Када отворимо званичну страницу хрватске Википедије за Стјепана Кљуића неспорно новинара, писца и политичара, стоје и одреднице хрватски односно босанскохерцеговачки.
Иако можда није уобичајено започињати са закључцима, али управо ту oмашку са почетка Википедијине биографије сматрам суштинском за представљање лика и дела Стјепана Кљуића члана Председништва Републике Босне и Херцеговине, и то не из формалних разлога и што му предаја захтева за израду докумената Републике Хрватске никада није био приоритет, него зато што се, мој је лични закључак, никада није ни поистовећивао са њом, нити је сматрао својом ту државу, као и то да му је његова национална припадност била ништа друго него параван и предуслов за остварење личних амбиција.
Такође, не мислим ни да је Босну и Херцеговину доживљавао на другачији начин али је местом рођења, живљења а и менталитетом ипак био ближи сарајевској „раји“ са једне стране, а са друге је заправо у тој позицији и том времену увидео прилику где би експлоатацијом свог порекла могао да задовољи оно што њега заправо суштински чини и води, а то је неконтролисани порив за самоистицањем и остварењем највиших личних политичких амбиција.
Оно што иде у прилог овој тези је и његова предратна историја и наводна антикомунистичка симпатија око које ни он сам није сигуран, као и нека њему својствена самопроглашена дисидентност, с обзиром да осим личних изјава, „post festum“ наравно, нисам успео да пронађем објективно утемељење у таквим тврдњама, али проучавајући лик Стјепана Кљуића могао бих да прихватим тезу да није био присталица система у којем није могао да оствари своје личне амбиције и да то јесте била једна од његове две доследности.
Једном приликом се и сам изјаснио да се са комунистичким режимом и није толико разилазио у идеологији колико у пракси, односно око кадровске политике у којој будала иде испред паметног и способног. Слушајући Стјепана Кљуића није ми било потребно много времена да схватим кога то номинује за најпаметнијег и најспособнијег.
Ако нам претходно наведено није довољно да потврдимо претпоставку онда нам његове изјаве да је у разговорима са Фрањом Туђманом, Радованом Караџићем или Алијом Изетбеговићем без изузетка увек био супериорорнији у односу на њих, или да је себе сматрао ауторитативнијим од Туђмана, поготово када је Босна у питању, као и тврдње да је имао чак и јачу каријеру у односу на њега, па на крају и то константно провејавање, наравно неостварене идеје, о Хрватској демократској заједници Босне и Херцеговине као независне у односу на ону у Загребу недвосмислено потврђује примарну потребу Стјепана Кљуића као и његове стварне приоритете, амбиције и доживљаје себе.
Прилично је интересантна и интерпретација у вези са његовим избором на чело ХДЗ-а Босне и Херцеговине којој је претходила одлука којом је први председник партије постао Давор Периновић, што никако није било у складу са визијом Стјепана Кљуића те је окупио неколико људи из интелектуалних кругова како би их приволео да се прикључе новоформираној странци и на тај начин му буду подршка али је на крају ипак само један од њих по сведочењу Кљуића, наравно најумнији, схватао да је управо Стјепан Кљуић тај који треба да буде председник зато што је у том тренутку био потребан човек који добро говори и има јасне ставове, баш какав је он. По његовом навођењу Фрањо Туђман односно људи које је он послао су га дословно јурили по Загребачком аеродрому како би га одвели на разговор са председником где је он претпоставка је исказао своју супериорност али ипак пристао да стане на чело ХДЗ-а Босне и Херцеговине.
Председник странке заправо је постао сплетом сaсвим других околности, на које он лично никако није утицао.
О успешном вођењу партије довољно говори податак да се на месту председника ХДЗ-а Босне и Херцеговине задржао нешто дуже од годину дана, а разлог његове смене са места председника странке била је његова блискост централистичкој политици и концепту грађанске државе Странке демократске акције и њеног лидера Алије Изетбеговића, што је било у потпуној супротности са националистичком политиком Фрање Туђмана и Републике Хрватске.
Данас рецимо Стјепан Кљуић зна да каже како се СДА заправо одувек ругала мултиетничности Босне и Херцеговине тако да и из ових променљивих ставова према СДА заправо можемо да утврдимо и периоде Кљуићевих интерeсних поклапања са носиоцима политичког живота и супротно, а првенствено потпуни недостатак било каквог утемељеног политичко-идеолошког става и једноставно констатовати само као још један од доказа стремљења ка остварењу искључиво личних циљева под плаштом националне припадности а заправо потпуне одсутности било какве повезаности са Хрватском, која би ипак ако не потпуно онда бар делимично била логична за једног Хрвата са једне стране, а са друге недоследног симпатизерства са босанскохерцеговачким политичким врхом, условљено тренутним положајем и степеном могућности остварења сопствене амбиције.
Оно што је из до сад написаног индикативно је свакако та делимична (не)опредељеност Стјепана Кљуића између Хрвата и Муслимана, док једино где је у потпуности остао доследан је његова нетрпељивост према Србима, што представља ону другу константу где је Стјепан Кљуић истински доследан. Могао сам употребити и неку грубљу реч од „нетрпељивост“, и не бих погрешио. Да ли је разлог томе његова национална припадност, рекао бих не, или је можда по среди пре то што са српском страном није могао да пронађе ниједну заједничку интересну зону или нешто треће нећу да тврдим, али је сасвим сигурно да је нешто са чим не може да се избори и што му како би се жаргонски рекло представља „трн у оку“.
Јер ако не може да прође ниједна изјава или интервју а да не споменете Референдум за независност Босне и Херцеговине и то искључиво како би нагласили да су и Срби гласали за независност иако сви знамо да се у неким местима где су Срби већина чак није могло ни гласати, онда је јасно да је то нешто што вам јако смета и просто сте тиме оптерећени. Ако имате потребу да рецимо истакнете како Срби нису добри борци а другом приликом их поредите са Хунима и Аварима и то у погрдном контексту, лако је уочљива потпуна нетрпељивост према једном народу, чиме уједно и закључујемо колико је Стјепан Кљуић искрени присталица идеје грађанске и мултиетничне Босне и Херцеговине коју заступа и како би она изгледала.
Политички допринос Стјепана Кљуића осим његове присутности и сталне борбе за властито позиционирање нисам успео да закључим. Нисам осетио његову пресудност и нисам успео да утврдим вредности његовог политичког ангажмана нити схватио суштину мисије некога ко је требао да заступа интересе хрватског народа у Босни и Херцеговини а заправо је заступао искључиво интересе само једног Хрвата и спорадично Босне и Херцеговине и то на платформи Странке демократске акције и Алије Изетбеговића пројектоване кроз остварење личне амбиције.
Оно што не може да му се оспори је чињеница да је и поред свог по мени неискреног приступа политици или бар идеолошки неискреног, а вероватно условљеног најпре времену и догађајима у којем је био актер, ипак успео да обезбеди једно историјско позиционирање о којем ће да се чита и које ће остати забележено.
Као неко ко чињенице и догађаје интерпретира произвољно и ревизионистички себе представља као дисидента јер су му „забрањивали“ да пише а заправо је само био много бољи у прављењу „крижаљки“, и неко ко је вечито накнадно мудар и неко ко своје мишљење и ставове мења у складу са приликом и потребом, односно неко ко искључиво свет и његове потребе креира у складу са својим личним, свакако да не може да ме фасцинира.
Оно што му за крај морамо признати и похвалити јесте и његов препознатљиви високи стил одевања са неизоставном лептир машном који му визуелно угодно пристаје али у коначници и констатовати да одело ипак не чини човека.
Бојан Врањковић