RUSKI IZBORNI SEPTEMBAR

OBNAVLJA LI SE NA ISTOKU DVOPARTIZAM?

U Ruskoj Federaciji su održani redovni izbori srednjeg nivoa vlasti. Birani su gubernatori, deputati regionalnih parlamenata, ali i šest članova federalnog zakonodavnog tela. Izbori nisu doneli značajne promene ruskoj političkoj zbilji. Uprkos u ovoj deceniji najslabijem rezultatu, vladajuća Jedinstvena Rusija je potvrdila političku dominaciju, dok se Komunistička partija Ruske Federacije postavila kao najznačajnija opoziciona politička snaga.

Opozicione snage koje možemo okarakterisati kao vansistemske a među kojima dominira Aleksej Navaljni, nisu učestvovale na izborima, pošto ni nakon šest godina ovaj opozicionar ne uspeva da dobije rešenje federalnog Ministarstva pravde o registraciji svoje političke organizacije. Izbore je okarakterisala i niska izlaznost, naročito u urbanim sredinama.

IZBORNI SISTEM

Ruska Federacija u svom sastavu ima 85 subjekata. Svi subjekti imaju regionalne parlamente, kao najviše normativne organe vlasti. Na svom čelu subjekti imaju inokosne upravne organe, različitih naziva: gubernator, glava administracije, predsednik regionalne vlade, gradonačelnik… termin predsednik se na srednjim nivoima vlasti izbegava, verovatno kako bi se izbegla politička konfuzija, ali i kako pozicija predsednika („prezident“) Ruske Federacije ne bi delila svoj naziv sa predstavnicima srednjih nivoa vlasti.

Ipak i ovde se prave izvesni ustupci, pogotovo u sredinama koje su i bezbednosno izazovne poput Republike Čečenije, čiji najviši inokosni organ nosi titulu predsednika i istovremeno rukovodi vladom ovog federalnog subjekta koji se zvanično naziva Čečenska Republika.

Federalni subjekti RF se dele na:

Republike
Krajeve
Oblasti
Autonomne oblasti
Autonomne okruge
Gradove od federalnog značaja

Bilo je više pokušaja kreiranja jedinstvenog sistema izbora na srednjem nivou vlasti, odnosno izjednačavanja nadležnosti, broja članova normativnih organa, pa i istog naziva za sve parlamente srednjeg nivoa vlasti.

Ovi pokušaji ipak nisu urodili plodom, pre svega zbog izuzetne (geo)političke raznolikosti RF i lokalnih potreba stanovništva. Tako se legislativna tela federalnih subjekata dela na:

Više inicijativa da se subjektima srednjeg nivoa vlasti onemogući da svoje legislativne organe nazivaju „državnim“ nije urodilo plodom.

Izbori članova legislativnih organa vlasti na srednjem nivou različito su sistemski uređeni (po većinskom, mešovitom, proporcionalnom sistemu), ali im je zajednička dominacija kadrova koji su povezani sa vlastima koje funkcionišu na centralnom nivou. U najvećem broju federalnih subjekata cenzus u proporcionalnom izbornom sistemu iznosi 5%.

Broj članova parlamenata federalnih subjekata je ograničen – od Dume Čukotskog autonomnog okruga (sa svega 15 deputata) do Državne skupštine (Kurultaja) Republike Baškortostan (sa 110 deputata).

S obzirom na kompleksnost unutrašnjeg uređenja RF, svake godine se organizuje „Jedinstven dan glasanja“ na federalnom nivou, kada se održavaju izbori u onim federalnim subjektima, u kojima je istekao mandat lokalnim parlamentima ili liderima federalnih subjekata (mandati u najvećem broju slučajeva traju pet godina).

Radi ekonomičnosti, istog dana se održavaju i lokalni izbori tamo gde to nalažu redovne okolnosti, ali i vanredni izbori. Istog dana se, ukoliko je to neophodno, održavaju izbori i za upražnjena mesta u federalnoj Dumi i to za ona mesta koja su upražnjena od prethodnog „Jedinstvenog dana glasanja“ do danas. Ovaj dan se određuje na federalnom nivou i tada se, gotovo po pravilu, održava i veliki broj (na nekoliko desetina) mesnih referenduma i drugih plebiscita lokalnog karaktera.

Godine 2010. utvrđena je formula po kojoj se određuje broj članova parlamenata srednjeg nivoa vlasti.

Izbor lidera federalnih subjekta uokviren je propisima federalnog nivoa. Do 2004. godine lideri federalnih subjekata birali su se na neposrednim izborima, odlukom predsednika Vladimira Putina, lideri su počeli da se biraju posredno pomenute godine, što je bio slučaj sve do 2012. godine, kada se po pravilu, lideri ponovo biraju na neposrednim izborima. Ipak, ubrzo je doneta izmena saveznog propisa, kojom je garantovano pravo federalnim subjektima da se odreknu ovog prava i svog lidera biraju u lokalnim parlamentima.

Interesantno, ovo pravo su uglavnom iskoristile kavkaske republike, sa dominantno muslimanskim stanovništvom ili višim procentom učešća muslimana u ukupnom broju stanovništva u odnosu na federalni prosek. Formalno, vlade ovih republika su zatražile od federalnih vlasti izuzetak od direktnog izbora još 2013. godine (Dagestan, Ingušetija, Severna Osetija, Karačevo-Čerkesija, Kabardino-Balkarija), dok se lider Čečenije imenuje od strane predsednika RF, a potvrđuje u republičkom parlamentu u Groznom. Sličan način izbora kao u severnokavkaskim subjektima predviđen je i u pojedinim autonomnim oblastima u Sibiru.

Ramzan Kadirov

U federalnim subjektima u kojima se lider bira neposredno, izbori se održavaju po većinskom sistemu. Ukoliko nijedan kandidat ne osvoji natpolovičnu većinu, održava se drugi krug izbora.

IZBORNI DAN 09. SEPTEMBRA

U nedelju 09. septembra 2018. godine, održani su izbori u 80 federalnih subjekata od lokalnog, do srednjeg nivoa vlasti. U nekim subjektima birani su lideri, u nekim deputati parlamenata, u nekim gradonačelnici, dok su u pojedinim održani i dopunski izbori za upražnjena mesta u saveznoj Dumi. Takođe, u jedinstvenom izbornom danu, održavani su i vanredni lokalni izbori, ali i mesni referendumi.

Uoči izbora, Jedinstvena Rusija premijera Medvedeva, koja podržava i predsednika Putina, kontrolisala je većinu u svih 85 parlamenata. Najniži stepen zastupljenosti uživala je u prestonici Moskvi (62%), a najviši nivo u parlamentu Republike Tuva (97%).

Na ovim izborima biran je novi sastav sledećih federalnih subjekata:

Republika Saha (Jakutija) – Jedinstvena Rusija 50.84%, KPRF 19.44%.

Kemerovska oblast – Jedinstvena Rusija 64.31%, LDPR 10.10%.

Republika Baškortostan – Jedinstvena Rusija 58.31%, KPRF 18.80%.

Republika Kalmikija – Jedinstvena Rusija 68.58%, KPRF 13.21%.

Rostovska oblast – Jedinstvena Rusija 56.98%, KPRF 17.13%.

U prvoj grupi su navedeni sazivi u kojima je Jedinstvena Rusija zabeležila najbolje rezultate, mereno ukupnim nedeljnim rezultatima.

U drugim federalnim subjektima u kojima su održani izbori za novi sastav lokalnih parlamenata, Jedinstvena Rusija nije ostvarila apsolutnu većinu.

Analizom rezultata možemo zaključiti kako JR ne samo da je izgubila apsolutnu vlast u 11 parlamenata federalnih subjekata, nego je u svega 2 federalna subjekta uspela da previsi do sada najslabiji rezultat. Rezultati izbora su takvi da ono što bi se 2013. godine označilo kao nezadovoljavajuće, danas predstavlja visoko dostignuće.

Smolenska oblast – Jedinstvena Rusija 36.26%, KPRF 23.03%.

Pre pet godina, JR je dala 36 od 48 deputata.

Jaroslavska oblast – Jedinstvena Rusija 38.43%, KPRF 24.03%.

Godine 2013. iz redova JR dolazilo je 37 od 46 deputata.

Vladimirska oblast – Jedinstvena Rusija 29.57%, KPRF 23.66%.

U Vladimirskoj oblasti gde u nedelju JR ne uspeva da dođe ni do trećine glasova izašlih birača, 2013. godine osvojila je 32 od 38 mesta.

Ivanovska oblast – Jedinstvena Rusija 34.14%, KPRF 26.92%.

Možda i najeklatantniji primer pada popularnosti JR jeste Ivanovska oblast. Uprkos nedeljnoj pobedi, parlament ovog federalnog subjekta više nema političku organizaciju koja dominira apsolutnom većinom. Pre pet godina od 24 deputata, člansku kartu JR posedovao je 21 deputat oblasnog parlamenta.

Uljanovska oblast – KPRF 36.24%, Jedinstvena Rusija 33.96%.

U Uljanovskoj oblasti u kojoj je sada JR drugoplasirana, na prethodnim izborima osvojila je 31 od 35 mesta.

Arhangelska oblast – Jedinstvena Rusija 31.58%, LDPR 23.45%.

U dosadašnjem sazivu od 61 deputata, 44 su dolazila iz redova JR.

Nenecki autonomni okrug – Jedinstvena Rusija 38.97%, KPRF 23.80%.

U prethodnom sazivu od 18 popunjenih mesta, 12 su bili članovi JR.

Republika Hakasija – KPRF 31.01%, Jedinstvena Rusija 25.46%.

U republici u kojoj je JR na nedeljnim izborima doživela poraz, u prethodnom sazivu uživala je lagodnu većinu sa 34 od ukupno 48 mesta. Primera radi, članova KPRF kojih će u novom sazivu biti najviše, u prethodnom je bilo svega 6.

Irkutska oblast – KPRF 33.94%, Jedinstvena Rusija 27.83%.

U Irkutskoj oblasti u nedelju je relativno ubedljivu pobedu odnela KPRF. Pre četiri godine, JR je dala 32 od ukupno 45 članova zakonodavnog tela.

Republika Burjatija – Jedinstvena Rusija 41.01%, KPRF 25.62%.

Uprkos zabeleženoj pobedi u ovoj Republici, novi rezultat teško može biti uporediv sa onim od pre pet godina kada je JR osvojila 46 od ukupno 60 mesta.

Zabajkalski kraj – Jedinstvena Rusija 28.3%, LDPR 24.60%/KPRF 24.60%.

U Zabajkalskom kraju u prethodnom sazivu sedelo je 35 članova JR, od ukupno 48 deputata. Na nedeljnim izborima drugoplasirana i trećeplasirana partija ostvarile su apsolutnu većinu u odnosu na JR koja je ostala daleko i od jedne trećine glasova.

Na nedeljnim izborima birala su se i 22 lidera federalnih subjekata. Pored političke borbe za pobedu već nakon prvog izbornog kruga, za JR je bila važna i visoka izlaznost, baš kao i na predsedničkim izborima, kako bi se potvrdio legitimitet vlasti, s obzirom na, pretpostavljalo se, nedovoljno konkurentnu opoziciju. Ipak, nezadovoljstvo građana penzionom reformom sa jedne strane, kao i visoko postavljena lestvica s obzirom na apsolutnu političku dominaciju JR u poslednjih 5 do 7 godina na ruskoj političkoj sceni, uz dodatni rast, ionako visoke popularnosti Vladimira Putina nakon Krimske krize, dovela je do još glasnijeg eha izbornog neuspeha širom provincije.

Izlaznost na neposrednim izborima za lidere 22 federalna subjekta

Kemerovska oblast – 66.41%

Čukotski autonomni okrug – 60.19%

Orlovska oblast – 57.76%

Republika Saha (Jakutija) – 50.63%

Tjumenska oblast – 49.1%

Samarska oblast – 47.93%

Voronješka oblast – 44.83%

Omska oblast – 43.59%

Republika Hakasija – 41.77%

Nižegorodska oblast – 40.52%

Magadanska oblast – 39.58%

Moskovska oblast – 38.59%

Altajski kraj – 37.28%

Pskovska oblast – 36.89%

Habarovski kraj – 36.09%

Vladimirska oblast – 32.92%

Ivanovska oblast – 32.86%

Amurska oblast – 31.24%

Moskva (grad) – 30.96%

Primorski kraj – 30.24%

Novosibirska oblast – 29.52%

Krasnojarski kraj – 28.91%

Analizirajući izlaznost na gubernatorskim izborima, zaključićemo da je teško utvrditi postojanje matrice po kojoj je u evropskom delu RF izlaznost niža, a u azijskom viša, po kojoj urbane sredine daju nižu izlaznost, a ruralne višu ili po kojoj u manjinskim i patrijarhalnijim sredinama građani radije izlaze na izbore, nego li u onim sa nižim procentom neruskog stanovništva. Pokušamo li da definišemo ijednu od navedenih tvrdnji kao činjenicu, ubrzo ćemo naići na primer koji nas demantuje.

Gubernatorski izbori su sa jedne strane potvrdili dominaciju JR, čiji su kandidati odneli pobedu u 18 od 22 federalna subjekta već nakon prvog izbornog kruga, ali je činjenica da će 23. septembra biti organizovan drugi izborni krug u preostala četiri subjekta, dokaz najslabijeg političkog rezultata u poslednjih 11 godina političke partije Jedinstvena Rusija.

Na dopunskim izborima za deputate federalne Dume, nije bilo iznenađenja. Kandidati JR su ostvarili trijumf u sve četiri izborne jedinice u kojima su učestvovali u izbornoj trci, dok su po jedno mesto obezbedili komunisti i liberalne demokrate Žirinovskog.

Ono što se može utvrditi kao činjenica jeste, nešto viši stepen izlaznosti u većem broju provincija, kao i dalje niska izlaznost u ruskoj prestonici.

Zapravo, ove godine je izlaznost bila niža na izborima za gradonačelnika Moskve nego što je to bio slučaj 2013. godine (30.96% u odnosu na 32.03%).

MOSKVA I NAVALJNI

Izlaznost u Moskvi je bila niža uprkos činjenici da je po prvi put bilo omogućeno građanima Moskve koji ne žive u prestonici, tj. ne zateknu se u mestu prebivališta na dan izbora, da se registruju i glasaju u mestu boravišta na dan izbora. Ova odluka je pravdana činjenicom da određeni broj građana Moskve deo godine provodi u svojim vikendicama daleko od grada, ali i time što je nemali broj građana Moskve rođen u nekom drugom delu RF ili je samo poslom/obrazovanjem vezan za prestonicu, te jedan deo godine provodi u zavičaju. Izmene izbornog zakonodavstva grada Moskve su sprovedene upravo na inicijativu gradonačelnika Sobjanina.

Ukupno je u nedelju bilo moguće glasati na 209 biračkih mesta za gradonačelnika Moskve izvan Moskve, od ukupno oko 4000 biračkih mesta. Izlaznost na biračkim mestima van Moskve je iznosila preko 70%, odnosno dva i po puta više nego u gradu Moskvi, što ukazuje na činjenicu da bez njihovog otvaranja, ne bi bilo moguće previsiti ni 30% ukupne izlaznosti na izborima za gradonačelnika prestonice.

Aktuelni gradonačelnik Sergej Sobjanin ostvario je veoma ubedljivu pobedu, osvojivši preko 70% glasova. Pobeda je osetno ubedljivija nego pre pet godina, kada je izborna trka umalo otišla u drugi krug, pošto je kandidat vladajuće partije uspeo da osvoji nešto više od 51% glasova. Ipak, bitna razlika u odnosu na te izbore jeste izostanak tadašnjeg ključnog protivkandidata Alekseja Anatoljeviča Navaljnog.

Navaljni se u godinama velikih protesta u RF 2011. i 2012. godine profilisao kao uticajni bloger, prepoznat naročito u izrazito urbanim delovima Moskve i Sankt Peterburga. Navaljni, po obrazovanju pravnik, potom je počeo da gradi svoju političku karijeru na nacionalnom nivou i profiliše se kao ključni izazivač Vladimira Putina lično, ali i sistema koji on predstavlja. Sa jedne strane, ideološki pristup Navaljnog je imao liberalan prizvuk, u smislu borbe za ljudska prava i slobodu govora, slobodu političkog delovanja, okupljanja i iskazivanja stavova, smenjivost vlasti. Navaljni je ideološki orijentisan ka izgradnji jedinstvenog zapadnog bloka i u velikoj meri sa simpatijama gleda na koncept SAD, kao funkcionalne, demokratske i pravne države u kojoj je administracija podređena pojedincu, a ne vice versa. Navaljni ruski narod smatra delom jedinstvene evropske kulture i zapadne civilizacije.

No pored određenog stepena liberalizma, u delovanju Navaljnog možemo videti još dve jasne poruke, kojima pokušava da se profiliše pred ruskim biračima. Navaljni je ruski nacionalista, koji se ne libi da određene težnje koje politički krugovi na Zapadu uglavnom doživljavaju kao iredentističke i imperijalističke, predstavi kao legitimne ruske ciljeve.

Aleksej Navaljni

Navaljni je još 2008. godine, u vreme rusko-gruzijskog rata, iznosio rasističke komentare o Gruzinima kao etničkoj grupi, pozivao na njihovo proterivanje iz RF i izrazio žaljenje što krstarećim raketama ne može gađati generalštab gruzijske vojske. Pet godina kasnije se izvinio zbog rasističkih komentara u vezi Gruzina, ali je potvrdio svoje političke stavove kada je Južni Kavkaz u pitanju, iznete u vreme rata.

Navaljni se oštro protivi politici Kremlja koja dozvoljava viši stepen prisustva radnika sa Kavkaza i iz centralne Azije, naročito iz dominantno muslimanskih zemalja. Za Navaljnog je takav koncept pogrešan i po njegovom mišljenju dovodi do ugrožavanja bezbednosti i radnih mesta domicilnog ruskog stanovništva, kao i do potiskivanja autentične ruske kulture.

Navaljni sebe definiše kao „nacionalnog demokratu“, bio je jedan od organizatora „Sveruskog marša“, koji je od strane liberalnih krugova okarakterisan kao „parada nacionalista svih formi“. Navaljni je više puta, gotovo otvoreno negirao postojanje zasebne ukrajinske i beloruske nacije, naglašavajući kako bi sa mesta predsednika predano radio na približavanju tri države jer je svakako reč o „jednom narodu“. Istina, po ovom pitanju Navaljni je iznosio ambivalentne stavove i u nekoliko situacija pokušavao da promeni predstavu o sebi kao negatoru ukrajinske nacije.

U ukrajinskoj javnosti je široko rasprostranjen stav o delimičnom ukrajinskom poreklu Navaljnog, što ni on sam nije demantovao.

Po pitanju Krima, Navaljni je na početku krize 2014. godine govorio o neophodnosti poštovanja ukrajinskog suvereniteta, ali takođe i višeg stepena autonomije za „ruskojezično“ stanovništvo, zakonske garancije u tom pravcu, zatim bezbednost ostanka ruske Crnomorske flote u Sevastopolju, kao i garancije o neulasku Ukrajine u NATO savez.

Navaljni je nekoliko meseci docnije stav promenio i istakao kako, da je predsednik, ne bi dozvolio povratak AR Krim i Sevastopolja pod okrilje Kijeva, ali da bi organizovao „normalan referendum“, na kom bi se građani poluostrva izjasnili gde žele da žive, slobodnom voljom.

Navaljni kritikuje politiku Vladimira Putina spram Ukrajine, smatra da Moskva „sponzoriše rat u Donbasu“, te da takva aktivnost nanosi nepopravljivu štetu ruskim interesima.

„Vladimir Putin tvrdi da se bori za veliki „Ruski svet“, a zapravo ga čini samo manjim. Pogledajte situaciju danas u Belorusiji. Tamo pevaju uvredljive pesme na stadionima o ruskom predsedniku. Pogledajte Ukrajinu. Tamo više nemate političara koji ne iznosi otvoreno antiruske stavove. Putinova politika je dovela do toga da nas danas u Ukrajini mrze.“

Navaljni se takođe predstavlja kao nepomirljivi borac protiv korupcije. U više navrata je objavljivao detalje o enormnom bogatstvu državnih činovnika i nekretninama koje poseduju, uglavnom službenici Ministarstva pravde, kako u RF, tako i na Zapadu. Pažnju na sebe je i u svetskim analitičkim krugovima, definitivno skrenuo 2012. godine, kada je uspeo da osvoji 27.24% glasova na izborima za gradonačelnika Moskve i umalo odvede izbornu trku u drugi krug.

Mapa izbornih rezultata Navaljnog u gradu Moskvi 2013. godine.

Sam Navaljni je neretko privođen i više puta je zatvaran na osnovu mandatnih kazni, uglavnom zbog kršenja zabrana održavanja javnih skupova. Takođe, Navaljnom se sudi od 2012. godine u slučaju „Kirovles“ gde se tereti da je bio deo kriminalne grupe koja je pokušala da protivpravno prisvoji proizvode javnog preduzeća „Kirovles“ iz Kirovske oblasti, a u kojoj se tokom 2009. godine Navaljni javljao kao savetnik lokalnog gubernatora Nikite Belika, koji danas služi zatvorsku kaznu. Navaljni je prvostepeno osuđen 2013. godine na pet godina zatvora, iako je prvostepeno veće naknadno izmenilo svoju odluku i odlučilo da se izdržavanje zatvorske kazne odloži do eventualne pravosnažnosti presude.

U međuvremenu, februara 2016. godine Evropski sud za ljudska prava je presudio u korist Navaljnog, osudivši RF zbog kršenja prava optuženika na fer suđenje. Iste godine, novembra meseca, Vrhovni sud RF poništava presudu prvostepenog organa iz 2013. godine i vraća postupak na ponovno suđenje. Prvostepeni sud 2017. godine ponovo osuđuje Navaljnog na pet godina zatvora, nakon čega Navaljni podnosi novu žalbu višoj instanci. Ovaj sudski proces i dalje je u toku.

Drugi postupak protiv Navaljnog i njegovog brata Olega, poveli su ruski tužioci krajem 2012. godine, tvrdeći kako su braća Navaljni prevarno oštetili svoje klijente iz kompanije Iv Rošer. Iako su sami predstavnici kompanije na suđenju demantovali da su pretrpeli bilo kakvu štetu dejstvovanjem Alekseja Navaljnog, Navaljni je smešten u kućni pritvor februara 2014. godine.

Mera je ukinuta decembra iste godine, tek po izricanju prvostepene presude, po kojoj je Aleksej osuđen na tri i po godine zatvora, uslovno. Presuda je naredne godine odlukom drugostepenog organa postala pravosnažna. Evropski sud za ljudska prava, doneo je odluku 2017. godine po kojoj je presuda ruskih pravosudnih organa ocenjena kao neosnovana.

Navaljnom je onemogućeno da se kandiduje na prethodnim predsedničkim izborima, tekuće 2018. godine, iako je tvrdio da poseduje neophodan broj potpisa kojima se podržava njegova kandidatura. Obrazloženje odbijanja njegove kandidature od strane Državne izborne komisije, bila je pravosnažna presuda u postupku Iv Rošer, citirajući odredbu zakona kako licu koje je pravosnažno osuđeno za krivično delo, ne može biti odobrena kandidatura za predsednika RF.

Navaljni punih šest godina ne uspeva da registruje svoju političku partiju u RF. Samo tokom 2018. godine dva puta su odbijani njegovi zahtevi za registracijom iz proceduralnih razloga. Zanimljivo, godine 2014. Navaljnom je uručeno rešenje o registraciji političke partije, koje je potom ukinuto od strane ruskih upravnih organa.

Navaljni se tako nije politički suprotstavio niti Vladimiru Putinu, niti Sergeju Sobjaninu u izbornoj 2018. godini i koncentrisao se na vaninstitucionalnu političku borbu, prevashodno kroz ulične proteste zbog nepopularne penzione reforme.

ZAKLJUČAK

Penziona reforma koju je Vlada Dmitrija Medvedeva započela uz podršku predsednika Vladimira Putina, duboko je nepopularna među ruskim građanstvom. Ovo svakako nije novo saznanje za ruske lidere, ali su regionalni izbori potvrdili nepodeljeno negativan stav građana RF po ovom pitanju, bez obzira na deo zemlje u kom žive, socijalni status ili etnički predznak. Svakako, popularnost pre svih ruskog lidera je dovoljno visoka da može amortizovati nezadovoljstvo građana i donekle ublažiti izborni pad najveće ruske političke organizacije. Penzionom reformom originalno se podrazumevalo da se granica za odlazak u penziju za muškarce pomeri sa 60 na 65, dok bi za žene ta granica bila pomerena sa 55 na 63.

Nakon serije protesta, pa čak i odlazaka visokopozicioniranih činovnika poput Sergeja Železnjaka iz redova vladajuće elite, Vladimir Putin je odlučio da se obrati naciji uoči regionalnih izbora i ublaži penzionu reformu, predlažući da se granica za odlazak žena u penziju poveća sa 55 na 60, dok je originalno rešenje za muškarce o pomeranju granice sa 60 na 65 ruski lider podržao. Iako je početak penzione reforme obnarodovan na dan početka svetskog prvenstva u fudbalu, to nije umanjilo nezadovoljstvo, očito najvećeg broja ruskog stanovništva.

Jasno, penziona reforma je neophodna. Prema službenim procenama u RF će 2044. godine broj penzionera biti isti kao i broj radno aktivnog stanovništva. Održavanje nerealnog sistema nasleđenog iz sovjetskog perioda može biti samo dodatno opterećenje za rusku ekonomiju koje će vremenom potpuno urušiti privredu, sprečiti mogućnost razvoja tržišne ekonomije i naposletku dovesti do kolapsa ruskog socijalnog sistema.

Ipak, u državi kojom se gotovo čitav vek vladalo levičarskom demagogijom, nikome nije lako da sprovede rezove koji bi se pre mogli okarakterisati kao logični, nego bolni. Pa čak ni suverenom Vladimiru Putinu. Izborni rezultati od 09. septembra i podrška populističkim porukama u najvećoj meri KPRF, ali i LDPR, nikako nisu iznenađenje.

Šta više, ukoliko drastičan pad broja deputata iz redova JR u regionalnim i lokalnim parlamentima bude najviša cena koju će Kremlj platiti, kako bi sproveo reformu koja neće doneti boljitak, već sprečiti siguran i katastrofičan scenario, Putin i Medvedev mogu biti zadovoljni čak i nedeljnim rezultatima, gledano kroz širu sliku.

Ono što jeste problem za rusko liderstvo je što ne mogu biti sigurni da će se sve zaustaviti samo na političkim ustupcima sistemskoj opoziciji. Ulazak u vlast, verovatno kroz koaliciju sa JR, komunista i liberalnih demokrata Žirinovskog, može biti i od višestruke koristi za JR. Politička poruka, kako za domaću, tako i za stranu javnost može da glasi: višepartizam postoji u RF.

Takođe, ulaskom u vladajuće strukture, ionako vlastima bliske opozicione snage oličene u KPRF i LDPR će se dodatno pacifikovati i što je još važnije, pred javnošću preuzeti deo odgovornosti za neophodne promene u fundamentima socijalne politike. Uslovni dvopartizam, kakav priželjkuju komunisti, može biti politički benefit i za JR, jer bi doveo do kanalisanja građanskog nezadovoljstva i iz potencijalno vaninstitucionalnih, preusmerio u institucionalne okvire. Time bi vansistemski opozicionari poput Navaljnog bili oslabljeni i potencijalno marginalizovani. Jedini problem ili bolje reći rizična nepoznanica u ovom razvoju situacije jeste – vreme.

Ukoliko nezadovoljstvo penzionom reformom potraje, kombinovano ponovnim slabljenjem rublje i njenim aktuelnim padom na dvoipogodišnji minimum u odnosu na američki dolar (uprkos povoljnim cenama na tržištu energenata), a što može povećati nezadovoljstvo i u ovom veku ojačane ruske srednje klase, revolt građanstva se može pretvoriti u širu podršku onim snagama koje bi bile percipirane kao dovoljno beskompromisne ili kako to vansistemski lideri definišu: istinski opozicione.

Ipak, popularnost lično ruskog predsednika je dovoljno visoka, da u kombinaciji sa širokom lepezom političkih instrumenata koji Kremlju stoje na raspolaganju, danas ne možemo govoriti o ozbiljnijoj krizi vlasti JR. Sa druge strane možemo podvući i da su geopolitički odjeci nakon aneksije Krima i angažmana ruske armije u Siriji, unutar same RF otupeli. I da su socijalne reforme na istoku i dalje tabu tema, sa kratkim socijalnim fitiljem koji se ne može neutralisati samo marketinškim potezima na unutrašnjem ili radikalnim rezovima na spoljašnjem političkom planu.

Autor analize : Predrag Rajić