РЕГИОН – СЕПТЕМБАРСКО ПРЕКОМПОНОВАЊЕ КОНСТЕЛАЦИЈЕ ПОЛИТИЧКИХ СНАГА
Бугарска
ДА ЛИ ЈЕ БУГАРСКОЈ БЛИЖА МОСКВА ИЛИ БРИСЕЛ?
Раније смо говорили о важности имплементације пројекта „Турски ток“, коју је влада Бојка Борисова поставила у фокус приоритета своје програмске политике. Заиста, „пролазак“ гасовода из наведеног пројекта који има вредност 11 милијарди и 400 милиона евра, представља велику наду за покретање привредних активности у овој држви на далеко вишем нивоу него у досадашњем периоду. Након четири године од колапса пројекта „Јужни ток“, бугарска влада уложила је напоре да убрза изградњу и проширење Трансбалканског гасовода, који би омогућио да се Гаспромове резерве наведеног природног енергента неометано и што ефикасније из Турске, преко Балкана, упуте према земљама Централне и Западне Европе. Међутим, представници органа Европске уније изражавају велику забринутост, због, како тврде, „чињенице да је Бугарска, као једна од најмлађих држава чланица, апсолутно неприпремљена да у политичком и техничко-технолошком погледу, оствари своју улогу транзитне земље за руски гас…“, те да постоји бојазан да поменути природни енергент неће бити равномерно дистрибуиран. На одређени начин, Европска унија изнела је сумњу у спремност бугарске владе премијера Борисова да ће иста реализовати свој сегмент наведеног пројекта, без лукративних или корупционашких мотива и намера. Даље, званична Софија налази се под оптужбама бриселске администрације да је иста, само неколико месеци од завршетка њеног полугодишњег председавања ЕУ, спремна да учини додатне напоре, како би своју политику „приближила“ интересима руске владе, што би је удаљило од позиција наднационалне организације чији је члан од 2007. године.
Прва фаза пројекта, која је успешно завршена, намењена је конзументима поменутог енергента у самој Бугарској. Предвиђено је да након окончања друге фазе 15 милиона кубних метара природног гаса користе потрошачи на широком пространству Југоисточне и Централне Европе. Испоруке гаса из Русије у Турску, за сада се одвијају преко Бугарске, али истовремено и преко територије Украјине, па, уколико званична Москва, како је и сама најавила, искључи „јужног суседа“ из транзитног процеса наредне године, постоји велики ризик да ће Бугарска доспети у позицију да губи 100 милиона евра годишњих прихода од „транзитних такси“, које сада ужива. Наравно, поменуте суморне прогнозе изгубиће своју актуелност, уколико у договореном интервалу садашњи гасовод буде замењен „линијама Турског тока 2“, што би влади у Софији обезбедило годишњи приход од око 200 милиона евра прихода од транзитних такси. Поменути разлози навели су владу Бојка Борисова да изврши снажан логистички притисак на званичнике у Москви, као и на компанију Гаспром да „прикључна тачка“ Турског тока 2 своје место пронађе у бугарском територијалном сектору у Црном мору, као и у луци Варна, чиме би из целокупног процеса била искључена Грчка, која се ионако нашла у веома компликованим политичким односима са Кремљом.
Председник Владе Републике Бугарске Бојко Борисов изразио је велико поверење у намере руске владе да пружи одобрење о описаној замени руте гасовода, под условом да његова држава пронађе поуздана средства за изградњу и афирмацију система за пренос природног гаса из Бугарске у друге европске земље. Бугарска влада отворила је разговоре са бриселском администрацијом у вези са питањима „поделе гаса“ на део који улази у опсег трговине истим и оног дела енергента, који поседује искључиво „транзитни карактер“.
Уколико би се успоставио систем на описани начин, део залиха гаса био би испоручиван директно према земљама Централне Европе, док би се преостали део залиха употребио за продају, према конкретним трговинским вредностима. Бугарска влада улаже напоре да изградња „прикључне централе“ у Варни буде финансирана, управо из инвестиционих фондова ЕУ. Међутим, ЕУ непрестано упозорава на потенцијално неприхватљиву „политичку димензију“ у процесима реализације поменутог пројекта, уз изразе забринутости због могућности остварења снажнијег утицаја руских државних и политичких интереса у круговима бугарске националне, посебно политичке елите у Софији. Са друге стране, председник Бугарске Румен Радев нагласио је да и његова лична подршка пројекту „Турски ток 2“ поседује намере искључиво усмерене према стварању „енергетске стабилности, безбедности и слободе“, док приврженост бугарске владе реализацији истог, не подразумева поменуту политичку конотацију коју инпутира бриселска администрација, те да Бугарска изражава снажну приврженост идејама ЕУ и савезништву у НАТО војној алијанси.
Међутим, да западноевропски политички кругови у Бриселу, можда не показују наведене забринутости са одсуством било којег разлога, открива нам околност у којој је пре неколико дана Министарство одбране Бугарске објавило тендер, према чијим одредбама су позване руске и белоруске државне компаније да приступе преговорима ради постизања оквирног споразума са роком важности од 48 месеци, између 2019. и 2022. године, како би се извршили потребни ремонти над неколико авиона, типа СУ-25, који припадају Бугарском ратном ваздухопловству. Тендерски позиви упућени су руској Уједињеној авионској корпорацији и белоруској Фабрици за ремонт авиона 558. Управо, бугарско Министарство одбране идентификовало је наведене компаније као субјекте које поседују капацитете пружања услуга сервисирања флоте Ратног ваздухопловства коју чине десет апарата СУ-25Кс, четири апарата, типа СУ-25УБКс и двадесетиосам Р-95Сх турбофан мотора. Поменуте руске и белоруске компаније позване су да понуде својое услове у складу са одредбама тендера до 10. септембра, док би званични преговори у вези са постизањем оквирног споразума почели 12. септембра 2019. године.
Македонија
РЕФЕРЕНДУМСКЕ ПОДЕЛЕ
Политичка криза у Бившој Југословенској Републици Македонији, изазвана постизањем Солунског споразума са Грчком у вези са будућим називом ове државе, додатно је антагонизовала два међусобно супротстављена блока, која су се у међувремену идентификовала са програмским циљевима и политичким агендама два велика ривала на тамошњој „сцени“, оличена у структурама владајућег Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ), премијера Зорана Заева и опозиционог ВМРО-ДПМНЕ, коме је близак и председник БЈРМ, Ђорђе Иванов. У Скопљу је формиран страначки блок „за“ успешно спровођење предстојећег референдума 30. септембра ове године о потврди постигнутог споразума са Грчком променом имена наведене државе у Република Северна Македонија. У овом про-НАТО блоку налази се тридесетак странака које позивају грађане Македоније на позитивно изјашњавање на референдуму и „оверу“ исправности пута ка бољој будућности чланством земље у НАТО и Европској унији (ЕУ).
Истовремено, из кабинета председника Македоније Ђорђа Иванова саопштено је да се „први човек државе“ неће изјашњавати на референдуму, јер „неће бити присутан у земљи“, пошто „има дужност да представља Македонију на заседању Генералне скупштине Организације уједињених нација у Њујорку“. Наиме, према од раније установљеној „ротационој“ процедури, државне органе Македоније при годишњем, редовном заседању Генералне скупштине представљају председник или премијер, зависно од чињенице који од истих је земљу представљао у конкретној, претходној години. Из разлога, што је Македонију на поменутом заседању Генералне скупштине УН 2017. године представљао председник Владе, Зоран Заев, у 2018. години, државу ће заступати председник Иванов. Иако званични став опозиционог ВМРО-ДПМНЕ, којег предводи Кристијан Мицкоски, према референдумском питању још увек није познат, политичка атмосфера у овој бившој југословенској федералној јединици у контексту опредељења најснажније опозиционе странке у држави, прилично је јасна и не оставља много „простора“ за уверење да су председник Иванов и наведена партија безрезервно подржали платформу владе премијера Заева о потреби промене имена Македоније, као предуслова за наставак „евро-атлантских интеграција“.
Црна Гора
ПАРЛАМЕНТ ИЛИ ПРОТЕСТИ
Након најаве опозиционог Демократског фронта да би у наредном периоду поменути опозициони савез могао да обнови свој политички ангажман у Скупштини Црне Горе, уследио је помало изненађујући и веома специфични позив функционера Демократског фронта, Небојше Медојевића упућен свим политичким снагама и јавности у овој земљи, које се противе политици председника Мила Ђукановића, да приступе организацији масовних антивладиних протеста у наредном „јесењем“ периоду. Медојевић је у оквиру свог профила на веб-сајту Твитер на следећи начин упутио позив за протесте против владајућих структура у Црној Гори: „Много већи и удобнији од модела ‘Јесен 2015’. Водоотпоран, са гуменом подлогом, значајно удобнијим душеком и врећом за спавање. Слобода тражи људе“. Истовремено, уз наведени текст, Медојевић је приложио и фотографију шатора за камповање, који би требало да симболизује одлучност и истрајност потецијалних демонстраната у намерама да уз помоћ протеста „уклоне“ Демократску партију социјалиста (ДПС) и њене политичке савезнике са власти. Портпарол Нове српске демократије, чланице Демократског фронта, Марко Ковачевић, најавио је пре десетак дана да ће се челници ДФ у току септембра консултовати са свим већим одборима партија конституената у том политичком савезу, у вези са начином организовања евентуалних протеста.
Општине у којима је Мило Ђукановић однео победу на председничким изборима у априлу 2018. године
Констатација доскорашњег потпредседника Грађанског покрета УРА Неђељка Рудовића да се „јалова међусобна борба“ која карактерише опозициону сцену у Црној Гори, мора окончати, само је један од многих ставова који су у дужем периоду присутни у црногорском друштву. Међутим, његова иницијатива за обједињавањем опозиционих, „процрногорских“ снага, организација и појединаца, што би за резултат имало формирање „црногорског опозиционог савеза“, изазвало је многе реакције на политичкој сцени у овој држави. Рудовић сматра да се потреба даљег политичког деловања налази у неопходности обједињавања опозиционих политичких субјеката, организација и појединаца, који су и својом реториком и конкретним активностима неупитно посвећени идеји самосталне државе Црне Горе, као и даљој еманципацији црногорског друштва према узору на развијене европске демократије.
Постоји опште уверење у политичким круговима црногорских суверениста да је у јесен 2017. године пропуштена прилика за формирањем грађанског опозиционог блока, окупљеног око идеја, које су некада баштиниле политичке снаге либерала и реформиста у првој половини деведесетих година претходног столећа. Велико је питање да ли су политичке снаге опозиционог карактера, без обзира на идеје или идеологије које заступају, уопште у стању да угрозе вишедеценијску власт ДПС и Мила Ђукановића, који је до сада у седам мандата обављао дужност премијера, а ове године почео је његов други мандат на положају „шефа државе“, када је на изборима у априлу однео убедљиву победу, освојивши, већ у првом кругу 180.274 гласа или 53,90% подршке бирача који су изашли на гласање. Напоменимо и неспорну чињеницу да је у резултатима посматраним на нивоу локалних самоуправних заједница у Црној Гори, Мило Ђукановић однео апсолутну победу у 20, од укупно 23 општине у вој држави.
Босна и Херцеговина
ДРУГИ БОШЊАЧКИ „РИЗОРЂЕМЕНТО“
Ниједан народ на свету није у стању да у складу са фундаментално неспорним социолошким параметрима, продукованим од стране сопствене академске и научне заједнице, на исправан начин потврди своју егзистенцију и право на исту, уколико не поседује или још непримереније, не познаје своју прошлост. Историографија, као и историјска наука у целини, поседују велику одговорност према задацима очувања колективне свести једног национа у односу на национално-духовни и културолошки идентитет истог. Из поменутог разлога, потребно је да афирмишемо, а потом и очувамо свест грађана Новог Сада, Војводине и Србије у целини, према идеји, мотивима и повесници настанка, као и сврси постојања данашње државе Босне и Херцеговине, као заједнице два државотворна ентитета (Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине), засноване на равноправности три народа: бошњачког, српског и хрватског. Као што нам је познато, поменута заједница формирана је у складу са одлукама усвојеним на Мировној конференцији у Дејтону 1995. године, а које су своје „оживотворење“ дочекале приликом потписивања усвојених начела на Мировној конференцији у Паризу, у децембру исте године. Дејтонским мировним споразумом постигнут је толико потребни мир на просторима Босне и Херцеговине, која је у пламену грађанског, међуверског и међуетничког оружаног сукоба, распламсаног у 1992. години, била практично уништена.
Да ли је нама, а посебно генерацијама које су рођене у „годинама југословенских расплета“, у довољној мери познато из којих разлога је избио трагични оружани конфликт између три националне и конфесионалне заједнице у Босни и Херцеговини у последњој деценији претходног столећа, те зашто су српски, а делом и хрватски народ били принуђени да заснују, а потом и реализују, „пројекте“ генезе српске и хрватске, условно речено, држава на просторима некадашње заједничке централнојугословенске социјалистичке федералне јединице?
Такође, остала је потпуна непознаница, на који начин националне елите бошњачког народа перцепирају сопствену улогу и карактерно-политички идентитет свог народа у постдејтонској, односно постратној Босни и Херцеговини. Постоји оправдана бојазан да би одговор на поменуто питање био негативан, а садржина тематике која се налази у непосредној вези са наведеним питањем обухвата тзв. „неуралгичну тачку“ суштине разлога „крвавог распада“ Друге Југославије, који је окончан у Ратовима за југословенско наслеђе. Опстанак било које цивилизације у историји човечанства увек је зависио од спремности „носећих стубова“ исте да се суочи са грешкама, пропустима и изазовима које су носиле повеснице њиховог развоја, односно да „уче“ из њих. Међутим, наведени „наук“ апсолутно је искључен уколико те цивилизације нису упознате са сопственом историјом, а начела која важе за цивилизације, свакако имају своју функционалну вредност и у повесницама развоја националних идентитета свих европских национа, па и бошњачког.
Фокусирањем пажње домаће и светске јавности на предизборну кампању актуелног председника Републике Српске и кандидата Савеза независних социјалдемократа за српског члана Председништва Босне и Херцеговине, Милорада Додика, на први поглед, маргинализовано је интересовање за веома „турбулентну предизборну атмосферу“ у круговима политичких елита бошњачког народа, пред веома 
важне, тврди се, по судбину Босне и Херцеговине, пресудне изборе у октобру ове године. До сада је објављено преко двадесет кандидатура за чланове Председништва БиХ из реда сва три конститутивна народа на изборима 7. октобра 2018. године. Двадесет странака и два независна кандидата су Централној изборној комисији (ЦИК) доставили своје пријаве за оверу учешћа у изборима за Председништво Босне и Херцеговине, а нека имена која су „понуђена грађанима на гласачким листићима“ од раније су позната јавности. Најдужа листа ће, већ по традицији, бити она за члана Председништва БиХ из реда бошњачког народа, која је у последња два мандата припадала Бакиру Изетбеговићу. Са обзиром на то да Устав БиХ ограничава број узастопних мандата на два, странка којом Изетбеговић председава понудила је новог кандидата. Тајним гласањем на Конвенцији Странке демократске акције (СДА) одлучено је да то буде Шефик Џаферовић, актуелни заменик председавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, који је истовремено и потпредседник ове странке.
Захваљујући освојеном броју гласова, у последња четири мандата био је посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, а на претходним изборима 2014. године освојио је други највећи број гласова за тај ниво власти од свих понуђених кандидата из ентитета Федерације Босне и Херцеговине. Уколико узмемо у обзир чињеницу да је од шест досадашњих сазива Председништва БиХ, у пет наврата члан из реда бошњачког народа био уједно и представник СДА, управо се кандидату те странке дају и највеће шансе за победу на изборима. Такође, и Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине (СДПБиХ) у три наврата је била заступљена са својим чланом Председништва БиХ, али поменути представници увек су били бирани из реда хрватског народа. Јозо Крижановић постао је члан Председништва БиХ уместо Анте Јелавића из Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине (ХДЗБиХ) 2001. године, док је мандате 2006. и 2010. године освајао Жељко Комшић. Наведена странка три пута је понудила кандидате за члана Председништва БиХ из реда бошњачког народа и сва три пута дати кандидати остварили су јако слаб резултат на поменутим изборима. Сеад Авдић је испред коалиције „Здружена листа“ 1996. године освојио само 21.254 гласа, док је Алија Бехмен 2002. године освојио 90.434 гласа, а Бакир Хаџиомеровић 75.369 гласова. Овај пут се у СДП-у надају „четвртој срећи“ па су чланови странке у „фестивалу демократије“ одлучили оно што је руководство СДП уместо њих одлучило већ раније, а то је да ће имати кандидата, а затим да ће то бити Нермин Никшић, некадашњи председник Федерације БиХ и актуелни лидер странке.
Своју „трећу срећу“ окушаће и Фахрудин Радончић, новинар, предузетник, власник најтиражнијег дневног листа у Федерацији БиХ, „Дневни аваз“, али и лидер Савеза за бољу будућност (СББ). Након што су га у два наврата грађани негласањем спречили да постане члан Председништва БиХ, те након што је проценио да су му овај пут шансе мање него икада, Радончић је, ипак своју кандидатуру доставио надлежним органима у јулу ове године. Од тада, Радончићева популарност је порасла и то у тој мери да се његово име помиње у контексту „фаворита“ и „опасног такмаца“ Џаферовићевој кандидатури. Босанска патриотска странка (БПС) поново ће имати свог кандидата на изборима. Поприлично је извесно да ће његово презиме бити Халиловић, а остаје још само да се види да ли ће се звати Сефер или Семир. Кандидат за члана Председништва БиХ постао је и Сенад Шепић. Након што су им оквири СДА постали претесни за реализацију амбиција, Сенад Шепић и Садик Ахметовић основали су своју странку у којој се надају да ће без већих потреса коначно реализовати „лидерске капацитете“ које су препознали у себи. Тако ће Шепић бити кандидат за члана Председништва БиХ, а Ахметовић за потпредседника Републике Српске.
Странка за БиХ на својој интернет страници одбројава дане до „демократске еволуције“, односно до 7. октобра и општих избора, када ће се на листићу за члана Председништва БиХ наћи и име Амера Јерлагића, председника те партије. Поседњи пут његово име нашло се на изборним листама пре четири године. Тада је као кандидат за Парламентарну скупштину БиХ прикупио тек нешто више од 3.000 гласова, што је поприлично индикативно када је реалност његових амбиција у питању. Проблема са реалношћу нема ни Сејфудин Токић, који је своју пријаву Централној изборној комисији (ЦИК) доставио као независни кандидат. Тврди да ће „зауставити Додика и Човића“, а за своје противкандидате непрестано износи мишљење да нису способни да „заштите државу БиХ и бошњачки народ од нове планиране српско-хрватске агресије и геноцида“. Поред већ знаних лица или оних који се представљају као „нове“ снаге, потребне потписе за кандидатуру за члана Председништва БиХ успео је прикупити и Мирсад Хаџикадић, професор који у последњих 34 године живи и ради у Сједињеним Америчким Државама. Тврди да се у БиХ вратио како би „донео промене“, а број особа које тренутно знају ко је Мирсад Хаџикадић вероватно је мањи од броја гласова који би му били довољни да заиста освоји мандат у Председништву. Кандидатуру за члана Председништва БиХ из реда бошњачког народа истакао је и Рамиз Салкић.
Заједничко свим наведеним кандидатима, што истовремено представља и њихову колективну политичку слабост (одакле и неизвесност у вези са именом победника за бошњачког члана колективног „шефа државе“ на предстојећим изборима), јесте чињеница да ни у наредном „изборном“ циклусу, ниједна од понуђених политичких опција не нуди јасно опредељење или решење у вези са карактером и циљевима бошњачког националног идентитета у БиХ. Можда једини „заједнички садржалац“ у програмским циљевима и понудама бошњачком бирачком телу од стране наведених кандидата и партија које представљају, састоји се у предизборним „паролама“ о потреби потпуне унитаризације или свеобухватне централизације Босне и Херцеговине, што за основну намеру афирмише идеју о укидању ентитета, посебно Републике Српске и наводну неопходност маргинализације уставне категорије „конститутивности три нације“, на којој је заснован и Дејтонски споразум, као и сама дејтонска БиХ. Неки други политички програм, већ деценијама, бошњачке политичке елите нису у стању да понуде својим бирачима на изборима. Сада већ времешно питање да ли би национални интерес бошњачког народа, политичке елите истог морале да потраже у територијално-културолошком афирмисању „бошњаштва“, као сопствене судбине или у упорном истицању намере да се пониште вредности, па и саме одредбе Дејтонског споразума, те да је на рушевинама истог, потребно поново изградити унитарну БиХ, која би временом постала бошњачка (због чега је уосталом и вођен грађански рат), дилеме су на које наведене елите или немају одговор или не умеју да га пронађу. Остаје жалосна чињеница да одсуство тог потребног одговора непрестано јача дубоке фрустрације унутар „ткива“ бошњачког народа, што додатно антагонизује све међунационалне односе у овој, сигурно „недовршеној држави“ у Европи.
Напоменимо и то да постоје одређене тврдње да је Шефик Џаферовић, кандидат СДА, иако пријатељ и некадашњи сарадник Бакира Изетбеговића у АИД (безбедносно-обавештајна агенција бошњачког народа у рату 1992-1995.), „експонент“ политичких интереса турске владе, председника Реџепа Тајипа Ердогана, док је Фахрудин Радончић веома близак „утицајним људима“ у врховима дипломатије САД. Да ли је наведена теза вредносна „предизборна категорија“ у вези са којом ће се бити изграђена будућност бошњачког народа у БиХ, па и сама наведена држава, питање је на које за сада не можемо да пружимо адекватан одговор.
Хрватска
РАСКОЛ У ХДЗ
Хрватски премијер Андреј Пленковић и његова влада поново су у проблему након објављивања транскрипта изјаве бивше министарке финансија Мартине Далић Тужилаштву у вези Агрокора, затим колапса Хитне помоћи због чега је један младићу умро на улици у Запрешићу, али и генералног штрајка у бродоградилишту Уљаник чији запослени су за понедељак најавили радикализацију протеста на централном загребачком Марковом тргу. Исказ Далићеве, која је због афере „хотмејл“ била принуђена да поднесе оставку на министарску позицију, наиме, открио је да је Пленковић био упознат са свим што се дешавало у вези са Агрокором, који је држава посебним законом преузела, а бившег власника Ивицу Тодорића и десетак његових сарадника оптужила за финансијске малверзције. Тодорић је након тога побегао у Лондон, а Хрватска је за њим расписала црвену Интерполову потерницу и европски налог за хапшење. Лидер најутицајније опозиционе СДП Давор Бернардић је на ванредној конференцији за новинаре коментарисао аферу Агрокор и актуелни тренутак након што су објављени искази Далићеве и бившег ванредног управнига Анте Рамљака, пренели су хрватски медији. Бернардић је поново затражио распуштање Сабора и расписивање избора.
Врућа политичка јесен у Хрватској почела је аутобуском инвазијом хадезеоваца из Лике уочи страначких избора почетком септембра у том делу Хрватске. На изборима ће се сукобити „тврда или екстремно десничарска“ струја коју предводи лички жупан Дарко Милиновић, иначе предводник аутобуског конвоја и Маријан Кустић кога подржава врх странке и Андреј Пленковић. Како шеф странке и премијер Пленковић жели да на кључна места дођу нови људи, јасно је поручио како „навија“ за Кустића, што је толико ражестило једног од ветерана ХДЗ, Милиновића, да је у пет аутобуса повео у Загреб 200 својих присталица. Милиновићеви следбеници окупирали су средиште странке, певали „Вилу Велебита“ и клицали Фрањи Туђману. Претили су и да ће остати да спавају у предворју зграде ХДЗ док са њима не одржи састанак неко из руководећих структура партије. Међутим, дан касније зграду ХДЗ окружили су припадници нове, анархистичке, странке Слободна Хрватска. Бацали су јаја и парадајз на врата зграде седишта ХДЗ, због неефикасности здравствене реформе. Сењски градоначелник Сањин Рукавина, којег подржава врх странке и Пленковић, доживео је саобраћајну незгоду када му је отпао точак, уз тврдње да се ради о атентату оних који не желе промене у личком ХДЗ. Полиција за сада није изнела резултате истраге.
Последња испитивања јавног мнења у Хрватској, откривају да СДП и њен лидер, Бернардић не уживају поверење грађана, а сам председник ове партије добио је подршку свега 0,7% испитаника. Месецима већ трају унутарстраначке битке и препуцавања како сменити председника СДП који нема ни углед ни снагу да се супротстави шефу ХДЗ Андреју Пленковићу. Ових дана прави се и нова стратегија како га сменити, па постоји и идеја да свих 12 чланова председништва странке поднесу оставку и тиме приморају Бернардића да распише нове изборе. Кандидата за будућег председника има напретек, али и они су међусобно посвађани и разједињени. Сви се, међутим, слажу да СДП броји последње часове и ако не нађе ко ће га водити, ускоро би могао постати маргинална политичка странка. На левици нема ни нових лица, јер Драган Марковина није успео да привуче већи број грађана, а Иво Јосиповић, бивши председник, само солира и више није активан у политичком животу. Са друге стране, потреба да Хрватска има снажну странку левице већа је него икада, јер се земља стално сусреће са старим темама на које нема одговора. Налет ултрадеснице је све жешћи, постоје и разне струје унутар ХДЗ, а државни врх нема снаге да се коначно обрачуна са усташким носталгичарима који срамоте земљу. Анкете показују да СДП сустуже „Живи зид“, група анархиста који немају прави програм, али популизмом привлаче левичарске бираче. Бернардић је окренут само унутарстраначким биткама, док се не оглашава око ниједног важног питања у Хрватској.
Из свих наведених сазнања, можемо да закључимо да у Хрватској постоје снажни процеси који за циљ имају јачање десничарских политичких елемената у животу државе, те да у том погледу бисмо морали да посматрамо и напоре усмерене у правцу уклањања Пленковића са позиције премијера и председника ХДЗ, али и, до сада успешне покушаје спотицања иницијатива да хрватска левица консолидује своје редове и коначно пронађе свог „јаког лидера“. Регион, регион, регион, регион, регион, регион, регион.