fbpx

РУСКИ ИЗБОРНИ СЕПТЕМБАР – ОБНАВЉА ЛИ СЕ НА ИСТОКУ ДВОПАРТИЗАМ?

10/09/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

РУСКИ ИЗБОРНИ СЕПТЕМБАР

ОБНАВЉА ЛИ СЕ НА ИСТОКУ ДВОПАРТИЗАМ?

 

У Руској Федерацији су одржани редовни избори средњег нивоа власти. Бирани су губернатори, депутати регионалних парламената, али и шест чланова федералног законодавног тела. Избори нису донели значајне промене руској политичкој збиљи. Упркос у овој деценији најслабијем резултату, владајућа Јединствена Русија је потврдила политичку доминацију, док се Комунистичка партија Руске Федерације  поставила као најзначајнија опозициона политичка снага.

Опозиционе снаге које можемо окарактерисати као вансистемске а међу којима доминира Алексeј Наваљни, нису учествовале на изборима, пошто ни након шест година овај опозиционар не успева да добије решење федералног Министарства правде о регистрацији своје политичке организације. Изборе је окарактерисала и ниска излазност, нарочито у урбаним срединама.


 

ИЗБОРНИ СИСТЕМ

 

Руска Федерација у свом саставу има 85 субјеката. Сви субјекти имају регионалне парламенте, као највише нормативне органе власти. На свом челу субјекти имају инокосне управне органе, различитих назива: губернатор, глава администрације, председник регионалне владе, градоначелник… термин председник се на средњим нивоима власти избегава, вероватно како би се избегла политичка конфузија, али и како позиција председника („президент“) Руске Федерације не би делила свој назив са представницима средњих нивоа власти.

Ипак и овде се праве извесни уступци, поготово у срединама које су и безбедносно изазовне попут Републике Чеченије, чији највиши инокосни орган носи титулу председника и истовремено руководи владом овог федералног субјекта који се званично назива Чеченска Република.

Федерални субјекти РФ се деле на:

  • Републике
  • Крајеве
  • Области
  • Аутономне области
  • Аутономне округе
  • Градове од федералног значаја

Било је више покушаја креирања јединственог система избора на средњем нивоу власти, односно изједначавања надлежности, броја чланова нормативних органа, па и истог назива за све парламенте средњег нивоа власти.

Ови покушаји ипак нису уродили плодом, пре свега због изузетне (гео)политичке разноликости РФ и локалних потреба становништва. Тако се легислативна тела федералних субјеката дела на:

Више иницијатива да се субјектима средњег нивоа власти онемогући да своје легислативне органе називају „државним“ није уродило плодом.

Избори чланова легислативних органа власти на средњем нивоу различито су системски уређени (по већинском, мешовитом, пропорционалном систему), али им је заједничка доминација кадрова који су повезани са властима које функционишу на централном нивоу. У највећем броју федералних субјеката цензус у пропорционалном изборном систему износи 5%.

Број чланова парламената федералних субјеката је ограничен – од Думе Чукотског аутономног округа (са свега 15 депутата) до Државне скупштине (Курултаја) Републике Башкортостан (са 110 депутата).

С обзиром на комплексност унутрашњег уређења РФ, сваке године се организује „Јединствен дан гласања“ на федералном нивоу, када се одржавају избори у оним федералним субјектима, у којима је истекао мандат локалним парламентима или лидерима федералних субјеката (мандати у највећем броју случајева трају пет година).

Ради економичности, истог дана се одржавају и локални избори тамо где то налажу редовне околности, али и ванредни избори. Истог дана се, уколико је то неопходно, одржавају избори и за упражњена места у федералној Думи и то за она места која су упражњена од претходног „Јединственог дана гласања“ до данас. Овај дан се одређује на федералном нивоу и тада се, готово по правилу, одржава и велики број (на неколико десетина) месних референдума и других плебисцита локалног карактера.

Године 2010. утврђена је формула по којој се одређује број чланова парламената средњег нивоа власти.

Избор лидера федералних субјекта уоквирен је прописима федералног нивоа. До 2004. године лидери федералних субјеката бирали су се на непосредним изборима, одлуком председника Владимира Путина, лидери су почели да се бирају посредно поменуте године, што је био случај све до 2012. године, када се по правилу, лидери поново бирају на непосредним изборима. Ипак, убрзо је донета измена савезног прописа, којом је гарантовано право федералним субјектима да се одрекну овог права и свог лидера бирају у локалним парламентима.

Интересантно, ово право су углавном искористиле кавкаске републике, са доминантно муслиманским становништвом или вишим процентом учешћа муслимана у укупном броју становништва у односу на федерални просек. Формално, владе ових република су затражиле од федералних власти изузетак од директног избора још 2013. године (Дагестан, Ингушетија, Северна Осетија, Карачево-Черкесија, Кабардино-Балкарија), док се лидер Чеченије именује од стране председника РФ, а потврђује у републичком парламенту у Грозном. Сличан начин избора као у севернокавкаским субјектима предвиђен је и у појединим аутономним областима у Сибиру.

Рамзан Кадиров

У федералним субјектима у којима се лидер бира непосредно, избори се одржавају по већинском систему. Уколико ниједан кандидат не освоји натполовичну већину, одржава се други круг избора.

ИЗБОРНИ ДАН 09. СЕПТЕМБРА

 

У недељу 09. септембра 2018. године, одржани су избори у 80 федералних субјеката од локалног, до средњег нивоа власти. У неким субјектима бирани су лидери, у неким депутати парламената, у неким градоначелници, док су у појединим одржани и допунски избори за упражњена места у савезној Думи. Такође, у јединственом изборном дану, одржавани су и ванредни локални избори, али и месни референдуми.

Уочи избора, Јединствена Русија премијера Медведева, која подржава и председника Путина, контролисала је већину у свих 85 парламената. Најнижи степен заступљености уживала је у престоници Москви (62%), а највиши ниво у парламенту Републике Тува (97%).

На овим изборима биран је нови састав следећих федералних субјеката:

Република Саха (Јакутија) – Јединствена Русија 50.84%, КПРФ 19.44%.

Кемеровска област – Јединствена Русија 64.31%, ЛДПР 10.10%.

Република Башкортостан – Јединствена Русија 58.31%, КПРФ 18.80%.

Република Калмикија – Јединствена Русија 68.58%, КПРФ 13.21%.

Ростовска област – Јединствена Русија 56.98%, КПРФ 17.13%.

У првој групи су наведени сазиви у којима је Јединствена Русија забележила најбоље резултате, мерено укупним недељним резултатима.

У другим федералним субјектима у којима су одржани избори за нови састав локалних парламената, Јединствена Русија није остварила апсолутну већину.

Анализом резултата можемо закључити како ЈР не само да је изгубила апсолутну власт у 11 парламената федералних субјеката, него је у свега 2 федерална субјекта успела да превиси до сада најслабији резултат. Резултати избора су такви да оно што би се 2013. године означило као незадовољавајуће, данас представља високо достигнуће.

Смоленска област – Јединствена Русија 36.26%, КПРФ 23.03%.

Пре пет година, ЈР је дала 36 од 48 депутата.

Јарославска област – Јединствена Русија 38.43%, КПРФ 24.03%.

Године 2013. из редова ЈР долазило је 37 од 46 депутата.

Владимирска област – Јединствена Русија 29.57%, КПРФ 23.66%.

У Владимирској области где у недељу ЈР не успева да дође ни до трећине гласова изашлих бирача, 2013. године освојила је 32 од 38 места.

Ивановска област – Јединствена Русија 34.14%, КПРФ 26.92%.

Можда и најеклатантнији пример пада популарности ЈР јесте Ивановска област. Упркос недељној победи, парламент овог федералног субјекта више нема политичку организацију која доминира апсолутном већином. Пре пет година од 24 депутата, чланску карту ЈР поседовао је 21 депутат обласног парламента.

Уљановска област – КПРФ 36.24%, Јединствена Русија 33.96%.

У Уљановској области у којој је сада ЈР другопласирана, на претходним изборима освојила је 31 од 35 места.

Архангелска област – Јединствена Русија 31.58%, ЛДПР 23.45%.

У досадашњем сазиву од 61 депутата, 44 су долазила из редова ЈР.

Ненецки аутономни округ – Јединствена Русија 38.97%, КПРФ 23.80%.

У претходном сазиву од 18 попуњених места, 12 су били чланови ЈР.

Република Хакасија – КПРФ 31.01%, Јединствена Русија 25.46%.

У републици у којој је ЈР на недељним изборима доживела пораз, у претходном сазиву уживала је лагодну већину са 34 од укупно 48 места. Примера ради, чланова КПРФ којих ће у новом сазиву бити највише, у претходном је било свега 6.

Иркутска област – КПРФ 33.94%, Јединствена Русија 27.83%.

У Иркутској области у недељу је релативно убедљиву победу однела КПРФ. Пре четири године, ЈР је дала 32 од укупно 45 чланова законодавног тела.

Република Бурјатија – Јединствена Русија 41.01%, КПРФ 25.62%.

Упркос забележеној победи у овој Републици, нови резултат тешко може бити упоредив са оним од пре пет година када је ЈР освојила 46 од укупно 60 места.

Забајкалски крај – Јединствена Русија 28.3%, ЛДПР 24.60%/КПРФ 24.60%.

У Забајкалском крају у претходном сазиву седело је 35 чланова ЈР, од укупно 48 депутата. На недељним изборима другопласирана и трећепласирана партија оствариле су апсолутну већину у односу на ЈР која је остала далеко и од једне трећине гласова.

На недељним изборима бирала су се и 22 лидера федералних субјеката. Поред политичке борбе за победу већ након првог изборног круга, за ЈР је била важна и висока излазност, баш као и на председничким изборима, како би се потврдио легитимитет власти, с обзиром на, претпостављало се, недовољно конкурентну опозицију. Ипак, незадовољство грађана пензионом реформом са једне стране, као и високо постављена лествица с обзиром на апсолутну политичку доминацију ЈР у последњих 5 до 7 година на руској политичкој сцени, уз додатни раст, ионако високе популарности Владимира Путина након Кримске кризе, довела је до још гласнијег еха изборног неуспеха широм провинције.

Излазност на непосредним изборима за лидере 22 федерална субјекта

 

Кемеровска област – 66.41%

Чукотски аутономни округ – 60.19%

Орловска област – 57.76%

Република Саха (Јакутија) – 50.63%

Тјуменска област – 49.1%

Самарска област – 47.93%

Вороњешка област – 44.83%

Омска област – 43.59%

Република Хакасија – 41.77%

Нижегородска област – 40.52%

Магаданска област – 39.58%

Московска област – 38.59%

Алтајски крај – 37.28%

Псковска област – 36.89%

Хабаровски крај – 36.09%

Владимирска област – 32.92%

Ивановска област – 32.86%

Амурска област – 31.24%

Москва (град) – 30.96%

Приморски крај – 30.24%

Новосибирска област – 29.52%

Краснојарски крај – 28.91%

Анализирајући излазност на губернаторским изборима, закључићемо да је тешко утврдити постојање матрице по којој је у европском делу РФ излазност нижа, а у азијском виша, по којој урбане средине дају нижу излазност, а руралне вишу или по којој у мањинским и патријархалнијим срединама грађани радије излазе на изборе, него ли у оним са нижим процентом неруског становништва. Покушамо ли да дефинишемо иједну од наведених тврдњи као чињеницу, убрзо ћемо наићи на пример који нас демантује.

Губернаторски избори су са једне стране потврдили доминацију ЈР, чији су кандидати однели победу у 18 од 22 федерална субјекта већ након првог изборног круга, али је чињеница да ће 23. септембра бити организован други изборни круг у преостала четири субјекта, доказ најслабијег политичког резултата у последњих 11 година политичке партије Јединствена Русија.

На допунским изборима за депутате федералне Думе, није било изненађења. Кандидати ЈР су остварили тријумф у све четири изборне јединице у којима су учествовали у изборној трци, док су по једно место обезбедили комунисти и либералне демократе Жириновског.

Оно што се може утврдити као чињеница јесте, нешто виши степен излазности у већем броју провинција, као и даље ниска излазност у руској престоници.

Заправо, ове године је излазност била нижа на изборима за градоначелника Москве него што је то био случај 2013. године (30.96% у односу на 32.03%).

русија

 

 

МОСКВА И НАВАЉНИ

 

Излазност у Москви је била нижа упркос чињеници да је по први пут било омогућено грађанима Москве који не живе у престоници, тј. не затекну се у месту пребивалишта на дан избора, да се региструју и гласају у месту боравишта на дан избора. Ова одлука је правдана чињеницом да одређени број грађана Москве део године проводи у својим викендицама далеко од града, али и тиме што је немали број грађана Москве рођен у неком другом делу РФ или је само послом/образовањем везан за престоницу, те један део године проводи у завичају. Измене изборног законодавства града Москве су спроведене управо на иницијативу градоначелника Собјанина.

Укупно је у недељу било могуће гласати на 209 бирачких места за градоначелника Москве изван Москве, од укупно око 4000 бирачких места. Излазност на бирачким местима ван Москве је износила преко 70%, односно два и по пута више него у граду Москви, што указује на чињеницу да без њиховог отварања, не би било могуће превисити ни 30% укупне излазности на изборима за градоначелника престонице.

Актуелни градоначелник Сергеј Собјанин остварио је веома убедљиву победу, освојивши преко 70% гласова. Победа је осетно убедљивија него пре пет година, када је изборна трка умало отишла у други круг, пошто је кандидат владајуће партије успео да освоји нешто више од 51% гласова. Ипак, битна разлика у односу на те изборе јесте изостанак тадашњег кључног противкандидата Алексеја Анатољевича Наваљног.

Наваљни се у годинама великих протеста у РФ 2011. и 2012. године профилисао као утицајни блогер, препознат нарочито у изразито урбаним деловима Москве и                  Санкт Петербурга. Наваљни, по образовању правник, потом је почео да гради своју политичку каријеру на националном нивоу и профилише се као кључни изазивач Владимира Путина лично, али и система који он представља. Са једне стране, идеолошки приступ Наваљног је имао либералан призвук, у смислу борбе за људска права и слободу говора, слободу политичког деловања, окупљања и исказивања ставова, смењивост власти. Наваљни је идеолошки оријентисан ка изградњи јединственог западног блока и у великој мери са симпатијама гледа на концепт САД, као функционалне, демократске и правне државе у којој је администрација подређена појединцу, а не vice versa. Наваљни руски народ сматра делом јединствене европске културе и западне цивилизације.

Но поред одређеног степена либерализма, у деловању Наваљног можемо видети још две јасне поруке, којима покушава да се профилише пред руским бирачима. Наваљни је руски националиста, који се не либи да одређене тежње које политички кругови на Западу углавном доживљавају као иредентистичке и империјалистичке, представи као легитимне руске циљеве.

Алексеј Наваљни

Наваљни је још 2008. године, у време руско-грузијског рата, износио расистичке коментаре о Грузинима као етничкој групи, позивао на њихово протеривање из РФ и изразио жаљење што крстарећим ракетама не може гађати генералштаб грузијске војске. Пет година касније се извинио због расистичких коментара у вези Грузина, али је потврдио своје политичке ставове када је Јужни Кавказ у питању, изнете у време рата.

Наваљни се оштро противи политици Кремља која дозвољава виши степен присуства радника са Кавказа и из централне Азије, нарочито из доминантно муслиманских земаља. За Наваљног је такав концепт погрешан и по његовом мишљењу доводи до угрожавања безбедности и радних места домицилног руског становништва, као и до потискивања аутентичне руске културе.

Наваљни себе дефинише као „националног демократу“, био је један од организатора „Сверуског марша“, који је од стране либералних кругова окарактерисан као „парада националиста свих форми“. Наваљни је више пута, готово отворено негирао постојање засебне украјинске и белоруске нације, наглашавајући како би са места председника предано радио на приближавању три државе јер је свакако реч о „једном народу“. Истина, по овом питању Наваљни је износио амбивалентне ставове и у неколико ситуација покушавао да промени представу о себи као негатору украјинске нације.

У украјинској јавности је широко распрострањен став о делимичном украјинском пореклу Наваљног, што ни он сам није демантовао.

По питању Крима, Наваљни је на почетку кризе 2014. године говорио о неопходности поштовања украјинског суверенитета, али такође и вишег степена аутономије за „рускојезично“ становништво, законске гаранције у том правцу, затим безбедност останка руске Црноморске флоте у Севастопољу, као и гаранције о неуласку Украјине у НАТО савез.

Наваљни је неколико месеци доцније став променио и истакао како, да је председник, не би дозволио повратак АР Крим и Севастопоља под окриље Кијева, али да би организовао „нормалан референдум“, на ком би се грађани полуострва изјаснили где желе да живе, слободном вољом.

Наваљни критикује политику Владимира Путина спрам Украјине, сматра да Москва „спонзорише рат у Донбасу“, те да таква активност наноси непоправљиву штету руским интересима.

„Владимир Путин тврди да се бори за велики „Руски свет“, а заправо га чини само мањим. Погледајте ситуацију данас у Белорусији. Тамо певају увредљиве песме на стадионима о руском председнику. Погледајте Украјину. Тамо више немате политичара који не износи отворено антируске ставове. Путинова политика је довела до тога да нас данас у Украјини мрзе.“

Наваљни се такође представља као непомирљиви борац против корупције. У више наврата је објављивао детаље о енормном богатству државних чиновника и некретнинама које поседују, углавном службеници Министарства правде, како у РФ, тако и на Западу. Пажњу на себе је и у светским аналитичким круговима, дефинитивно скренуо 2012. године, када је успео да освоји 27.24% гласова на изборима за градоначелника Москве и умало одведе изборну трку у други круг.

Мапа изборних резултата Наваљног у граду Москви 2013. године.

Сам Наваљни је неретко привођен и више пута је затваран на основу мандатних казни, углавном због кршења забрана одржавања јавних скупова. Такође, Наваљном се суди  од 2012. године у случају „Кировлес“ где се терети да је био део криминалне групе која је покушала да противправно присвоји производе јавног предузећа „Кировлес“ из Кировске области, а у којој се током 2009. године Наваљни јављао као саветник локалног губернатора Никите Белика, који данас служи затворску казну. Наваљни је првостепено осуђен 2013. године на пет година затвора, иако је првостепено веће накнадно изменило своју одлуку и одлучило да се издржавање затворске казне одложи до евентуалне правоснажности пресуде.

У међувремену, фебруара 2016. године Европски суд за људска права је пресудио у корист Наваљног, осудивши РФ због кршења права оптуженика на фер суђење. Исте године, новембра месеца, Врховни суд РФ поништава пресуду првостепеног органа из 2013. године и враћа поступак на поновно суђење. Првостепени суд 2017. године поново осуђује Наваљног на пет година затвора, након чега Наваљни подноси нову жалбу вишој инстанци. Овај судски процес и даље је у току.

Други поступак против Наваљног и његовог брата Олега, повели су руски тужиоци крајем 2012. године, тврдећи како су браћа Наваљни преварно оштетили своје клијенте из компаније Ив Рошер. Иако су сами представници компаније на суђењу демантовали да су претрпели било какву штету дејствовањем Алексеја Наваљног, Наваљни је смештен у кућни притвор фебруара 2014. године.

Мера је укинута децембра исте године, тек по изрицању првостепене пресуде, по којој је Алексеј осуђен на три и по године затвора, условно. Пресуда је наредне године одлуком другостепеног органа постала правоснажна. Европски суд за људска права, донео је одлуку 2017. године по којој је пресуда руских правосудних органа оцењена као неоснована.

Наваљном је онемогућено да се кандидује на претходним председничким изборима, текуће 2018. године, иако је тврдио да поседује неопходан број потписа којима се подржава његова кандидатура. Образложење одбијања његове кандидатуре од стране Државне изборне комисије, била је правоснажна пресуда у поступку Ив Рошер, цитирајући одредбу закона како лицу које је правоснажно осуђено за кривично дело, не може бити одобрена кандидатура за председника РФ.

Наваљни пуних шест година не успева да региструје своју политичку партију у РФ. Само током 2018. године два пута су одбијани његови захтеви за регистрацијом из процедуралних разлога. Занимљиво, године 2014. Наваљном је уручено решење о регистрацији политичке партије, које је потом укинуто од стране руских управних органа.

Наваљни се тако није политички супротставио нити Владимиру Путину, нити Сергеју Собјанину у изборној 2018. години и концентрисао се на ванинституционалну политичку борбу, превасходно кроз уличне протесте због непопуларне пензионе реформе.

русија

 

 

ЗАКЉУЧАК

 

Пензиона реформа коју је Влада Дмитрија Медведева започела уз подршку председника Владимира Путина, дубоко је непопуларна међу руским грађанством. Ово свакако није ново сазнање за руске лидере, али су регионални избори потврдили неподељено негативан став грађана РФ по овом питању, без обзира на део земље у ком живе, социјални статус или етнички предзнак. Свакако, популарност пре свих руског лидера је довољно висока да може амортизовати незадовољство грађана и донекле ублажити изборни пад највеће руске политичке организације. Пензионом реформом оригинално се подразумевало да се граница за одлазак у пензију за мушкарце помери са 60 на 65, док би за жене та граница била померена са 55 на 63.

Након серије протеста, па чак и одлазака високопозиционираних чиновника попут Сергеја Железњака из редова владајуће елите, Владимир Путин је одлучио да се обрати нацији уочи регионалних избора и ублажи пензиону реформу, предлажући да се граница за одлазак жена у пензију повећа са 55 на 60, док је оригинално решење за мушкарце о померању границе са 60 на 65 руски лидер подржао. Иако је почетак пензионе реформе обнародован на дан почетка светског првенства у фудбалу, то није умањило незадовољство, очито највећег броја руског становништва.

Јасно, пензиона реформа је неопходна. Према службеним проценама у РФ ће 2044. године број пензионера бити исти као и број радно активног становништва. Одржавање нереалног система наслеђеног из совјетског периода може бити само додатно оптерећење за руску економију које ће временом потпуно урушити привреду, спречити могућност развоја тржишне економије и напослетку довести до колапса руског социјалног система.

Ипак, у држави којом се готово читав век владало левичарском демагогијом, никоме није лако да спроведе резове који би се пре могли окарактерисати као логични, него болни. Па чак ни сувереном Владимиру Путину. Изборни резултати од 09. септембра и подршка популистичким порукама у највећој мери КПРФ, али и ЛДПР, никако нису изненађење.

Шта више, уколико драстичан пад броја депутата из редова ЈР у регионалним и локалним парламентима буде највиша цена коју ће Кремљ платити, како би спровео реформу која неће донети бољитак, већ спречити сигуран и катастрофичан сценарио, Путин и Медведев могу бити задовољни чак и недељним резултатима, гледано кроз ширу слику.

Оно што јесте проблем за руско лидерство је што не могу бити сигурни да ће се све зауставити само на политичким уступцима системској опозицији. Улазак у власт, вероватно кроз коалицију са ЈР, комуниста и либералних демократа Жириновског, може бити и од вишеструке користи за ЈР. Политичка порука, како за домаћу, тако и за страну јавност може да гласи: вишепартизам постоји у РФ.

Такође, уласком у владајуће структуре, ионако властима блиске опозиционе снаге оличене у КПРФ и ЛДПР ће се додатно пацификовати и што је још важније, пред јавношћу преузети део одговорности за неопходне промене у фундаментима социјалне политике. Условни двопартизам, какав прижељкују комунисти, може бити политички бенефит и за ЈР, јер би довео до каналисања грађанског незадовољства и из потенцијално ванинституционалних, преусмерио у институционалне оквире. Тиме би вансистемски опозиционари попут Наваљног били ослабљени и потенцијално маргинализовани. Једини проблем или боље рећи ризична непознаница у овом развоју ситуације јесте – време.

Уколико незадовољство пензионом реформом потраје, комбиновано поновним слабљењем рубље и њеним актуелним падом на двоипогодишњи минимум у односу на амерички долар (упркос повољним ценама на тржишту енергената), а што може повећати незадовољство и у овом веку ојачане руске средње класе, револт грађанства се може претворити у ширу подршку оним снагама које би биле перципиране као довољно бескомпромисне или како то вансистемски лидери дефинишу: истински опозиционе.

Ипак, популарност лично руског председника је довољно висока, да у комбинацији са широком лепезом политичких инструмената који Кремљу стоје на располагању, данас не можемо говорити о озбиљнијој кризи власти ЈР. Са друге стране можемо подвући и да су геополитички одјеци након анексије Крима и ангажмана руске армије у Сирији, унутар саме РФ отупели. И да су социјалне реформе на истоку и даље табу тема, са кратким социјалним фитиљем који се не може неутралисати само маркетиншким потезима на унутрашњем или радикалним резовима на спољашњем политичком плану.

Аутор анализе : Предраг Рајић