REGION – SEPTEMBARSKO PREKOMPONOVANJE KONSTELACIJE POLITIČKIH SNAGA
Bugarska
DA LI JE BUGARSKOJ BLIŽA MOSKVA ILI BRISEL?
Ranije smo govorili o važnosti implementacije projekta „Turski tok“, koju je vlada Bojka Borisova postavila u fokus prioriteta svoje programske politike. Zaista, „prolazak“ gasovoda iz navedenog projekta koji ima vrednost 11 milijardi i 400 miliona evra, predstavlja veliku nadu za pokretanje privrednih aktivnosti u ovoj držvi na daleko višem nivou nego u dosadašnjem periodu. Nakon četiri godine od kolapsa projekta „Južni tok“, bugarska vlada uložila je napore da ubrza izgradnju i proširenje Transbalkanskog gasovoda, koji bi omogućio da se Gaspromove rezerve navedenog prirodnog energenta neometano i što efikasnije iz Turske, preko Balkana, upute prema zemljama Centralne i Zapadne Evrope. Međutim, predstavnici organa Evropske unije izražavaju veliku zabrinutost, zbog, kako tvrde, „činjenice da je Bugarska, kao jedna od najmlađih država članica, apsolutno nepripremljena da u političkom i tehničko-tehnološkom pogledu, ostvari svoju ulogu tranzitne zemlje za ruski gas…“, te da postoji bojazan da pomenuti prirodni energent neće biti ravnomerno distribuiran. Na određeni način, Evropska unija iznela je sumnju u spremnost bugarske vlade premijera Borisova da će ista realizovati svoj segment navedenog projekta, bez lukrativnih ili korupcionaških motiva i namera. Dalje, zvanična Sofija nalazi se pod optužbama briselske administracije da je ista, samo nekoliko meseci od završetka njenog polugodišnjeg predsedavanja EU, spremna da učini dodatne napore, kako bi svoju politiku „približila“ interesima ruske vlade, što bi je udaljilo od pozicija nadnacionalne organizacije čiji je član od 2007. godine.
Prva faza projekta, koja je uspešno završena, namenjena je konzumentima pomenutog energenta u samoj Bugarskoj. Predviđeno je da nakon okončanja druge faze 15 miliona kubnih metara prirodnog gasa koriste potrošači na širokom prostranstvu Jugoistočne i Centralne Evrope. Isporuke gasa iz Rusije u Tursku, za sada se odvijaju preko Bugarske, ali istovremeno i preko teritorije Ukrajine, pa, ukoliko zvanična Moskva, kako je i sama najavila, isključi „južnog suseda“ iz tranzitnog procesa naredne godine, postoji veliki rizik da će Bugarska dospeti u poziciju da gubi 100 miliona evra godišnjih prihoda od „tranzitnih taksi“, koje sada uživa. Naravno, pomenute sumorne prognoze izgubiće svoju aktuelnost, ukoliko u dogovorenom intervalu sadašnji gasovod bude zamenjen „linijama Turskog toka 2“, što bi vladi u Sofiji obezbedilo godišnji prihod od oko 200 miliona evra prihoda od tranzitnih taksi. Pomenuti razlozi naveli su vladu Bojka Borisova da izvrši snažan logistički pritisak na zvaničnike u Moskvi, kao i na kompaniju Gasprom da „priključna tačka“ Turskog toka 2 svoje mesto pronađe u bugarskom teritorijalnom sektoru u Crnom moru, kao i u luci Varna, čime bi iz celokupnog procesa bila isključena Grčka, koja se ionako našla u veoma komplikovanim političkim odnosima sa Kremljom.
Predsednik Vlade Republike Bugarske Bojko Borisov izrazio je veliko poverenje u namere ruske vlade da pruži odobrenje o opisanoj zameni rute gasovoda, pod uslovom da njegova država pronađe pouzdana sredstva za izgradnju i afirmaciju sistema za prenos prirodnog gasa iz Bugarske u druge evropske zemlje. Bugarska vlada otvorila je razgovore sa briselskom administracijom u vezi sa pitanjima „podele gasa“ na deo koji ulazi u opseg trgovine istim i onog dela energenta, koji poseduje isključivo „tranzitni karakter“.
Ukoliko bi se uspostavio sistem na opisani način, deo zaliha gasa bio bi isporučivan direktno prema zemljama Centralne Evrope, dok bi se preostali deo zaliha upotrebio za prodaju, prema konkretnim trgovinskim vrednostima. Bugarska vlada ulaže napore da izgradnja „priključne centrale“ u Varni bude finansirana, upravo iz investicionih fondova EU. Međutim, EU neprestano upozorava na potencijalno neprihvatljivu „političku dimenziju“ u procesima realizacije pomenutog projekta, uz izraze zabrinutosti zbog mogućnosti ostvarenja snažnijeg uticaja ruskih državnih i političkih interesa u krugovima bugarske nacionalne, posebno političke elite u Sofiji. Sa druge strane, predsednik Bugarske Rumen Radev naglasio je da i njegova lična podrška projektu „Turski tok 2“ poseduje namere isključivo usmerene prema stvaranju „energetske stabilnosti, bezbednosti i slobode“, dok privrženost bugarske vlade realizaciji istog, ne podrazumeva pomenutu političku konotaciju koju inputira briselska administracija, te da Bugarska izražava snažnu privrženost idejama EU i savezništvu u NATO vojnoj alijansi.
Međutim, da zapadnoevropski politički krugovi u Briselu, možda ne pokazuju navedene zabrinutosti sa odsustvom bilo kojeg razloga, otkriva nam okolnost u kojoj je pre nekoliko dana Ministarstvo odbrane Bugarske objavilo tender, prema čijim odredbama su pozvane ruske i beloruske državne kompanije da pristupe pregovorima radi postizanja okvirnog sporazuma sa rokom važnosti od 48 meseci, između 2019. i 2022. godine, kako bi se izvršili potrebni remonti nad nekoliko aviona, tipa SU-25, koji pripadaju Bugarskom ratnom vazduhoplovstvu. Tenderski pozivi upućeni su ruskoj Ujedinjenoj avionskoj korporaciji i beloruskoj Fabrici za remont aviona 558. Upravo, bugarsko Ministarstvo odbrane identifikovalo je navedene kompanije kao subjekte koje poseduju kapacitete pružanja usluga servisiranja flote Ratnog vazduhoplovstva koju čine deset aparata SU-25Ks, četiri aparata, tipa SU-25UBKs i dvadesetiosam R-95Sh turbofan motora. Pomenute ruske i beloruske kompanije pozvane su da ponude svojoe uslove u skladu sa odredbama tendera do 10. septembra, dok bi zvanični pregovori u vezi sa postizanjem okvirnog sporazuma počeli 12. septembra 2019. godine.
Makedonija
REFERENDUMSKE PODELE
Politička kriza u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, izazvana postizanjem Solunskog sporazuma sa Grčkom u vezi sa budućim nazivom ove države, dodatno je antagonizovala dva međusobno suprotstavljena bloka, koja su se u međuvremenu identifikovala sa programskim ciljevima i političkim agendama dva velika rivala na tamošnjoj „sceni“, oličena u strukturama vladajućeg Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), premijera Zorana Zaeva i opozicionog VMRO-DPMNE, kome je blizak i predsednik BJRM, Đorđe Ivanov. U Skoplju je formiran stranački blok „za“ uspešno sprovođenje predstojećeg referenduma 30. septembra ove godine o potvrdi postignutog sporazuma sa Grčkom promenom imena navedene države u Republika Severna Makedonija. U ovom pro-NATO bloku nalazi se tridesetak stranaka koje pozivaju građane Makedonije na pozitivno izjašnjavanje na referendumu i „overu“ ispravnosti puta ka boljoj budućnosti članstvom zemlje u NATO i Evropskoj uniji (EU).
Istovremeno, iz kabineta predsednika Makedonije Đorđa Ivanova saopšteno je da se „prvi čovek države“ neće izjašnjavati na referendumu, jer „neće biti prisutan u zemlji“, pošto „ima dužnost da predstavlja Makedoniju na zasedanju Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija u Njujorku“. Naime, prema od ranije ustanovljenoj „rotacionoj“ proceduri, državne organe Makedonije pri godišnjem, redovnom zasedanju Generalne skupštine predstavljaju predsednik ili premijer, zavisno od činjenice koji od istih je zemlju predstavljao u konkretnoj, prethodnoj godini. Iz razloga, što je Makedoniju na pomenutom zasedanju Generalne skupštine UN 2017. godine predstavljao predsednik Vlade, Zoran Zaev, u 2018. godini, državu će zastupati predsednik Ivanov. Iako zvanični stav opozicionog VMRO-DPMNE, kojeg predvodi Kristijan Mickoski, prema referendumskom pitanju još uvek nije poznat, politička atmosfera u ovoj bivšoj jugoslovenskoj federalnoj jedinici u kontekstu opredeljenja najsnažnije opozicione stranke u državi, prilično je jasna i ne ostavlja mnogo „prostora“ za uverenje da su predsednik Ivanov i navedena partija bezrezervno podržali platformu vlade premijera Zaeva o potrebi promene imena Makedonije, kao preduslova za nastavak „evro-atlantskih integracija“.
Crna Gora
PARLAMENT ILI PROTESTI
Nakon najave opozicionog Demokratskog fronta da bi u narednom periodu pomenuti opozicioni savez mogao da obnovi svoj politički angažman u Skupštini Crne Gore, usledio je pomalo iznenađujući i veoma specifični poziv funkcionera Demokratskog fronta, Nebojše Medojevića upućen svim političkim snagama i javnosti u ovoj zemlji, koje se protive politici predsednika Mila Đukanovića, da pristupe organizaciji masovnih antivladinih protesta u narednom „jesenjem“ periodu. Medojević je u okviru svog profila na veb-sajtu Tviter na sledeći način uputio poziv za proteste protiv vladajućih struktura u Crnoj Gori: „Mnogo veći i udobniji od modela ‘Jesen 2015’. Vodootporan, sa gumenom podlogom, značajno udobnijim dušekom i vrećom za spavanje. Sloboda traži ljude“. Istovremeno, uz navedeni tekst, Medojević je priložio i fotografiju šatora za kampovanje, koji bi trebalo da simbolizuje odlučnost i istrajnost potecijalnih demonstranata u namerama da uz pomoć protesta „uklone“ Demokratsku partiju socijalista (DPS) i njene političke saveznike sa vlasti. Portparol Nove srpske demokratije, članice Demokratskog fronta, Marko Kovačević, najavio je pre desetak dana da će se čelnici DF u toku septembra konsultovati sa svim većim odborima partija konstituenata u tom političkom savezu, u vezi sa načinom organizovanja eventualnih protesta.
Opštine u kojima je Milo Đukanović odneo pobedu na predsedničkim izborima u aprilu 2018. godine
Konstatacija doskorašnjeg potpredsednika Građanskog pokreta URA Neđeljka Rudovića da se „jalova međusobna borba“ koja karakteriše opozicionu scenu u Crnoj Gori, mora okončati, samo je jedan od mnogih stavova koji su u dužem periodu prisutni u crnogorskom društvu. Međutim, njegova inicijativa za objedinjavanjem opozicionih, „procrnogorskih“ snaga, organizacija i pojedinaca, što bi za rezultat imalo formiranje „crnogorskog opozicionog saveza“, izazvalo je mnoge reakcije na političkoj sceni u ovoj državi. Rudović smatra da se potreba daljeg političkog delovanja nalazi u neophodnosti objedinjavanja opozicionih političkih subjekata, organizacija i pojedinaca, koji su i svojom retorikom i konkretnim aktivnostima neupitno posvećeni ideji samostalne države Crne Gore, kao i daljoj emancipaciji crnogorskog društva prema uzoru na razvijene evropske demokratije.
Postoji opšte uverenje u političkim krugovima crnogorskih suverenista da je u jesen 2017. godine propuštena prilika za formiranjem građanskog opozicionog bloka, okupljenog oko ideja, koje su nekada baštinile političke snage liberala i reformista u prvoj polovini devedesetih godina prethodnog stoleća. Veliko je pitanje da li su političke snage opozicionog karaktera, bez obzira na ideje ili ideologije koje zastupaju, uopšte u stanju da ugroze višedecenijsku vlast DPS i Mila Đukanovića, koji je do sada u sedam mandata obavljao dužnost premijera, a ove godine počeo je njegov drugi mandat na položaju „šefa države“, kada je na izborima u aprilu odneo ubedljivu pobedu, osvojivši, već u prvom krugu 180.274 glasa ili 53,90% podrške birača koji su izašli na glasanje. Napomenimo i nespornu činjenicu da je u rezultatima posmatranim na nivou lokalnih samoupravnih zajednica u Crnoj Gori, Milo Đukanović odneo apsolutnu pobedu u 20, od ukupno 23 opštine u voj državi.
Bosna i Hercegovina
DRUGI BOŠNJAČKI „RIZORĐEMENTO“
Nijedan narod na svetu nije u stanju da u skladu sa fundamentalno nespornim sociološkim parametrima, produkovanim od strane sopstvene akademske i naučne zajednice, na ispravan način potvrdi svoju egzistenciju i pravo na istu, ukoliko ne poseduje ili još neprimerenije, ne poznaje svoju prošlost. Istoriografija, kao i istorijska nauka u celini, poseduju veliku odgovornost prema zadacima očuvanja kolektivne svesti jednog naciona u odnosu na nacionalno-duhovni i kulturološki identitet istog. Iz pomenutog razloga, potrebno je da afirmišemo, a potom i očuvamo svest građana Novog Sada, Vojvodine i Srbije u celini, prema ideji, motivima i povesnici nastanka, kao i svrsi postojanja današnje države Bosne i Hercegovine, kao zajednice dva državotvorna entiteta (Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine), zasnovane na ravnopravnosti tri naroda: bošnjačkog, srpskog i hrvatskog. Kao što nam je poznato, pomenuta zajednica formirana je u skladu sa odlukama usvojenim na Mirovnoj konferenciji u Dejtonu 1995. godine, a koje su svoje „oživotvorenje“ dočekale prilikom potpisivanja usvojenih načela na Mirovnoj konferenciji u Parizu, u decembru iste godine. Dejtonskim mirovnim sporazumom postignut je toliko potrebni mir na prostorima Bosne i Hercegovine, koja je u plamenu građanskog, međuverskog i međuetničkog oružanog sukoba, rasplamsanog u 1992. godini, bila praktično uništena.
Da li je nama, a posebno generacijama koje su rođene u „godinama jugoslovenskih raspleta“, u dovoljnoj meri poznato iz kojih razloga je izbio tragični oružani konflikt između tri nacionalne i konfesionalne zajednice u Bosni i Hercegovini u poslednjoj deceniji prethodnog stoleća, te zašto su srpski, a delom i hrvatski narod bili prinuđeni da zasnuju, a potom i realizuju, „projekte“ geneze srpske i hrvatske, uslovno rečeno, država na prostorima nekadašnje zajedničke centralnojugoslovenske socijalističke federalne jedinice?
Takođe, ostala je potpuna nepoznanica, na koji način nacionalne elite bošnjačkog naroda percepiraju sopstvenu ulogu i karakterno-politički identitet svog naroda u postdejtonskoj, odnosno postratnoj Bosni i Hercegovini. Postoji opravdana bojazan da bi odgovor na pomenuto pitanje bio negativan, a sadržina tematike koja se nalazi u neposrednoj vezi sa navedenim pitanjem obuhvata tzv. „neuralgičnu tačku“ suštine razloga „krvavog raspada“ Druge Jugoslavije, koji je okončan u Ratovima za jugoslovensko nasleđe. Opstanak bilo koje civilizacije u istoriji čovečanstva uvek je zavisio od spremnosti „nosećih stubova“ iste da se suoči sa greškama, propustima i izazovima koje su nosile povesnice njihovog razvoja, odnosno da „uče“ iz njih. Međutim, navedeni „nauk“ apsolutno je isključen ukoliko te civilizacije nisu upoznate sa sopstvenom istorijom, a načela koja važe za civilizacije, svakako imaju svoju funkcionalnu vrednost i u povesnicama razvoja nacionalnih identiteta svih evropskih naciona, pa i bošnjačkog.
Fokusiranjem pažnje domaće i svetske javnosti na predizbornu kampanju aktuelnog predsednika Republike Srpske i kandidata Saveza nezavisnih socijaldemokrata za srpskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorada Dodika, na prvi pogled, marginalizovano je interesovanje za veoma „turbulentnu predizbornu atmosferu“ u krugovima političkih elita bošnjačkog naroda, pred veoma 
važne, tvrdi se, po sudbinu Bosne i Hercegovine, presudne izbore u oktobru ove godine. Do sada je objavljeno preko dvadeset kandidatura za članove Predsedništva BiH iz reda sva tri konstitutivna naroda na izborima 7. oktobra 2018. godine. Dvadeset stranaka i dva nezavisna kandidata su Centralnoj izbornoj komisiji (CIK) dostavili svoje prijave za overu učešća u izborima za Predsedništvo Bosne i Hercegovine, a neka imena koja su „ponuđena građanima na glasačkim listićima“ od ranije su poznata javnosti. Najduža lista će, već po tradiciji, biti ona za člana Predsedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda, koja je u poslednja dva mandata pripadala Bakiru Izetbegoviću. Sa obzirom na to da Ustav BiH ograničava broj uzastopnih mandata na dva, stranka kojom Izetbegović predsedava ponudila je novog kandidata. Tajnim glasanjem na Konvenciji Stranke demokratske akcije (SDA) odlučeno je da to bude Šefik Džaferović, aktuelni zamenik predsedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH, koji je istovremeno i potpredsednik ove stranke.
Zahvaljujući osvojenom broju glasova, u poslednja četiri mandata bio je poslanik u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, a na prethodnim izborima 2014. godine osvojio je drugi najveći broj glasova za taj nivo vlasti od svih ponuđenih kandidata iz entiteta Federacije Bosne i Hercegovine. Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je od šest dosadašnjih saziva Predsedništva BiH, u pet navrata član iz reda bošnjačkog naroda bio ujedno i predstavnik SDA, upravo se kandidatu te stranke daju i najveće šanse za pobedu na izborima. Takođe, i Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine (SDPBiH) u tri navrata je bila zastupljena sa svojim članom Predsedništva BiH, ali pomenuti predstavnici uvek su bili birani iz reda hrvatskog naroda. Jozo Križanović postao je član Predsedništva BiH umesto Ante Jelavića iz Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine (HDZBiH) 2001. godine, dok je mandate 2006. i 2010. godine osvajao Željko Komšić. Navedena stranka tri puta je ponudila kandidate za člana Predsedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda i sva tri puta dati kandidati ostvarili su jako slab rezultat na pomenutim izborima. Sead Avdić je ispred koalicije „Združena lista“ 1996. godine osvojio samo 21.254 glasa, dok je Alija Behmen 2002. godine osvojio 90.434 glasa, a Bakir Hadžiomerović 75.369 glasova. Ovaj put se u SDP-u nadaju „četvrtoj sreći“ pa su članovi stranke u „festivalu demokratije“ odlučili ono što je rukovodstvo SDP umesto njih odlučilo već ranije, a to je da će imati kandidata, a zatim da će to biti Nermin Nikšić, nekadašnji predsednik Federacije BiH i aktuelni lider stranke.
Svoju „treću sreću“ okušaće i Fahrudin Radončić, novinar, preduzetnik, vlasnik najtiražnijeg dnevnog lista u Federaciji BiH, „Dnevni avaz“, ali i lider Saveza za bolju budućnost (SBB). Nakon što su ga u dva navrata građani neglasanjem sprečili da postane član Predsedništva BiH, te nakon što je procenio da su mu ovaj put šanse manje nego ikada, Radončić je, ipak svoju kandidaturu dostavio nadležnim organima u julu ove godine. Od tada, Radončićeva popularnost je porasla i to u toj meri da se njegovo ime pominje u kontekstu „favorita“ i „opasnog takmaca“ Džaferovićevoj kandidaturi. Bosanska patriotska stranka (BPS) ponovo će imati svog kandidata na izborima. Poprilično je izvesno da će njegovo prezime biti Halilović, a ostaje još samo da se vidi da li će se zvati Sefer ili Semir. Kandidat za člana Predsedništva BiH postao je i Senad Šepić. Nakon što su im okviri SDA postali pretesni za realizaciju ambicija, Senad Šepić i Sadik Ahmetović osnovali su svoju stranku u kojoj se nadaju da će bez većih potresa konačno realizovati „liderske kapacitete“ koje su prepoznali u sebi. Tako će Šepić biti kandidat za člana Predsedništva BiH, a Ahmetović za potpredsednika Republike Srpske.
Stranka za BiH na svojoj internet stranici odbrojava dane do „demokratske evolucije“, odnosno do 7. oktobra i opštih izbora, kada će se na listiću za člana Predsedništva BiH naći i ime Amera Jerlagića, predsednika te partije. Posednji put njegovo ime našlo se na izbornim listama pre četiri godine. Tada je kao kandidat za Parlamentarnu skupštinu BiH prikupio tek nešto više od 3.000 glasova, što je poprilično indikativno kada je realnost njegovih ambicija u pitanju. Problema sa realnošću nema ni Sejfudin Tokić, koji je svoju prijavu Centralnoj izbornoj komisiji (CIK) dostavio kao nezavisni kandidat. Tvrdi da će „zaustaviti Dodika i Čovića“, a za svoje protivkandidate neprestano iznosi mišljenje da nisu sposobni da „zaštite državu BiH i bošnjački narod od nove planirane srpsko-hrvatske agresije i genocida“. Pored već znanih lica ili onih koji se predstavljaju kao „nove“ snage, potrebne potpise za kandidaturu za člana Predsedništva BiH uspeo je prikupiti i Mirsad Hadžikadić, profesor koji u poslednjih 34 godine živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama. Tvrdi da se u BiH vratio kako bi „doneo promene“, a broj osoba koje trenutno znaju ko je Mirsad Hadžikadić verovatno je manji od broja glasova koji bi mu bili dovoljni da zaista osvoji mandat u Predsedništvu. Kandidaturu za člana Predsedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda istakao je i Ramiz Salkić.
Zajedničko svim navedenim kandidatima, što istovremeno predstavlja i njihovu kolektivnu političku slabost (odakle i neizvesnost u vezi sa imenom pobednika za bošnjačkog člana kolektivnog „šefa države“ na predstojećim izborima), jeste činjenica da ni u narednom „izbornom“ ciklusu, nijedna od ponuđenih političkih opcija ne nudi jasno opredeljenje ili rešenje u vezi sa karakterom i ciljevima bošnjačkog nacionalnog identiteta u BiH. Možda jedini „zajednički sadržalac“ u programskim ciljevima i ponudama bošnjačkom biračkom telu od strane navedenih kandidata i partija koje predstavljaju, sastoji se u predizbornim „parolama“ o potrebi potpune unitarizacije ili sveobuhvatne centralizacije Bosne i Hercegovine, što za osnovnu nameru afirmiše ideju o ukidanju entiteta, posebno Republike Srpske i navodnu neophodnost marginalizacije ustavne kategorije „konstitutivnosti tri nacije“, na kojoj je zasnovan i Dejtonski sporazum, kao i sama dejtonska BiH. Neki drugi politički program, već decenijama, bošnjačke političke elite nisu u stanju da ponude svojim biračima na izborima. Sada već vremešno pitanje da li bi nacionalni interes bošnjačkog naroda, političke elite istog morale da potraže u teritorijalno-kulturološkom afirmisanju „bošnjaštva“, kao sopstvene sudbine ili u upornom isticanju namere da se ponište vrednosti, pa i same odredbe Dejtonskog sporazuma, te da je na ruševinama istog, potrebno ponovo izgraditi unitarnu BiH, koja bi vremenom postala bošnjačka (zbog čega je uostalom i vođen građanski rat), dileme su na koje navedene elite ili nemaju odgovor ili ne umeju da ga pronađu. Ostaje žalosna činjenica da odsustvo tog potrebnog odgovora neprestano jača duboke frustracije unutar „tkiva“ bošnjačkog naroda, što dodatno antagonizuje sve međunacionalne odnose u ovoj, sigurno „nedovršenoj državi“ u Evropi.
Napomenimo i to da postoje određene tvrdnje da je Šefik Džaferović, kandidat SDA, iako prijatelj i nekadašnji saradnik Bakira Izetbegovića u AID (bezbednosno-obaveštajna agencija bošnjačkog naroda u ratu 1992-1995.), „eksponent“ političkih interesa turske vlade, predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, dok je Fahrudin Radončić veoma blizak „uticajnim ljudima“ u vrhovima diplomatije SAD. Da li je navedena teza vrednosna „predizborna kategorija“ u vezi sa kojom će se biti izgrađena budućnost bošnjačkog naroda u BiH, pa i sama navedena država, pitanje je na koje za sada ne možemo da pružimo adekvatan odgovor.
Hrvatska
RASKOL U HDZ
Hrvatski premijer Andrej Plenković i njegova vlada ponovo su u problemu nakon objavljivanja transkripta izjave bivše ministarke finansija Martine Dalić Tužilaštvu u vezi Agrokora, zatim kolapsa Hitne pomoći zbog čega je jedan mladiću umro na ulici u Zaprešiću, ali i generalnog štrajka u brodogradilištu Uljanik čiji zaposleni su za ponedeljak najavili radikalizaciju protesta na centralnom zagrebačkom Markovom trgu. Iskaz Dalićeve, koja je zbog afere „hotmejl“ bila prinuđena da podnese ostavku na ministarsku poziciju, naime, otkrio je da je Plenković bio upoznat sa svim što se dešavalo u vezi sa Agrokorom, koji je država posebnim zakonom preuzela, a bivšeg vlasnika Ivicu Todorića i desetak njegovih saradnika optužila za finansijske malverzcije. Todorić je nakon toga pobegao u London, a Hrvatska je za njim raspisala crvenu Interpolovu poternicu i evropski nalog za hapšenje. Lider najuticajnije opozicione SDP Davor Bernardić je na vanrednoj konferenciji za novinare komentarisao aferu Agrokor i aktuelni trenutak nakon što su objavljeni iskazi Dalićeve i bivšeg vanrednog upravniga Ante Ramljaka, preneli su hrvatski mediji. Bernardić je ponovo zatražio raspuštanje Sabora i raspisivanje izbora.
Vruća politička jesen u Hrvatskoj počela je autobuskom invazijom hadezeovaca iz Like uoči stranačkih izbora početkom septembra u tom delu Hrvatske. Na izborima će se sukobiti „tvrda ili ekstremno desničarska“ struja koju predvodi lički župan Darko Milinović, inače predvodnik autobuskog konvoja i Marijan Kustić koga podržava vrh stranke i Andrej Plenković. Kako šef stranke i premijer Plenković želi da na ključna mesta dođu novi ljudi, jasno je poručio kako „navija“ za Kustića, što je toliko ražestilo jednog od veterana HDZ, Milinovića, da je u pet autobusa poveo u Zagreb 200 svojih pristalica. Milinovićevi sledbenici okupirali su središte stranke, pevali „Vilu Velebita“ i klicali Franji Tuđmanu. Pretili su i da će ostati da spavaju u predvorju zgrade HDZ dok sa njima ne održi sastanak neko iz rukovodećih struktura partije. Međutim, dan kasnije zgradu HDZ okružili su pripadnici nove, anarhističke, stranke Slobodna Hrvatska. Bacali su jaja i paradajz na vrata zgrade sedišta HDZ, zbog neefikasnosti zdravstvene reforme. Senjski gradonačelnik Sanjin Rukavina, kojeg podržava vrh stranke i Plenković, doživeo je saobraćajnu nezgodu kada mu je otpao točak, uz tvrdnje da se radi o atentatu onih koji ne žele promene u ličkom HDZ. Policija za sada nije iznela rezultate istrage.
Poslednja ispitivanja javnog mnenja u Hrvatskoj, otkrivaju da SDP i njen lider, Bernardić ne uživaju poverenje građana, a sam predsednik ove partije dobio je podršku svega 0,7% ispitanika. Mesecima već traju unutarstranačke bitke i prepucavanja kako smeniti predsednika SDP koji nema ni ugled ni snagu da se suprotstavi šefu HDZ Andreju Plenkoviću. Ovih dana pravi se i nova strategija kako ga smeniti, pa postoji i ideja da svih 12 članova predsedništva stranke podnesu ostavku i time primoraju Bernardića da raspiše nove izbore. Kandidata za budućeg predsednika ima napretek, ali i oni su međusobno posvađani i razjedinjeni. Svi se, međutim, slažu da SDP broji poslednje časove i ako ne nađe ko će ga voditi, uskoro bi mogao postati marginalna politička stranka. Na levici nema ni novih lica, jer Dragan Markovina nije uspeo da privuče veći broj građana, a Ivo Josipović, bivši predsednik, samo solira i više nije aktivan u političkom životu. Sa druge strane, potreba da Hrvatska ima snažnu stranku levice veća je nego ikada, jer se zemlja stalno susreće sa starim temama na koje nema odgovora. Nalet ultradesnice je sve žešći, postoje i razne struje unutar HDZ, a državni vrh nema snage da se konačno obračuna sa ustaškim nostalgičarima koji sramote zemlju. Ankete pokazuju da SDP sustuže „Živi zid“, grupa anarhista koji nemaju pravi program, ali populizmom privlače levičarske birače. Bernardić je okrenut samo unutarstranačkim bitkama, dok se ne oglašava oko nijednog važnog pitanja u Hrvatskoj.
Iz svih navedenih saznanja, možemo da zaključimo da u Hrvatskoj postoje snažni procesi koji za cilj imaju jačanje desničarskih političkih elemenata u životu države, te da u tom pogledu bismo morali da posmatramo i napore usmerene u pravcu uklanjanja Plenkovića sa pozicije premijera i predsednika HDZ, ali i, do sada uspešne pokušaje spoticanja inicijativa da hrvatska levica konsoliduje svoje redove i konačno pronađe svog „jakog lidera“. Region, region, region, region, region, region, region.