 20% veća od minimalne.
Minimalna zarada u Srbiji iznosi 30.022 dinara neto. Bruto zarada iznosi 48.422, odnosno porezi i doprinosi iznose oko 18.400 dinara.
Investitor ima obavezu da isplaćuje zaradu u iznosu 36.026 dinara. Bruto iznos je 58.113, odnosno porezi i doprinosi iznose oko 22.100 dinara.
Iz ugla države, samo u ovom segmentu dolazi do povećanja od 3.700 dinara mesečno, tj. 44.400 dinara godišnje (376 evra – 1.881 evro za pet godina).
Kad bi investitor isplaćivao zarade samo u skladu sa minimalno obaveznim, u roku od 5 godina samo po ovom osnovu bi se u budžet vratilo 1.881 evro.
Ali na 100 zaposlenih ima i grupovođa, smenovođa, majstora, inženjera, pravnika, knjigovođa i dr. Što znači da je čak i ovaj najlošiji scenario neizvodljiv.
Kada od podsticaja zavisi da li će do investicije uopšte doći, onda je računica još jasnija Svaki novozaposleni iz ugla države na ime poreza i doprinosa u budžet države (pokrajine, lokalne samouprave) donosi 22.100 dinara tj. 187 evra što u periodu od 5 godina iznosi 11.237 evra.
Male zarade
A da li zaista tzv. „motači kablova“ daju i najlošije plate? Od kako su dve kompanije iz tog spektra kompanija došle u Novi Sad više je nego očigledno da na svakom trećem butiku, prodavnici, pekari, kafiću, mesari itd. stoji natpis „tražimo radnika“. Od stana u kom živim do radnog mesta (oko 2 km) prošao sam pored 12 takvih natpisa krećući se ulicama u kojima nije velika frekvencija izloga.
Da li ove kompanije plaćaju radnike manje nago u zapadnim zemljama? Plaćaju. Ali se one prilagođavaju sredini u koju su došle. Povećanjem broja zaposlenih do kog su dovele i ove kompanije svojim dolaskom dolazi do uravnotežavanja odnosa ponude i tražnje za radnom snagom. Kada se nezaposlenost bude svela na mali procenat zarade će neminovno rasti. I to je jedini ispravan put.
Šta bi se desilo kada bi država donela uredbu da minimalna plata od 1. januara 2020. bude 500 evra? Ove kompanije bi se u startu prilagodile ili bi otišle. Nažalost, veliki broj malih domaćih poslodavaca ne bi bio u stanju. Došlo bi do gašenja firmi i povećanja nezaposlenosti i još intenzivnijeg napuštanja zemlje. Ili bi zbog viška ponude radne snage zaposleni u kompanijama koje isplaćuju te minimalne zarade bili pod konstantnim pritiskom jer „ako nećeš ti – ima ko hoće“.
Na kraju ovakve kompanije su bukvalno „ledolomci“ za divizije iste kompanije ili za dolazak novih kompanija. One otvaraju puteve. Kompanija „Kontinental“ je prvo došla sa divizijom koja bi se mogla svrstati u radno intenzivne. Pet godina kasnije je došla sa sektorom za istraživanje i razvoj i na putu je da zaposli 500 inženjera (prešli su cifru od 300). Na mapi kompanije ZF koja je ove godine došla u Pančevo i već započela i drugu fazu investicije Srbija je do pre pet godina bila obojena crnom bojom da se ne bi kojim slučajem greškom opredelili da razmišljaju o investiranju u Srbiju. Naravno da je pored rada institucija države Srbije na njihovu odluku uticala činjenica da je veliki broj kompanija iz Nemačke već došao u Srbiju.
Samo u Vojvodini danas strani investitori zapošljavaju preko 85.000 ljudi i investirali su preko 9 milijardi evra.
Da nije bilo podsticaja – ovaj broj bi bio daleko manji.
Postoje li i loši primeri? Postoje. Ali bi bilo neozbiljno na osnovu pojedinačnih, malobrojnih loših primera ocenjivati meru. Srbija je na ovaj način rešila ili je na putu da reši prvi veliki ekonomski problem sa kojim se suočava već decenijama – nezaposlenost. Smanjenje nezaposlenosti će neminovno dovesti i do rasta standarda. Opet će ono pravilo odnosa ponude i tražnje koje sam pomenuo na početku teksta početi da radi svoj posao, ovog puta u korist zaposlenih. Sve veća ponuda radnih mesta će uticati i na povećanje zarada.
Kada je u pitanju sudbina podsticaja, iz Vlade Srbije je najavljeno da će se oni usmeravati ubuduće samo ka kompanijama koje donose nova znanja, tehnologije i visoko produktivne poslove. Već danas kompanije koje su došle pre 5-6 godina sa radno intenzivnim projektima ne bi mogle da računaju sa istom visinom podsticaja, već bi im se nudilo manje.
Ako pogledamo samo 2019. godinu najavljene ili započete su investicije MTU, ZF, BMTS, Beri Kalebo, Brose, Tojo, Linglong… Nijedna od ovih kompanija ne spada u grupu tzv. „motača kablova“. Ovim kompanijama je potreban i ozbiljan broj inženjera.
Podsticaji i/ili subvencije
Na kraju možda bi bilo pametno razrešiti jednu terminološku dilemu. U medijima se najčešće pominje termin „subvencije“. Saglasan sam sa Jovanom Miljkovićem, ekspertom u oblasti rada sa investitorima, da bi termine „podsticaj“ i „subvencija“ ipak trebalo razdvojiti i za potrebe definisanja finansijske podrške investitorima koristiti isključivo termin „podsticaji“.
Podsticaj je jednokratni vid podrške da se ostvari neka aktivnost. Podsticaj je predviđen za određeni rok i nakon toga prestaje da postoji.
Subvencije uglavnom predstavljaju dugoročnu kontinuiranu podršku funkcionisanju određenog segmenta društva čije je postojanje i rad neophodno za normalno funkcionisanje društva (npr. subvencionisanje javnog prevoza, predškolskih ustanova, proizvodnje poljoprivrednih proizvoda koji imaju strateški značaj itd.).