ŠEFIK DŽAFEROVIĆ
NASLEDNIK BAKIRA IZETBEGOVIĆA ILI POTENCIJALNI ČLAN PREDSEDNIŠTVA BIH
Kada je na sednici Glavnog odbora Stranke demokratske akcije u Sarajevu 26. maja 2018. godine, za kandidata pomenute partije za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine iz reda bošnjačkog naroda izabran Šefik Džaferović, veliki deo javnosti u BiH i regionu bio je u pričnoj meri iznenađen. Mnogi su se pitali: „Ko je Šefik Džaferović?“… Međutim, ime kandidata najsnažnije bošnjačke političke partije u BiH za člana Predsedništva ove zemlje, nije nepoznato u političkom „svetu“ regiona, kao ni u Evropi. Naravno, efekat iznenađenja izborom Džaferovića za navedeni položaj, u širim krugovima javnosti bošnjačkog političkog tela bio je uslovljen činjenicom da je nekoliko meseci pre maja 2018. godine formiran snažan utisak u članstvu i među simpatizerima SDA da će predstavnik navedene partije na predstojećim izborima za člana najznačajnijeg državnog organa postdejtonske BiH, zapravo biti supruga aktuelnog lidera stranke i člana Predsedništva, Bakira Izetbegovića, odnosno dr Sebija Izetbegović, generalna direktorka Kliničkog centra Sarajevo.
Pored Džaferovića i Sebije Izetbegović, Kadrovska komisija SDA dostavila je stranačkom Predsedništvu i imena kandidata: Denisa Zvizdića i Safeta Softića. Na sednici Predsedništva SDA Denis Zvizdić, aktuelni predsedavajući Saveta ministara BiH, odustao je od kandidature za
Predsedništvo BiH, a nekoliko dana nakon toga direktorica Kliničkog centra u Sarajevu Sebija Izetbegović odlučila je da ne prihvati kandidaturu za člana Predsedništva BiH. Ipak, na sednici Glavnog odbora pristupilo se glasanju o izboru kandidata prema spisku imena koje je stranačkim organima dostavila pomenuta Kadrovska komisija. Šefik Džaferović je većinom glasova izabran u za kandidata SDA za člana Predsedništva BiH. Od 213 glasova Džaferović je dobio 104 glasa, a 87 glasova osvojio je Safet Softić. Ostali glasovi proglašeni su za nevažeće.
Na taj način, građani Federacije Bosne i Hercegovine, posebno iz reda bošnjačkog naroda, dobiće priliku da prvi put nakon osam godina na položaj sopstvenog predstavnika u državni organ kolektivnog „šefa“ zemlje, izaberu ličnost koja ne pripada, tzv. „dinastiji Izetbegović“. Bez obzira na veoma bliske poslovno-političke i lične relacije izemđu Šefika Džaferovića i porodice Izetbegović, pomenuta okolnost možda uistinu može da pruži jednu drugačiju perspektivu razvoja postdejstonske Bosne i Hercegovine i položaja bošnjačkog naroda u istoj. Međutim, da bismo na sveobuhvatan način mogli da razumemo eventualne izmene u do sada veoma sumornim procenama političkih perspektiva razvoja bošnjačkog naroda, prethodno moramo da se upoznamo za životnom i profesionalnom biografijom kandidata SDA na predstojoečim izborima za Predsedništvo BiH u oktobru 2018. godine, odnosno sa Šefikom Džaferovićem.
Detinjstvo i školovanje Šefika Džaferovića
Šefik Džaferović rođen je u selu Brezik, na reci Krivaji, kod Zavidovića, odnosno kod manjeg naselja u blizini Tuzle, 9. septembra 1957. godine. Na svet je došao u porodici Saliha i Hatke Džaferović, ali je prve tri godine života odrastao i vaspitavan u porodičnoj kući dede Omera i bake Fatime, očevih roditelja, da bi se posle 1960. godine, ponovo pridružio roditeljskom domu. Upravo, pomenute godine porodica Saliha i Hatke Džaferović preselila se u selo Donju Lovnicu, naselje između Zavidovića i Žepča. Zapravo, svoj novi dom su pronašli u stanu skromnom stanu lokalne poljoprivredne zadružne organizacije, gde je Šefikov otac bio zaposlen kao poslovođa prodavnice, navedene „Zadruge“. Pored Šefika i upravo iste godine, u braku Saliha i Hatke rodio se i sin Ejub, dok je ćerka Hasnija na svet došla 1962. godine. Vaspitavan je u porodici gde su negovane tradicionalne verske i svetovne etičke vrednosti, a pet godina posle rođenja sestre Hasnije, Šefikova uža familija preselila se u Zavidoviće, gde je njegov otac sagradio porodičnu kuću. U Zavidovićima Šefik je uspešno završio osnovnu školu, a potom i gimnaziju. Nakon očevog odlaska u penziju, porodica je zasnovala preduzetničke poslove u maloj poljoprivrednoj prodavnici, gde se bavila trovinom zemljoradničkim proizvodima, posebno voćem i povrćem.
Svi članovi porodice, bez obzira na lične obaveze ili uzrast, naporno su radili u pomenutoj porodičnoj piljarnici. Još dok je pohađao gimnaziju od 1971. godine, a posle i kao univerzitetski student, letnje ferije provodio je u „očevoj prodavnici“ ili na pijaci u Zavidovićima, gde je porodici pomagao u trgovini voćem, posebno lubenicama. Između članova porodice formirane su snažne i bliske veze, posebno u domenu svesti o neophodnosti prilježnog prihvatanja obaveza i realizacije istih u pogledu održanja i daljeg razvoja porodičnih preduzetničkih poslova. U prilogu pomenutih činjenica nalazi se i okolnost da su sa svoje strane, roditelji Šefika Džaferovića svojoj deci obezedili uspešno i impozantno obrazovanje, gde su i braća i sestra stekli univerzitetske diplome i pored napornog obavljanja porodičnih poslova, prilikom čega familija nikada nije uživala u letovanjima ili zimovanjima na nekim od egzotičnih destinacija u Jugoslaviji ili u inostranstvu.
Nakon završene gimnazije, Šefik je upisao studije na Pravnom fakultetu u Sarajavu, 1975. godine. U studentskim danima živeo je u iznajmljenom, „privatnom“ smeštaju. Već na početku studija na Pravnom fakultetu, od strane profesora i kolega ocenjen je kao upporan i marljiv student i uistinu bio je posebno istaknut u uspesima, prilikom polaganja studijskih ispita i programa. Svakako, dobio je poštovanje i uvažavanje od drugih kolega-studenata, ali i velike pohvale od strane nastavničkog kadra na Univerzitetu. U statusu jednog od najboljih studenata u okviru celokupnog Sarajevskog univerziteta nagrađen je studentskom „Zlatnom značkom“, a sam Pravni fakultet uspešno je završio u rekordnom roku sa nepune 22 godine živote 1979. godine, da bi deset godina kasnije postao kandidat za sudiju Vrhovnog suda Socijalističke Republike Bosne i Hercegoviine. Inače, diplomirao je kao prvi u generaciji Univerziteta sa prosečnom ocenom 9.26, a jedno vreme radio je u statusu demonstratora na predmetu Krivično pravo kod profesora Aleksandra Stajića.
Brak, porodica i profesionalna karijera do 1992. godine
Bilo je predviđeno da Šefik svoju profesionalnu karijeru ostvari u krugovima akademskog univerziteskog života u statusu asistenta na Odseku za krivično pravo Pravnog fakulteta, ali u godini izbora u akademska zvanja 1980. godine, nije postojalo raspoloživo radno mesto u okviru kojeg bi Šefik Džaferović bio u prilici da zasnuje radni odnos. U međuvremenu, odbio je ponudu za zaposlenje u statusu asistenta na istom predmetu, ali u okviru Pravnih fakulteta u Mostaru i Banjaluci, te se na određeni period vratio u Zavidoviće kako bi porodici pomogao u vezi sa nastavkom obrazovnog procesa i školovanja brata Ejuba i sestre Hasnije. Uskoro, postao je pripravnik u Opštinskom sudu u Zavidovićima, a već početkom 1980. godine položio je i pravosudni ispit.
Na početku tih godina „aksceleratorskog uspona“ Džaferovićeve profesionalne karijere, u julu 1980. godine izabran je za sudiju pomenutog Opštinskog suda u Zavidovićima, te u isto vreme objavljuje jedan zapaženi referat iz oblasti krivičnog prava. U toku studentskih godina upoznao je svoju buduću suprugu Vildanu, studentkinju iz posavskog grada Gračanice, koja je je na Univerzitetu u Sarajevu studirala ekonomske nauke. Slično, Šefiku i Vildana je bila veoma uspešna studentkinja. Emotivnu vezu, Vildana i Šefik krunisali su sklapanjem braka 17. septembra 1980. godine. U pomenutom braku prvo je rođen sin Jasmin u julu 1981. godine, a posle njegovog rođenja Šefik Džaferović je otišao na odsluženje vojnog roka u Bihać, gde je navedenu obavezu okončao na aerodromu Željava. Posle odsluženja vojnog roka, Šefik se vratio u Zavidoviće, gde je i dalje bio zaposlen kao sudija u Opštinskom sudu sve do 1986. godine. Upravo, navedene godine pozvan je da se pridruži kolegijumu višeg suda u Zenici, gde je uskoro postao sudija u Okružnom sudu u ovom gradu, a u naredne dve godine, gotovo svakodnevno putovao je od svog doma u Zavidovićima do radnog mesta u Zenici. U društvu supruge i sina, konačno se preselio iz Zavidovića u Zenicu 1990. godine.
U Zenici je rođeno drugo dete u braku Vildane i Šefika Džaferovića, odnosno ćerka Jasmina, 1988. godine. Poslove sudije u Okružnom sudu obavljao je do 1992. godine, kada je odlučio da napusti radno mesto u organima pravosuđa, kako bi se posvetio „privatnoj“ advokatskoj praksi. Datu praksu obavljo je svega godinu dana, kada je u ratnim okolnostima pozvan od strane „centralnih organa vlasti“ tadašnjeg bošnjačkog dela Bosne i Hercegovine da svoj profesionalni angažman nastavi u okviru državnih organa tzv. Republike Bosne i Hercegovine. Posle prvih višestranačkih izbora u BiH, od strane lokalne organizacione strukture, sada vladajuće Stranke demokratske akcije, pozvan je da prihvati dužnost načelnika Centra službi bezbjednosti u Zenici. U okolnostima kada su Džaferovićeva politička opredeljenja uistinu percepirana kao bliska SDA, iako Šefik nije i formalno bio član pomenute političke partije, budući funkcioner ove stranke odbio je datu ponudu.
Politička karijera Šefika Džaferovića u postkomunističkoj BiH do Dejtonskog sporazuma
U decenijama posle krupnih političkih promena iz 1990. godine, sam Džaferović je isticao da je pojava političke figure Alije Izetbegovića i Stranke demokratske akcije u savremenoj, a zapravo jedinoj istoriji bošnjačkog naroda, za njega predstavljala „ključni događaj“, koji je zauvek izvršio presudan uticaj na „političke svetonazore“ ovog bošnjačkog političara. U početku, nije se aktivno angažovao u političkom životu postkomunističke Bosne i Hercegovine, ali je na osnovu lične komunikacije i poznanstava stečenih u radu pravosudnih organa u Zenici, ostvario zapažene veze sa političkim ličnostima u najuticajnijoj političkoj partiji bošnjačkog (muslimanskog) naroda u Bosni i Hercegovini. Usvojio je politički program i načela SDA, koja je nastavio da zastupa sve do danas. Prema Džaferovićevim uverenjima, SDA je izvršila presudni uticaj na sociološke procese izgradnje nacionalnog identiteta bošnjačkog naroda, odnosno na istorijsku pojavu „bošnjačkog rizorđementa“, zasnovanog na postulatima emancipacije i sabornosti bošnjačke nacije u okvirima bosanskohercegovačke države, koja bi trebalo da bude izgrađena na „građanskim platformama“ negacije konstitutivnosti i zasebnosti tri naroda u BiH, gde bi „bosanski državotvorni identitet“ predstavljao neuralgičnu tačku okupljanja svih stanovnika navedene države, ali bez „jugoslovenskog državotvornog i ideološkog“ kohezionog faktora okupljanja. Takođe, navedeni koncept ustrojstva bošnjačke nacije u unitarnoj, prosto konstituisanoj državi Bosni i Hercegovini, svoje idejne fundamente pronalazi u političkom programu Alije Izetbegovića, izražene u njegovim delima „Islamska deklaracija“ i, posebno „Islam, između Istoka i Zapada“.
Zapravo, Džaferović je samo usvojio dobro poznata načela i platforme velikog dela bošnjačke političke i intelektualne elite o ustrojstvu bošnjačkog nacionalnog identiteta i Bosne i Hercegovine, kao matične države istog. Prema shvatnjima Šefika Džaferovića ne postoji nijedan sporan segment poltičke i „nacionalne“ doktrine, prema kome je sasvim moguće determinisati bošnjački nacionalni identitet na fundamentima islamističkih sunitskih „salafijskih i vehabističkih“ provenijencija i tradicija u jednoj nesvakidašnjoj sinkreciji pomenutih načela sa principima građanskog, demokratskog ustrojstva evropskog društva, gde bi Bosna i Hercegovina bila definisana kao unitarna država u kojoj bi bile negirani postulati konstitutivnosti tri naroda, od kojih srpska i hrvatska nacija opravdano ukazuju na opasnost od majorizacije produkovane iz redova, možda i većinskog bošnjačkog naroda. Takođe, na opisani način konstituisana država, za Džaferovića predstavlja zajednicu koja pripada „evroatlanskim integracijama“. U suštini, navedene političke projekcije predstavljaju oponentski koncept ustrojstva BiH u odnosu na rešenja koja je ponudio Dejtonski sporazum iz 1995. godine, a sa druge strane, Džaferović izgleda da ne uočava da su politički programi SDA od 1990. godine do danas, kao i njegovi lični svetonazori, predstavljali osnovne uzroke koji su doveli do izbijanja rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj federalnoj jedinici 1992. godine.
Sredinom 1993. godine, Džaferović napušta advokatska praksu i u narednih godinu dana ponovo obavlja dužnosti u Okružnom sudu u Zenici. U julu 1994. godine bio je angažovan na poslovima u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Bosne i Hercegovine, tačnije od 15. jule date godine, pa sve do 1. maja 1996. godine, kada je i demobilisan iz oružanih snaga bošnjačke oganizacije vlasti, nalazio se na položaju načelnika Centra službi bezbednosti MUP Republike BiH u Zenici, odnosno obavljao je dužnosti koje je svojevremeno, 1990. godine, gotovo decidno odbacio. U datom periodu, odnosno 1993. godine i formalno je postao član SDA, od kada počinje Džaferovićevo poznanstvo, bliska saradnja i na kraju lično prijateljstvo sa Alijom Izetbegovićem i, posebno Alijinim sinom, Bakirom Izetbegovićem, koji je u opisano vreme obavljao dužnost direktora Agencije za istrage i dokumentaciju (AID). Bošnjačka „služba bezbednosti“ ili tajna policija, AID, bilo je zloglasno državno telo ratne tzv. Republike BiH na onim prostorima koje je kontrolisla Armija Bosne i Hercegovine (AbiH), pod komandom Predsedništva BiH i Alije Izetbegovića.
Navedena „Agencija“ svoju tešku odgovornost za zločine nad nebošnjačkom populacijom u BiH nosi, zbog okolnosti u kojima je upravo ista organizovala dolazak i ratni angažman nekoliko stotina muslimanskih internacionalnih pripadnika desetina organizacija sa terorističkim provenijencijama i dokumentovanim aktivnostima. Proces planskog useljavanja tzv. „mudžahedinskih“ ili „džihadističkih boraca“ u oblastima koje kontrolisala AbiH, nastavljen je i posle usvajanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Takođe, od 1. februara do 1. maja 1996. godine, pomenuti proces useljavanja tih problematičnih i nasilnih ljudi u BiH nalazio se pod nadzorom Šefika Džaferovića, koji je u datom periodu obavljao dužnost sekretara AID. Svakako, Šefik Džaferović, poverenje odgovornih organa i pojedinaca u državnoj nomenklaturi Republike BiH stekao je i svojim kontroverznim angažovanjem u ratnim sukobima u plamenu građanskog rata u BiH koji je trajao od 1992. do 1995. godine. Međutim, Džaferović je svoje profesionlne kapacitete, intelektualni potencijal i duhovni profil „uložio“ u afirmaciju ideologije Alije, a potom i Bakira Izetbegovića.
Postao je dosledni sledbenik ratnog predsednika Predsedništva Republike BiH, za koga je doslovno rekao: „Alija Izetbegović bio je naš vrhovni komandant, naš uzor i učitelj, naš vođa u sudbonosnom vremenu borbe za opstanak bošnjačkog naroda i države Bosne i Hercegovine. Svoj životni put prošao je časno i uspravno, a na tom putu vodila ga je vjera u Boga i stalna težnja za ljudskom slobodom, pravdenošću i dostojanstvom. Bio je mislilac i humanist, hrabri i ustrajni borac za afirmaciju nacionalnog identiteta Bošnjaka i države Bosne i Hercegovine. Nepokolebljivo i dosljedno tokom svog političkog djelovanja zalagao se za demokratiju i vladavinu prava i u najtežim danima agresije na našu zemlju. Zbog tih njegovih osobina, bio je poštovan i na Istoku i na Zapadu… (Obraćanje potpredsjednika SDA Šefika Džaferovića na 11. godišnjici smrti Alije Izetbegovića, na Memorijalnom mezarju Kovači)“.
Ratni angažman Šefika Džaferovića
Postoje mnoge kontroverzne informacije o angažmanu ratnog načelnika CSB MUP Republike BiH u Zenici, Šefika Džaferovića u toku oružanih sukoba u navedenoj državi u prvoj polovini devedesetih godina prethodnog veka. Navodi ukazuju na okolnosti da su pod nadzorom i uz podstrekivanje Džaferovića i komandanta Trećeg korpusa Armije BiH, Sakiba Mahmuljina izvedeni monstruozni ratni zločini nad srpskim civilima i pripadnicima Vojske Republike Srpske na vozućkom i ozrenskom ratištu. U zločinima mudžahedina iz odreda „El Mudžahid“, Mahmuljinovih vojnika i Džaferovićevih policajaca spaljeno je do temelja 66 sela, uništeno više od pet hiljada kuća, 12 crkava i jedan manastir, srušena groblja od kojih su neka starija i od pet vekova, ubijeno 465 vojnika i civila, te proterano više od 22 hiljade Srba.
Nakon što su mudžahedini uz podršku NATO avijacije osvojili značajnu kotu „Paljenik“ u leto 1995. godine, jedinice Drugog i Trećeg korpusa Armije BiH sa više od 23 hiljade vojnika napale su područje koje ima manje stanovnika od vojnika u napadu i nešto više od 4000 vojnika koji su branili taj deo Ozrena. Vojna operacija NATO snaga pod nazivom „Namerna sila“, pokrenuta deset dana pre napada mudžahedina na Vozuću, manifestovala se rušenjem svih radio-relejnih uređaja i sredstava veze Vojske Republike Srpske na Ozrenu, a pre svega, najbitnijeg releja nazvanog po najvišoj koti na tom delu planine – „Kraljica“ i predstavljala je podršku iz vazduha formacijama Drugog i Trećeg korpusa Armije BiH. U haškoj presudi Rasimu Deliću, koji je osuđen na tri godine zatvora, napisano je da su 11. septembra 1995. godine, dan nakon pokretanja operacija „Uragan“ i „Farz“, vojnici 328. brigade Petog bataljona Armije BiH i mudžahedini zarobili oko 60 vojnika i civila Srba, uključujući tri žene u blizini sela Kesten. Zarobljenicima je bilo naređeno da u koloni peške krenu prema Kestenu. Putem su dvojica zarobljenika – Milenko Stanić i Živinko Todorović ubijeni iz vatrenog oružja. U logoru „Kamenica“ neki ili svi od 52 zarobljenika bili su zatvoreni na dva sprata jedne napuštene kuće. Iz posrednih dokaza, uključujući dokaze dobijene ekshumacijom, sledi da su ta 52 zatvornika na kraju ubijena. U svetlu celokupnih dokaza i iz razloga detaljno navedenih u pisanoj presudi, Pretresno veće u procesu protiv generala Rasima Delića uverilo se da su 52 muškarca Srbina… namerno lišili života pripadnici odreda „El mudžahid“ u logoru „Kamenica“ u periodu od 11. septembra 1995. godine do 14. decembra 1995. godine, što je sve istaknuto u pomenutoj presudi. U toku rata u Zenici, srpski i hrvatski civili ubijani su i mučeni ne samo u Kazneno-popravnom domu, već i u Muzičkoj gimnaziji. Džaferović je dobro znao šta se dešava u odredu „El Mudžahid“ iz razloga što je od početka 1993. godine njihova baza u Zenici bila pod operativnim merama lokalnog CSB pod kodnim nazivom „Kinšasa“.
Početkom 2015. godine, tadašnji potpredsednik Federacije Bosne i Hercegovine, Mirsad Kebo, inače, Džaferovićev bivši stranački kolega i, kako su ga oslovljavali u kuloarima političkih zbivanja u BiH, kao „sivu eminenciju u SDA“, Tužilaštvu Suda Bosne i Hercegovine, dostavio je preko hiljadu dokumenata sa preko tri hiljade stranica, za koje je naveo da se u njima nalaze dokazi o zločinima nad Srbima, počinjenim od strane Armije i MUP BiH za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Između ostalih, među imenima osnovano osumnjičenih ratnih zločinaca u tim spiskovima, našlo se i ime Šefika Džaferovića, u tom periodu, već potpredsednika SDA, ali i predsedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH. Kebo je dostavljanjem spiskova uzburkao političku scenu u BiH, te doprineo osvetljavanju ratnih događaja u Bosni i Hercegovini, koje su raznim političkim manipulacijama bile prikrivane ili čak preinačavane. Kebo je ranije dostavio Tužilaštvu BiH prijavu zbog sumnje o počinjenom krivičnom delu, protiv tadašnjeg komandanta Trećeg korpusa Armije BiH, Sakiba Mahmuljina i načelnika Centra službi bezbednosti Zenica, Šefika Džaferovića.
Posle objavljivanja pomenutog skandala, predsedavajući Predstavničkog doma parlamenta BiH Šefik Džaferović pozvao je Tužilaštvo BiH da se izjasni o tvrdnjama potpredsednika Federacije BiH Mirsada Kebe, koje ga dovode u vezu sa neprijavljivanjem ratnog zločina u Vozući. „…Ukoliko protiv mene bude pokrenut krivični postupak zbog bilo kojeg krivičnog djela, izjavljujem da ću se odmah povući sa mjesta predsjedavajućeg Predstavničkog doma parlamenta BiH, ne čekajući ishod postupka. Međutim, u slučaju drugačijeg razvoja događaja tražim da protiv Kebe bude pokrenut krivični postupak zbog krivičnog djela lažnog prijavljivanja … koliko su Kebine tvrdnje ozbiljne najbolje se vidi iz pozivanja na navodnu službenu zabilješku sačinjenu 18. avgusta 1994, u kojoj se govori o ulasku u oslobođeno mjesto Vozuća. Poznato je da je Vozuća oslobođena tek u septembru 1995. godine … U ovom slučaju riječ je o pokušaju klasične političke diskreditacije mene kao čelnog čovjeka parlamenta BiH. Drugačije se ne može objasniti činjenica da Kebino podmetanje dolazi 20 godina nakon rata i neposredno nakon mog izbora za predsjedavajućeg Predstavničkog doma BiH…“, poručio je Džaferović. Džaferović je sa gnušanjem odbacio Kebine tvrdnje kao „monstruoznu laž i konstrukciju“, što je kasnije zvanično i saopšteno iz kabineta predsedavajućeg Predstavničkog doma parlamenta BiH.
Politička karijera Šefika Džaferovića posle 1995. godine
Zahvaljujući ličnom prijateljstvu sa Bakirom Izetbegovićem, 1. februara 1996. godine postavljen je na položaj sekretara Agencije za istrage i dokumentaciju (AID) u Sarajevu, kao što smo napomenuli, u obaveštajno-bezbednosno telo bošnjačke vlasti, koje se nalazilo pod kontrolom navedenog sina Alije Izetbegovića. Na pomenutom položaju ostao je do 1. maja 1996. godine, kada je nakon demobilizacije nameravao da nastavi svoju advokatsku praksu u Zenici. Međutim, prihvatio je ponudu tadašnjeg guvernera Zeničko-dobojskog kantona, Bedrudina Salčinovića da bude angažovan na položaj savetnika u kabinetu navedenog guvernera. Pomenute poslove obavljao je do prvih „postdejtonskih“ izbora 1996. godine, kada je kao šef Izbornog štaba SDA u Zeničko-dobojskom kantonu izabran za poslanika, a onda i za predsednika Skupštine Kantona. Na položaju predsednika pomenute Skupštine ostao je do Opštih izbora u BiH 2000. godine, a istovremeno je bio i delegat u Domu naroda Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine.
Od 2000. godine bio je delegat iz reda bošnjačkog naroda ispred SDA u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, a posle Opštih izbora u BiH 2002. godine, postao je poslanik u 
Predstavničkom domu državnog narodnog predstavništva BiH. Do sada je četiri puta osvajao mandat u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine. Na Opštim izborima 2002. godine bio je nosilac liste SDA za Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH, gde je dobio 27.643 glasa i poslanički mandat. Na konstitutivnoj sednici Predstavničkog doma PS BiH, 9. decembra 2002. godine, Džaferović je izabran za bošnjačkog člana Kolegijuma Doma, a potom i za predsedavajućeg istog. Pored Džaferovića, u Kolegijum su izabrani Borislav Paravac, kao srpski i Bariša Čolak, kao hrvatski član. Na narednim Opštim izborima 2006. godine ponovno je bio nosilac liste SDA za Predstavnički dom PS BiH, kada je uspeo da dobije mandat sa podrškom od 23.091 glasom. U sledećem izbornom ciklusu, 2010. godine, ponovo je dobio mandat u istom državnoom organu i to sa 19.092 osvojena glasa. Na poslednjim izborima 2014. godine, Džaferović je bio nosilac liste SDA za Predstavnički dom PS BiH, te je dobio 30.007 glasova, čime je ponovno osigurao poslanički mandat. Džaferović je po drugi put na konstitutivnoj sednici Predstavničkog doma PS BiH održanoj 9. decembra 2014. godine izabran za člana Kolegijuma Doma, iz reda bošnjačkog naroda, odnosno za predsedavajućeg tog tela, uz Borjanu Krišto, kao članicu iz reda hrvatskog i Mladena Bosića, kao člana Kolegijuma iz reda srpskog naroda. Ukupno posmatrano, Džaferović je dužnost predsedavajućeg Predstavničkog doma PS BiH obavljao u periodu od 9. decembra 2002. do 9. avgusta 2003. godine, zatim od 9. decembra 2004. do 9. avgusta 2005. godine i od 9. decembra 2014. godine do danas.
Uporedo sa znatnim uspesima u političkoj karijeri, kao pripadnika „parlamentarnog života“ bošnjačkog naroda u postdejtonskoj BiH, veliki uspon doživeo je i angažman Šefika Džaferovića u partijskom radu unutar SDA. Nakon Drugog kongresa SDA, postao je član Izvršnog odbora partije 1997. godine. Od 2000. godine do 2001. godine obavljao je dužnost portparola Stranke demokratske akcije. Na Trećem kongresu SDA 2001. godine izabran je generalnog sekretara partije, istovremeno kada je nakon povlačenja Alije Izetbegovića iz političkog života, na položaj predsednika SDA izabran Sulejman Tihić, dok je potpredsednik stranke postao Adnan Terzić. Na Četvrtom kongresu SDA 2005. godine, Džaferović je izabran za potpredsednika stranke. U periodu posle izbora 2002. godine, kada je SDA ponovo osvojila vlast, izvršene su krupne i temeljne transformacije rešenja u vezi sa uređenjem državne strukture u odnosu na sam tekst Dejtonskog sporazuma, čime su u mnogome izmenjeni osnovni postulati i mehanizmi na kojima se zasnivalo funkcionisanje BiH u vremenu posle 1995. godine.
Tada su izvršene ključne reforme, u čijem kreiranju i realizaciji je učestvovao, lično Šefik Džaferović; počev od reforme odbrane kojom su ukinute dve entitetske vojske, dva entitetska ministarstva odbrane i na osnovu koje je uspostavljena državna struktura odbrambenih i vojnih poslova. Takođe, ustanovljena je obaveštajna služba, Sud i Tužilaštvo BiH, Visoko sudsko tužilačko veće, državni ombudsmani, javni RTV servisi, različite agencije nadležne za jedinstveni ekonomski prostor, a posebno uprava za indirektno oporezivanje, kao i agencije za sprovođenja zakona na nivou BiH. „Kruna“ svih pomenutih antidejtonskih promena trebala je da se sastoji u usvajanju tzv. „aprilskih paketa ustavnih promena“ iz 2006. godine, ali pomenuti korak u transformaciji BiH, čime bi nadležnosti entiteta bili dodatno oslabljeni, nije ostvaren. Šefik Džaferović ističe da je upravo tada propuštena prilika u procesu realizacije osnovnog segmenta programa SDA, a koji se sastoji u uspostavljanju unitarne Bosne i Hercegovine.
Nakon izbora 2006. godine, na kojima kandidat SDA za člana Predsedništva BiH, Sulejman Tihić, koji je ujedno bio i lider stranke, nije izabran na pomenuti položaj, Kantonalni odbor partije u Zenici uputio je zahtev centralnim organima SDA da predsednik stranke na razmatranje u Glavnom odboru ponudi svoju ostavku. Sulejman Tihić se usporotivio tom zahtevu, a Šefik Džaferović, koji je i bio inicijator pomenutog predloga, podržao je stav Kantonalnog odbora. Sukob između Sulejmana Tihića i Šefika Džaferovića predstavljao je uzrok okolnostima u kojima nakon Petog kongresa stranke iz 2009. godine, pa sve do 2013. godine, sadašnji kandidat za člana Predsedništva BiH nije obavljao nijednu dužnost u rukovodstvu SDA. Inače, na Petom kongresu Džaferović je zastupao stav da bi Bakir Izetbegović trebalo da bude izabran za predsednika stranke. Bez obzira na sukobe sa ondašnjim predsednikom stranke, Džafeović je ostao lojalan SDA, a posebno unutarstranačkom „klanu“, kojeg je predvodio Bakir Izetbegović. Upravo, pomenuta okolnost uslovila je činjenicu da je na Šestom, a potom i na Sedmom kongresu stranke 2013. godine i 2014. godine, Šefik Džaferović ponovo izabran na položaj potpredsednika SDA.
Kandidat SDA za člana Predsedništva – kontroverze u biografiji Šefika Džaferovića posle 2014. godine
Nakon Sedmog kongresa SDA i Opštih izbora u BiH 2014. godine, ugled i uticaj Šefika Džaferovića u biračkom telu bošnjačkog naroda naglo su i dodatno uvećani. Od ranije prisutni sukobi između različitih frakcija u strukturama SDA, postali su ozbiljniji i više prisutni u javnosti i „medijskom prostoru“. Međutim, postoje pouzdane i verodostojne analize političkog stanja u bošnjačkom biračkom telu, koje ukazuju na okolnost da je u datom periodu došlo do pojave izvesnog ličnog i političkog razlaza između predsednika i potpredsednika SDA, Bakira Izetbegovića i Šefika Džaferovića. Oba funkcionera do sada su oštro demantovali pomenute navode u medijima, ali kuloarski podaci o svojevrsnom sukobu između dojučerašnjih ličnih prijatelja i saradnika, time nisu marginalizovani.
Činjenica da je kandidat SDA za člana Predsedništva iz reda bošnjačkog naroda, u maju 2018. godine izabran sa samo 40% podrške članstva ove partije, ukazuje na mogućnost da je odavno prisutan sukob uticajnih, zeničkog i tuzlanskog odbora u SDA, ali i „sudara džamijske strukture i obavještajno-bezbednosnog podzemlja nastalog u ratu“, doživeo svoj obrt i prerastao u surovu „borbu“ za presudan uticaj u stranci između njene dve, navedene, velike frakcije. Ukazuje se na mogućnost da je Bakir Izetbegović bio siguran da može obezbediti kandidaturu Safeta Softića i time učvrstiti stranačko liderstvo i saradnju sa reis-ul-ulemom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, Huseinom Kavazovićem, ali „operacija“ koju je vodio, izgleda da je doživela potpuni krah. Dobio je podeljenu stranku i kandidata koji pripada moćnom „Gatačkom klanu“ koga podržavaju ratni lideri, Hasan Čengić i Šemsudin Mehmedović. „Hladni odnosi“ sa nekadašnjim Bakirovim ličnim poverenikom, Džaferovićem, dobili su nove okvire kada su odbačena Izetbegovićeva nastojanja da kao kandidata SDA za člana Predsedništva BiH predloži svoju suprugu, Sebiju Izetbegović. Sa druge strane, postoje tvrdnje da je Bakir Izetbegović na kraju podržao kandidaturu Džaferovića kako bi u strukturama SDA marginalizovao uticaj Denisa Zvizdića, koji je do maja ove godine imao najsnažniju podršku članstva partije u vezi sa kandidaturom za člana Predsedništva BiH.
Posle objavljivanja kandidature Šefika Džaferovića za člana Predsedništva BiH, delovanjem opozicionih stranaka, u prvom redu Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine (SDPBiH) i Saveza za bolju budućnost (SBB), Fahrudina Radončića, kao i njima naklonjenih medija, poput uticajnog „Dnevnog avaza“, pojavile su se različite optužbe o produkovanju nepotizma i korupcije u radu državnih organa i ustanova od strane Šefika Džaferovića. Kritikovan je da je nelegalnim uticajem na pravosuđe u Federaciji BiH omogućio zaposlenje njegovog sina Jasmina na položaj javnog tužioca u Kantonalnom sudu u Zenici, te da je tom prilikom izneo neistinu da je mladi Džaferović u tom organu prethodno završio volonterski staž. Takođe, Šefik Džaferović je optuživan da je svojim uticajem omogućio zaposlenje u javnom sektoru mnogim rođacima i članovima njegove porodice. Prema ličnoj imovinskoj karti ovog političara, Šefik Džaferović i njegova supruga suvlasnici su stanova od 91 i 53 kvadratna metra u Zenici i Sarajevu. Stan u Sarajevu kupili su 2014. godine. Pre osam godina, odnosno 2010. godine prijavio je vlasništvo nad još jednim stanom u Sarajevu, ali je isti 2014. Poklonio svojoj ćerki, Jasmini.
U prethodnim imovinskim kartonima prijavljivao je i vlasništvo nad porodičnom kućom u Zavidovićima, koju je prodao 2013. godine. Takođe, vlasnik je i deset hektara zemljišta koje je nasledio od roditelja. Džaferović poseduje automobil, marke „Reno Megan Sedan“ iz 2016. godine, čija vrednost je procenjena na 30 hiljada KM. Supružnici Džaferović su tokom 2013. godine zajedno zarađivali 8500 KM mjesečno. Vildana Džaferović poseduje i dva hektara zemljišta u okolini Trnova, gde bračni par namerava da izgradi vikend-kuću. Sin i ćerka Vildane i Šefika Džaferovića vlasnici su dva stana u Sarajevu u površini od 52 i 53 kvadratna metra. Mesečna zarada Šefika Džaferovića u parlamentu iznosi 5500 KM, dok penzija njegove supruge Vildane, iznosi 1500 KM. Takođe, prijavili su i vrednost ušteđevine u iznosu od 50 hiljada konvertibilnih maraka.
Politički analitičari izneli su ocene karaktera Šefika Džaferovića, prema kojima je aktuelni 
kandidat SDA za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine iz reda bošnjačkog naroda, „tih, odmeren i racionalan čovek“, istovremeno, muslimanski tradicionalista i bošnjački nacionalista, sa definisanim relacijama prema administraciji Redžepa Tajipa Erdogana, predsednika Republike Turske. Upravo, navedena teza mogla bi da sadrži razlog, zbog koga je Bakir Izetbegović (sa „oslabljenim“ uticajem u zvaničnoj Ankari), predsednik Stranke demokratske akcije, uprkos neslaganjima, odlučio da podrži kandidaturu Šefika Džaferovića za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine iz reda bošnjačkog naroda na predstojećim Opštim izborima u Bosni i Hercegovini, zakazanim za 7. oktobar 2018. godine.