Kada otvorimo zvaničnu stranicu hrvatske Vikipedije za Stjepana Kljuića nesporno novinara, pisca i političara, stoje i odrednice hrvatski odnosno bosanskohercegovački.
Iako možda nije uobičajeno započinjati sa zaključcima, ali upravo tu omašku sa početka Vikipedijine biografije smatram suštinskom za predstavljanje lika i dela Stjepana Kljuića člana Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine, i to ne iz formalnih razloga i što mu predaja zahteva za izradu dokumenata Republike Hrvatske nikada nije bio prioritet, nego zato što se, moj je lični zaključak, nikada nije ni poistovećivao sa njom, niti je smatrao svojom tu državu, kao i to da mu je njegova nacionalna pripadnost bila ništa drugo nego paravan i preduslov za ostvarenje ličnih ambicija.
Takođe, ne mislim ni da je Bosnu i Hercegovinu doživljavao na drugačiji način ali je mestom rođenja, življenja a i mentalitetom ipak bio bliži sarajevskoj „raji“ sa jedne strane, a sa druge je zapravo u toj poziciji i tom vremenu uvideo priliku gde bi eksploatacijom svog porekla mogao da zadovolji ono što njega zapravo suštinski čini i vodi, a to je nekontrolisani poriv za samoisticanjem i ostvarenjem najviših ličnih političkih ambicija.
Ono što ide u prilog ovoj tezi je i njegova predratna istorija i navodna antikomunistička simpatija oko koje ni on sam nije siguran, kao i neka njemu svojstvena samoproglašena disidentnost, s obzirom da osim ličnih izjava, „post festum“ naravno, nisam uspeo da pronađem objektivno utemeljenje u takvim tvrdnjama, ali proučavajući lik Stjepana Kljuića mogao bih da prihvatim tezu da nije bio pristalica sistema u kojem nije mogao da ostvari svoje lične ambicije i da to jeste bila jedna od njegove dve doslednosti.
Jednom prilikom se i sam izjasnio da se sa komunističkim režimom i nije toliko razilazio u ideologiji koliko u praksi, odnosno oko kadrovske politike u kojoj budala ide ispred pametnog i sposobnog. Slušajući Stjepana Kljuića nije mi bilo potrebno mnogo vremena da shvatim koga to nominuje za najpametnijeg i najsposobnijeg.
Ako nam prethodno navedeno nije dovoljno da potvrdimo pretpostavku onda nam njegove izjave da je u razgovorima sa Franjom Tuđmanom, Radovanom Karadžićem ili Alijom Izetbegovićem bez izuzetka uvek bio superiororniji u odnosu na njih, ili da je sebe smatrao autoritativnijim od Tuđmana, pogotovo kada je Bosna u pitanju, kao i tvrdnje da je imao čak i jaču karijeru u odnosu na njega, pa na kraju i to konstantno provejavanje, naravno neostvarene ideje, o Hrvatskoj demokratskoj zajednici Bosne i Hercegovine kao nezavisne u odnosu na onu u Zagrebu nedvosmisleno potvrđuje primarnu potrebu Stjepana Kljuića kao i njegove stvarne prioritete, ambicije i doživljaje sebe.
Prilično je interesantna i interpretacija u vezi sa njegovim izborom na čelo HDZ-a Bosne i Hercegovine kojoj je prethodila odluka kojom je prvi predsednik partije postao Davor Perinović, što nikako nije bilo u skladu sa vizijom Stjepana Kljuića te je okupio nekoliko ljudi iz intelektualnih krugova kako bi ih privoleo da se priključe novoformiranoj stranci i na taj način mu budu podrška ali je na kraju ipak samo jedan od njih po svedočenju Kljuića, naravno najumniji, shvatao da je upravo Stjepan Kljuić taj koji treba da bude predsednik zato što je u tom trenutku bio potreban čovek koji dobro govori i ima jasne stavove, baš kakav je on. Po njegovom navođenju Franjo Tuđman odnosno ljudi koje je on poslao su ga doslovno jurili po Zagrebačkom aerodromu kako bi ga odveli na razgovor sa predsednikom gde je on pretpostavka je iskazao svoju superiornost ali ipak pristao da stane na čelo HDZ-a Bosne i Hercegovine.
Predsednik stranke zapravo je postao spletom sasvim drugih okolnosti, na koje on lično nikako nije uticao.
O uspešnom vođenju partije dovoljno govori podatak da se na mestu predsednika HDZ-a Bosne i Hercegovine zadržao nešto duže od godinu dana, a razlog njegove smene sa mesta predsednika stranke bila je njegova bliskost centralističkoj politici i konceptu građanske države Stranke demokratske akcije i njenog lidera Alije Izetbegovića, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa nacionalističkom politikom Franje Tuđmana i Republike Hrvatske.
Danas recimo Stjepan Kljuić zna da kaže kako se SDA zapravo oduvek rugala multietničnosti Bosne i Hercegovine tako da i iz ovih promenljivih stavova prema SDA zapravo možemo da utvrdimo i periode Kljuićevih interesnih poklapanja sa nosiocima političkog života i suprotno, a prvenstveno potpuni nedostatak bilo kakvog utemeljenog političko-ideološkog stava i jednostavno konstatovati samo kao još jedan od dokaza stremljenja ka ostvarenju isključivo ličnih ciljeva pod plaštom nacionalne pripadnosti a zapravo potpune odsutnosti bilo kakve povezanosti sa Hrvatskom, koja bi ipak ako ne potpuno onda bar delimično bila logična za jednog Hrvata sa jedne strane, a sa druge nedoslednog simpatizerstva sa bosanskohercegovačkim političkim vrhom, uslovljeno trenutnim položajem i stepenom mogućnosti ostvarenja sopstvene ambicije.
Ono što je iz do sad napisanog indikativno je svakako ta delimična (ne)opredeljenost Stjepana Kljuića između Hrvata i Muslimana, dok jedino gde je u potpunosti ostao dosledan je njegova netrpeljivost prema Srbima, što predstavlja onu drugu konstantu gde je Stjepan Kljuić istinski dosledan. Mogao sam upotrebiti i neku grublju reč od „netrpeljivost“, i ne bih pogrešio. Da li je razlog tome njegova nacionalna pripadnost, rekao bih ne, ili je možda po sredi pre to što sa srpskom stranom nije mogao da pronađe nijednu zajedničku interesnu zonu ili nešto treće neću da tvrdim, ali je sasvim sigurno da je nešto sa čim ne može da se izbori i što mu kako bi se žargonski reklo predstavlja „trn u oku“.
Jer ako ne može da prođe nijedna izjava ili intervju a da ne spomenete Referendum za nezavisnost Bosne i Hercegovine i to isključivo kako bi naglasili da su i Srbi glasali za nezavisnost iako svi znamo da se u nekim mestima gde su Srbi većina čak nije moglo ni glasati, onda je jasno da je to nešto što vam jako smeta i prosto ste time opterećeni. Ako imate potrebu da recimo istaknete kako Srbi nisu dobri borci a drugom prilikom ih poredite sa Hunima i Avarima i to u pogrdnom kontekstu, lako je uočljiva potpuna netrpeljivost prema jednom narodu, čime ujedno i zaključujemo koliko je Stjepan Kljuić iskreni pristalica ideje građanske i multietnične Bosne i Hercegovine koju zastupa i kako bi ona izgledala.
Politički doprinos Stjepana Kljuića osim njegove prisutnosti i stalne borbe za vlastito pozicioniranje nisam uspeo da zaključim. Nisam osetio njegovu presudnost i nisam uspeo da utvrdim vrednosti njegovog političkog angažmana niti shvatio suštinu misije nekoga ko je trebao da zastupa interese hrvatskog naroda u Bosni i Hercegovini a zapravo je zastupao isključivo interese samo jednog Hrvata i sporadično Bosne i Hercegovine i to na platformi Stranke demokratske akcije i Alije Izetbegovića projektovane kroz ostvarenje lične ambicije.
Ono što ne može da mu se ospori je činjenica da je i pored svog po meni neiskrenog pristupa politici ili bar ideološki neiskrenog, a verovatno uslovljenog najpre vremenu i događajima u kojem je bio akter, ipak uspeo da obezbedi jedno istorijsko pozicioniranje o kojem će da se čita i koje će ostati zabeleženo.
Kao neko ko činjenice i događaje interpretira proizvoljno i revizionistički sebe predstavlja kao disidenta jer su mu „zabranjivali“ da piše a zapravo je samo bio mnogo bolji u pravljenju „križaljki“, i neko ko je večito naknadno mudar i neko ko svoje mišljenje i stavove menja u skladu sa prilikom i potrebom, odnosno neko ko isključivo svet i njegove potrebe kreira u skladu sa svojim ličnim, svakako da ne može da me fascinira.
Ono što mu za kraj moramo priznati i pohvaliti jeste i njegov prepoznatljivi visoki stil odevanja sa neizostavnom leptir mašnom koji mu vizuelno ugodno pristaje ali u konačnici i konstatovati da odelo ipak ne čini čoveka.
Bojan Vranjković