ИДЕНТИТЕТ И ПОЛИТИКА
Црна Гора
ЊЕГОШ У НАТО ПАКТУ, БЕЗ ЦРКВЕ НА РУМИЈИ
Демократски фронт (ДФ) предложио је да се 13. новембар слави као Дан Петра Другог Петровића Његоша и црногорски Празник културе. Предлог је изнет у оквиру измене Закона о државним и другим празницима, непуну годину након што је Влада повукла сличан предлог из скупштинске процедуре након захтева Бошњачке странке (БС). У предлогу ДФ, достављеног Скупштини наводи се да би Дан Петра Другог Петровића Његоша требало обележавати културним и другим манифестацијама на којима ће бити афирмисано стваралаштво овог чувеног српског владике, владара и песника. Такође, у предлогу су пружена и додатна објашњења да његово књижевно дело промовише највеће људске вредности на којима су изграђени савремени свет и друштво, а то су „слобода личности, борба за слободу, племенитост, јунаштво и чојство, слобода као услов једнакости“. Члан Председништва ДФ Милан Кнежевић тврди да се предложеним изменама закона промовишу „заједничке вредности“ у Црној Гори.
У децембру претходне године, влада Душка Марковића повукла је из скупштинске процедуре измене Закона о државним празницима којим је предвиђено да 13. новембар, дан Његошевог рођења, буде државни празник. Влада је, након само недељу дана, повукла предлог због тога што није добила сагласност Бошњачке странке, а касније, премијер је изјавио да је за његову Владу „Његош државник и уметник и неспорна вертикала црногорског националног и друштвеног бића“. Поменуте измене закона, влада Мила Ђукановића утврдила је још 24. октобра 2013. године, али се о томе није расправљало у претходном сазиву црногорског парламента. Премијер Марковић није се изјаснио о поменутом предлогу ДФ, али је председник Бошњачке странке Рафет Хусовић на седници парламента изјавио да од његове партије не зависи проглашење новог државног празника. На Кнежевићев захтев да одговори хоће ли подржати измене закона, Хусовић је казао да „Бошњаци никог не уцењују“.
„…Имате, да кажем, православну или неку другу већину да усвојите тај закон кад год хоћете. Немојте се везивати за два посланика Бошњачке странке, а хоћемо ли га подржати видјећемо кад та тема дође на дневни ред…”, казао је Хусовић. Истовремено, Хусовић је нагласио да Бошњачка странка неће одустати од захтева да на црногорској застави буде приказан и исламски полумесец, док је Марковић оценио да се ради о легитимној иницијативи, али да не постоји сигурност о томе да ли ће држава изаћи у сусрет захтевима БС. Измене Закона о државним и другим празницима предложило је 18 посланика ДФ, међутим, поменути предлог није уврштен у дневни ред на седници парламента, одржаној 30. октобра.
Путем озбиљних политичких анализа није тешко установити да у последњих неколико месеци, а посебно како се „приближава“ јубилеј стогодишњице од историјског присаједињења Краљевине Црне Горе ондашњој Краљевини Србији, „расте нервоза и политичка температура“ у оквирима владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС), али и генерално, у круговима политичких елита Црне Горе. Тако је, поводом постављања билборда, којима се најављује прослава рада Подгоричке скупштине из 1918. године у Будви, Херцег Новом и Грбљу, премијер Марковић изјавио да не треба да се бави темама које „сулудњаци намећу“, чиме је јавно увредио све грађане Црне Горе, без обзира на верску или националну припадност, који негују одређени емотивни пијетет и поштовање према конкретном историјском догађају. Уз поменуте, непримерене речи, црногорски премијер је нагласио и следеће: „…то нас неће скренути са нашег пута. Не придавајте важност људима који наносе зло овој земљи, а они то нека обиљежавају сваки дан, нека гуслају од ујутру до увече…“. Такође, Влада Црне Горе показала је одлучност у намери да надлежни државни органи изврше рушење објекта-храма у изградњи, који подиже Митрополија Црногорско-приморска Српске Православне Цркве на Румији, а за који власти износе тврдње да је исти нелегалан.
Шта нам откривају наведени поступци и изјаве припадника црногорских политичких и националних елита. Без обзира на јасно прокламоване намере црногорске државе да у потпуности реализује процесе „евроатланских интеграција“, питање државног и националног идентитета Црне Горе и њених становника, остаје недифинисано. На који други начин можемо да објаснимо поменуто незадовољство или „нервозу“ појединих делова црногорских политичких елита „статусом идентитетског карактера“ Црне Горе, уколико узмемо у обзир податке америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) да у овој држави највећи број становника говори српским језиком, и то 42,9 посто, затим црногорским 37 посто, бошњачким и албанским по 5 процената, те хрватским 2 посто. Истовремено, исти подаци говоре да у Црној Гори живи 72,1 посто православаца, 19,1 посто муслимана, а 3,4 посто католика. Такође, да су припадници црногорске нације изјашњава се 45 посто становника, српске 28,7 посто, бошњачке 8,7 посто, албанске 4,9, муслиманске 3,3 посто, а хрватске и ромске по 1 посто. У свом извештају ЦИА је објавила да Црна Гора има 642.550 становника.
Недавно је Мате Мештровић, син чувеног вајара Ивана Мештровића, изјавио да је Његошев маузолеј на врху Ловћена 1971. године подигнут (уз претходно рушење капеле СПЦ) „по налогу комунистичких власти како би се од Срба у Црној Гори направили Црногорци“, те је објаснио да му је његов отац лично изложио наведене тврдње. Можда би у датом контексту могли да пронађемо разлоге због којих је „црква на Румији“ нелегална, али и због чега би требало, према светоназорима премијера Марковића, становнике Црне Горе који славе почетак историјата заједничке државе са Србијом, као и историјске дане славе, због победе у Првом светском рату, посматрати као „лудаке“ и „људе са злим намерама“. У држави у којој већинска нација има свега 45 процената од укупног броја становника и готово исто толико популације која говори српским језиком, не можемо посматрати као земљу са „изграђеним“ националним и државним идентитетом, без обзира којем „моделу“ политичког идентитета иста припада.
Румунија
ЗЕМЉА ПРОТЕСТА
Румунија постаје „земља протеста или демонстрација“ незадовољних грађана. Хиљаде људи окупило се 30. октобра 2018. године на протесту против корупције у Букурешту. Протест је одржан на трећу годишњицу пожара у клубу „Колектив“, када је погинуло 65 људи, а јавност као узрок несреће перцепира политичку корупцију и недостатак одговорности.
Због тадашње реакције јавности пала је влада социјалдемократа, али су се они вратили на власт 2017. године. Око 2.500 људи прошетало је до клуба „Колектив“ где се догодила несрећа пре три године, а окупљени су изјавили да сматрају да земља није у могућности да спречи још једну трагедију или се са њом избори. У другим градовима у Румунији запаљене су свеће у помен преминулима.
Хрватска
КРАХ ХРВАТСКЕ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈЕ
На политичкој сцени Хрватске месец октобар показао се као „врло интензиван“ и прожет темама, због којих се чинило да ће устаљена консталација политичких снага бити трајно нарушена. Ипак, погледајмо на који начин су се: протест у Вуковару, криза Уљаника, СМС афера, гласање о поверењу министру здравља Милану Кујунџићу и социјална реформа пензија, одразили на рејтинге странака и политичара у Хрватској.
Иако је низ догађаја био у непосредној вези са владајућом Хрватском демократском странком (ХДЗ) и њеном владом, рејтинг ХДЗ остао је непромењен, па је у октобру износио 29,1 посто од укупног бирачког тела. Социјалдемократска партија (СДП) доживела је нови суноврат, па подршку овој партији сада пружа свега 16,3 посто испитаника, док је прошли месец иста износила 17,2 посто. Када се погледа рејтинг СДП у последњих годину дана, онда је тај силазни тренд још уочљивији. Прошле године у октобру СДП је имао 23,4 посто подршке у бирачкоом телу Хрватске. Живи зид доживео је благи раст подршке, па је проценат испитаника који подржава ову политичку организацију достигао ниво од 13,2 посто. Са друге стране МОСТ бележи пад подршке, која сада износи 6,6 процената, док је у претходном месецу иста износила 8,3 посто.
Раст подршке, иако не статистички значајно, забележиле су и мање странке као што су Бандић Милан 365, ХСУ, Промијенимо Хрватску, ИДС, ХНС, те Неовисни за Хрватску. Без обзира на цели низ догађаја који су обележили политичку сцену Хрватске у октобру, када говоримо о „оптимизму“ и подршци раду хрватске владе, нисмо у прилици да укажемо на неке значајније промене. Око 20 посто испитаника сматра да земља иде у добром смеру, а и даље је изразито висок постотак „песимиста“, па тако скоро 73 посто испитаника мисли супротно, односно да земља не иде „у добром смеру“. Са потезима премијера Андреја Пленковића слаже се 26 посто испитаника, отприлике као и у претходном месецу. За 2 посто порастао је број оних који му не одобравају потезе и сада их је 65 посто.
Веома занимљив „персонални субјект“ хрватске политике и посебно „социјалдемократије“ исте, „отелотворен“ је у личности лидера СДП, Давора Бернардића, политичара који не ужива симпатије сопственог бирачког тела, а још мање странке у којој је њен први човек. Постављамо питање, како је уопште било могуће да једна тако угледна и утицајна политичка странка у Хрватској, на првом месту, определи се да је „води“ „човек без харизме“ (како Бернардићев политички и лични профил описују тамошњи медији), а са друге стране, да ли је то случајно?!
Међутим, 27. октобра 2018. године, Бернардић је успео да „преживи“ још један покушај смене са челног места СДП. Наиме, на седници Главног одбора није успео покушај да се као тачка дневног реда уврсти опозив Бернардићу, јер на крају није било довољно гласова за уврштење те тачке. Од 87 гласова Главног одбора, њих 38 гласало је за ту одлуку, но да би она прошла, била су потребна 44 гласа. Службени и неформални извештаји из „високих руководилачких кругова“ СДП указују на веома лоше стање и односе у странци, који се огледају у напорима присталица Ранка Остојића и Златка Комадине, да „приволе“ партијско чланство на подршку њиховој агенди о даљем развоју хрватских социјалдемократа и то у ситуацији када исти бележе драстичан пад поверења грађана у њихову политику, а пред „европске“ парламентарне изборе 2019. године.
Специфичност најновијег покушаја „рушења“ шефа странке налази се у чињеници да су се у њему ујединиле две струје. Такозвани „Камањци“ који су се ујединили око иницијативе четири суспендована члана Председништва СДП – Синише Хајдаша Дончића, Пеђе Грбина, Михаела Змајловића и Ведрана Бабића, те тзв. Неретванска скупина у којој су градоначелник Плоча, Мишо Крстичевић, градоначелник Копривнице, Мишел Јакшић, градоначелница Златара, Јасенка Аугуштан-Пентек и још неки. Постоје и тврдње да ове две групе, које око сопственог „ауторитета“ окупља Ранко Остојић, имају намеру да као кандидата странке за премијера, на неким, наредним, можда и ванредним парламентарним изборима, истакну личност бившег премијера, Зорана Милановића. Међутим, све утицајнији функционер СДП, Ерик Фабијановић, близак Давору Бернардићу, успео је да анимира присталице актуелног страначког лидера, који су заједно „амортизовали“ иницијативу о смени председника социјалдемократа.
Покушајмо сада да разумемо констелацију политичких снага и односа у последњим месецима текуће године. Са једне стране, присутна је „агресивна кампања“ тзв. „десног крила“ ХДЗ, усмерена у правцу „деградације“ ауторитета владе и премијера Пленковића, који, са друге стране, имају готово једногласну подршку Председништва и Главног одбора владајуће партије. Неуспеси ХДЗ и владе су очигледни. Афере које прате рад владе и високих функционера ХДЗ постале су свакодневица политичког живота у Хрватској. Пораз кандидата Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ) и лидера те странке, Драгана Човића на изборима за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине, представља више него јасан доказ даљег слабљења утицаја Хрватске на политичке прилике у БиХ, посебно у погледу катастрофалног положаја хрватске националне заједнице у тој држави. Такође, јако је важно „шта ће Тодорић имати да каже у евентуалном судском поступку у случају Агрокора пред хрватским правосуђем“, када овај тајкун и бизнисмен буде испоручен хрватским властима. Међутим, сви набројани фактицитети, макар у статистичком погледу, немају утицаја на опредељења хрватског бирачког тела.
У ситуацији када би највећа опозициона и идеолошко-програмски, актуелним властима, опонентска странка, као што је СДП, требало да „поентира“, те да опредељење и подршку хрватског бирачког тела усмери према „сопственим редовима“, иста се налази „у расулу“ интерних задевица, па и потенцијалног раскола, са руководством које не ужива довољну подршку хрватских гласача, али ни сопственог партијског чланства! Зато још једном постављамо питање: Коме је стало да „хрватска левица“ остане на маргинама политичких утицаја у Хравсткој? Одговор бисмо могли да пронађемо у политичком деловању Ранка Остојића.
Босна и Херцеговина
ДОДИКОВА ЕРА
Избори у Босни и Херцеговини су завршени, али политичка криза, тек сада, доживела је свој почетак. Поражени кандидат за Председника Републике Српске и председник поражене Српске демократске странке (СДС), Вукота Говедарица искључио је из чланства Костадина Васића „због теже повреде страначког Статута, изношења у јавност неистина и дезинформација и наношења озбиљне штете интересима СДС“, како је саопштено из ове странке. Потпредседник СДС, Костадин Васић тврди да је из Србије стигао захтев да се изрази јединство свих релевантних политичких субјеката у Српској, али да то спречава група функционера у СДС коју предводе Драган Мектић, Младен Босић и Александра Пандуревић који раде по налогу страних обавештајних служби.
Члан Председништва СДС, Милован Бјелица тврди да је већина чланова овог тела сагласна да странка треба да почне разговоре о сарадњи са Савезом независних социјалдемократа (СНСД) и истиче да СДС треба да одреди тим који ће разговарати. Реагујући на Мектићеву изјаву да СДС није понуђена коалиција са СНСД, Бјелица је изјавио да је новизабрани српски члан Председништва БиХ, Милорад Додик позвао политичке партије из Републике Српске, међу којима је и СДС, да разговарају о заједничком наступу у институцијама БиХ, што не искључује и ентитетски ниво. Истоветно или слично мишљење имају и страначки прваци попут, Обрена Петровића, Соње Караџић Јовичевић, Мирка Шаровића, Миће Мићића, Бориса Јеринића, и других. Комплетни одбори СДС у Добоју, Сокоцу и Бијељини, подржали су поменуте ставове, где „осовина Говедарица, Мектић, Пандуревић“, остаје све усамљенија. Политички ментор Вукоте Говедарице, Младен Босић није исказао свој јасан став у погледу даље будућности и делатности СДС.
У околностима, где су у току „раслојавања“ унутар најснажније опозиционе странке у Републици Српској, у редовима политичког савезника СНСД, Демократском народном савезу (ДНС), „без позиција“ остали су сви руководиоци који нису пружили транспарентну подршку владајућој коалицији на недавно завршеним изборима у БиХ. Председница Владе Републике Српске и изабрана председница Републике Српске, Жељка Цвијановић, изразила је уверење да ће сва тела у организацији власти у Републици Српској бити формирани у складу са изборним резултатима до краја године. Такође, СНСД већ је обезбедио подршку десет изабраних српских посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, што ја јасан показатељ да без већинског става представника Републике Српске, неће бити могуће формирати власт на државном нивоу. На описани начин, Милорад Додик је за наредне четири године, обезбедио апсолутну подршку својој политици и стабилности Републике Српске у овој држави и региону.
