ШЕФИК ЏАФЕРОВИЋ
НАСЛЕДНИК БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА ИЛИ ПОТЕНЦИЈАЛНИ ЧЛАН ПРЕДСЕДНИШТВА БИХ
Када је на седници Главног одбора Странке демократске акције у Сарајеву 26. маја 2018. године, за кандидата поменуте партије за члана Председништва Босне и Херцеговине из реда бошњачког народа изабран Шефик Џаферовић, велики део јавности у БиХ и региону био је у причној мери изненађен. Многи су се питали: „Ко је Шефик Џаферовић?“… Међутим, име кандидата најснажније бошњачке политичке партије у БиХ за члана Председништва ове земље, није непознато у политичком „свету“ региона, као ни у Европи. Наравно, ефекат изненађења избором Џаферовића за наведени положај, у ширим круговима јавности бошњачког политичког тела био је условљен чињеницом да је неколико месеци пре маја 2018. године формиран снажан утисак у чланству и међу симпатизерима СДА да ће представник наведене партије на предстојећим изборима за члана најзначајнијег државног органа постдејтонске БиХ, заправо бити супруга актуелног лидера странке и члана Председништва, Бакира Изетбеговића, односно др Себија Изетбеговић, генерална директорка Клиничког центра Сарајево.
Поред Џаферовића и Себије Изетбеговић, Кадровска комисија СДА доставила је страначком Председништву и имена кандидата: Дениса Звиздића и Сафета Софтића. На седници Председништва СДА Денис Звиздић, актуелни председавајући Савета министара БиХ, одустао је од кандидатуре за
Председништво БиХ, а неколико дана након тога директорица Клиничког центра у Сарајеву Себија Изетбеговић одлучила је да не прихвати кандидатуру за члана Председништва БиХ. Ипак, на седници Главног одбора приступило се гласању о избору кандидата према списку имена које је страначким органима доставила поменута Кадровска комисија. Шефик Џаферовић је већином гласова изабран у за кандидата СДА за члана Председништва БиХ. Од 213 гласова Џаферовић је добио 104 гласа, а 87 гласова освојио је Сафет Софтић. Остали гласови проглашени су за неважеће.
На тај начин, грађани Федерације Босне и Херцеговине, посебно из реда бошњачког народа, добиће прилику да први пут након осам година на положај сопственог представника у државни орган колективног „шефа“ земље, изаберу личност која не припада, тзв. „династији Изетбеговић“. Без обзира на веома блиске пословно-политичке и личне релације иземђу Шефика Џаферовића и породице Изетбеговић, поменута околност можда уистину може да пружи једну другачију перспективу развоја постдејстонске Босне и Херцеговине и положаја бошњачког народа у истој. Међутим, да бисмо на свеобухватан начин могли да разумемо евентуалне измене у до сада веома суморним проценама политичких перспектива развоја бошњачког народа, претходно морамо да се упознамо за животном и професионалном биографијом кандидата СДА на предстојоечим изборима за Председништво БиХ у октобру 2018. године, односно са Шефиком Џаферовићем.
Детињство и школовање Шефика Џаферовића
Шефик Џаферовић рођен је у селу Брезик, на реци Криваји, код Завидовића, односно код мањег насеља у близини Тузле, 9. септембра 1957. године. На свет је дошао у породици Салиха и Хатке Џаферовић, али је прве три године живота одрастао и васпитаван у породичној кући деде Омера и баке Фатиме, очевих родитеља, да би се после 1960. године, поново придружио родитељском дому. Управо, поменуте године породица Салиха и Хатке Џаферовић преселила се у село Доњу Ловницу, насеље између Завидовића и Жепча. Заправо, свој нови дом су пронашли у стану скромном стану локалне пољопривредне задружне организације, где је Шефиков отац био запослен као пословођа продавнице, наведене „Задруге“. Поред Шефика и управо исте године, у браку Салиха и Хатке родио се и син Ејуб, док је ћерка Хаснија на свет дошла 1962. године. Васпитаван је у породици где су неговане традиционалне верске и световне етичке вредности, а пет година после рођења сестре Хасније, Шефикова ужа фамилија преселила се у Завидовиће, где је његов отац саградио породичну кућу. У Завидовићима Шефик је успешно завршио основну школу, а потом и гимназију. Након очевог одласка у пензију, породица је засновала предузетничке послове у малој пољопривредној продавници, где се бавила тровином земљорадничким производима, посебно воћем и поврћем.
Сви чланови породице, без обзира на личне обавезе или узраст, напорно су радили у поменутој породичној пиљарници. Још док је похађао гимназију од 1971. године, а после и као универзитетски студент, летње ферије проводио је у „очевој продавници“ или на пијаци у Завидовићима, где је породици помагао у трговини воћем, посебно лубеницама. Између чланова породице формиране су снажне и блиске везе, посебно у домену свести о неопходности приљежног прихватања обавеза и реализације истих у погледу одржања и даљег развоја породичних предузетничких послова. У прилогу поменутих чињеница налази се и околност да су са своје стране, родитељи Шефика Џаферовића својој деци обезедили успешно и импозантно образовање, где су и браћа и сестра стекли универзитетске дипломе и поред напорног обављања породичних послова, приликом чега фамилија никада није уживала у летовањима или зимовањима на неким од егзотичних дестинација у Југославији или у иностранству.
Након завршене гимназије, Шефик је уписао студије на Правном факултету у Сарајаву, 1975. године. У студентским данима живео је у изнајмљеном, „приватном“ смештају. Већ на почетку студија на Правном факултету, од стране професора и колега оцењен је као уппоран и марљив студент и уистину био је посебно истакнут у успесима, приликом полагања студијских испита и програма. Свакако, добио је поштовање и уважавање од других колега-студената, али и велике похвале од стране наставничког кадра на Универзитету. У статусу једног од најбољих студената у оквиру целокупног Сарајевског универзитета награђен је студентском „Златном значком“, а сам Правни факултет успешно је завршио у рекордном року са непуне 22 године животе 1979. године, да би десет година касније постао кандидат за судију Врховног суда Социјалистичке Републике Босне и Херцеговиине. Иначе, дипломирао је као први у генерацији Универзитета са просечном оценом 9.26, а једно време радио је у статусу демонстратора на предмету Кривично право код професора Александра Стајића.
Брак, породица и професионална каријера до 1992. године
Било је предвиђено да Шефик своју професионалну каријеру оствари у круговима академског универзитеског живота у статусу асистента на Одсеку за кривично право Правног факултета, али у години избора у академска звања 1980. године, није постојало расположиво радно место у оквиру којег би Шефик Џаферовић био у прилици да заснује радни однос. У међувремену, одбио је понуду за запослење у статусу асистента на истом предмету, али у оквиру Правних факултета у Мостару и Бањалуци, те се на одређени период вратио у Завидовиће како би породици помогао у вези са наставком образовног процеса и школовања брата Ејуба и сестре Хасније. Ускоро, постао је приправник у Општинском суду у Завидовићима, а већ почетком 1980. године положио је и правосудни испит.
На почетку тих година „аксцелераторског успона“ Џаферовићеве професионалне каријере, у јулу 1980. године изабран је за судију поменутог Општинског суда у Завидовићима, те у исто време објављује један запажени реферат из области кривичног права. У току студентских година упознао је своју будућу супругу Вилдану, студенткињу из посавског града Грачанице, која је је на Универзитету у Сарајеву студирала економске науке. Слично, Шефику и Вилдана је била веома успешна студенткиња. Емотивну везу, Вилдана и Шефик крунисали су склапањем брака 17. септембра 1980. године. У поменутом браку прво је рођен син Јасмин у јулу 1981. године, а после његовог рођења Шефик Џаферовић је отишао на одслужење војног рока у Бихаћ, где је наведену обавезу окончао на аеродрому Жељава. После одслужења војног рока, Шефик се вратио у Завидовиће, где је и даље био запослен као судија у Општинском суду све до 1986. године. Управо, наведене године позван је да се придружи колегијуму вишег суда у Зеници, где је ускоро постао судија у Окружном суду у овом граду, а у наредне две године, готово свакодневно путовао је од свог дома у Завидовићима до радног места у Зеници. У друштву супруге и сина, коначно се преселио из Завидовића у Зеницу 1990. године.
У Зеници је рођено друго дете у браку Вилдане и Шефика Џаферовића, односно ћерка Јасмина, 1988. године. Послове судије у Окружном суду обављао је до 1992. године, када је одлучио да напусти радно место у органима правосуђа, како би се посветио „приватној“ адвокатској пракси. Дату праксу обављо је свега годину дана, када је у ратним околностима позван од стране „централних органа власти“ тадашњег бошњачког дела Босне и Херцеговине да свој професионални ангажман настави у оквиру државних органа тзв. Републике Босне и Херцеговине. После првих вишестраначких избора у БиХ, од стране локалне организационе структуре, сада владајуће Странке демократске акције, позван је да прихвати дужност начелника Центра служби безбједности у Зеници. У околностима када су Џаферовићева политичка опредељења уистину перцепирана као блиска СДА, иако Шефик није и формално био члан поменуте политичке партије, будући функционер ове странке одбио је дату понуду.
Политичка каријера Шефика Џаферовића у посткомунистичкој БиХ до Дејтонског споразума
У деценијама после крупних политичких промена из 1990. године, сам Џаферовић је истицао да је појава политичке фигуре Алије Изетбеговића и Странке демократске акције у савременој, а заправо јединој историји бошњачког народа, за њега представљала „кључни догађај“, који је заувек извршио пресудан утицај на „политичке светоназоре“ овог бошњачког политичара. У почетку, није се активно ангажовао у политичком животу посткомунистичке Босне и Херцеговине, али је на основу личне комуникације и познанстава стечених у раду правосудних органа у Зеници, остварио запажене везе са политичким личностима у најутицајнијој политичкој партији бошњачког (муслиманског) народа у Босни и Херцеговини. Усвојио је политички програм и начела СДА, која је наставио да заступа све до данас. Према Џаферовићевим уверењима, СДА је извршила пресудни утицај на социолошке процесе изградње националног идентитета бошњачког народа, односно на историјску појаву „бошњачког ризорђемента“, заснованог на постулатима еманципације и саборности бошњачке нације у оквирима босанскохерцеговачке државе, која би требало да буде изграђена на „грађанским платформама“ негације конститутивности и засебности три народа у БиХ, где би „босански државотворни идентитет“ представљао неуралгичну тачку окупљања свих становника наведене државе, али без „југословенског државотворног и идеолошког“ кохезионог фактора окупљања. Такође, наведени концепт устројства бошњачке нације у унитарној, просто конституисаној држави Босни и Херцеговини, своје идејне фундаменте проналази у политичком програму Алије Изетбеговића, изражене у његовим делима „Исламска декларација“ и, посебно „Ислам, између Истока и Запада“.
Заправо, Џаферовић је само усвојио добро позната начела и платформе великог дела бошњачке политичке и интелектуалне елите о устројству бошњачког националног идентитета и Босне и Херцеговине, као матичне државе истог. Према схватњима Шефика Џаферовића не постоји ниједан споран сегмент полтичке и „националне“ доктрине, према коме је сасвим могуће детерминисати бошњачки национални идентитет на фундаментима исламистичких сунитских „салафијских и вехабистичких“ провенијенција и традиција у једној несвакидашњој синкрецији поменутих начела са принципима грађанског, демократског устројства европског друштва, где би Босна и Херцеговина била дефинисана као унитарна држава у којој би биле негирани постулати конститутивности три народа, од којих српска и хрватска нација оправдано указују на опасност од мајоризације продуковане из редова, можда и већинског бошњачког народа. Такође, на описани начин конституисана држава, за Џаферовића представља заједницу која припада „евроатланским интеграцијама“. У суштини, наведене политичке пројекције представљају опонентски концепт устројства БиХ у односу на решења која је понудио Дејтонски споразум из 1995. године, а са друге стране, Џаферовић изгледа да не уочава да су политички програми СДА од 1990. године до данас, као и његови лични светоназори, представљали основне узроке који су довели до избијања рата у овој бившој југословенској федералној јединици 1992. године.
Средином 1993. године, Џаферовић напушта адвокатска праксу и у наредних годину дана поново обавља дужности у Окружном суду у Зеници. У јулу 1994. године био је ангажован на пословима у Министарству унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине, тачније од 15. јуле дате године, па све до 1. маја 1996. године, када је и демобилисан из оружаних снага бошњачке оганизације власти, налазио се на положају начелника Центра служби безбедности МУП Републике БиХ у Зеници, односно обављао је дужности које је својевремено, 1990. године, готово децидно одбацио. У датом периоду, односно 1993. године и формално је постао члан СДА, од када почиње Џаферовићево познанство, блиска сарадња и на крају лично пријатељство са Алијом Изетбеговићем и, посебно Алијиним сином, Бакиром Изетбеговићем, који је у описано време обављао дужност директора Агенције за истраге и документацију (АИД). Бошњачка „служба безбедности“ или тајна полиција, АИД, било је злогласно државно тело ратне тзв. Републике БиХ на оним просторима које је контролисла Армија Босне и Херцеговине (АбиХ), под командом Председништва БиХ и Алије Изетбеговића.
Наведена „Агенција“ своју тешку одговорност за злочине над небошњачком популацијом у БиХ носи, због околности у којима је управо иста организовала долазак и ратни ангажман неколико стотина муслиманских интернационалних припадника десетина организација са терористичким провенијенцијама и документованим активностима. Процес планског усељавања тзв. „муџахединских“ или „џихадистичких бораца“ у областима које контролисала АбиХ, настављен је и после усвајања Дејтонског мировног споразума. Такође, од 1. фебруара до 1. маја 1996. године, поменути процес усељавања тих проблематичних и насилних људи у БиХ налазио се под надзором Шефика Џаферовића, који је у датом периоду обављао дужност секретара АИД. Свакако, Шефик Џаферовић, поверење одговорних органа и појединаца у државној номенклатури Републике БиХ стекао је и својим контроверзним ангажовањем у ратним сукобима у пламену грађанског рата у БиХ који је трајао од 1992. до 1995. године. Међутим, Џаферовић је своје професионлне капацитете, интелектуални потенцијал и духовни профил „уложио“ у афирмацију идеологије Алије, а потом и Бакира Изетбеговића.
Постао је доследни следбеник ратног председника Председништва Републике БиХ, за кога је дословно рекао: „Алија Изетбеговић био је наш врховни командант, наш узор и учитељ, наш вођа у судбоносном времену борбе за опстанак бошњачког народа и државе Босне и Херцеговине. Свој животни пут прошао је часно и усправно, а на том путу водила га је вјера у Бога и стална тежња за људском слободом, правденошћу и достојанством. Био је мислилац и хуманист, храбри и устрајни борац за афирмацију националног идентитета Бошњака и државе Босне и Херцеговине. Непоколебљиво и досљедно током свог политичког дјеловања залагао се за демократију и владавину права и у најтежим данима агресије на нашу земљу. Због тих његових особина, био је поштован и на Истоку и на Западу… (Обраћање потпредсједника СДА Шефика Џаферовића на 11. годишњици смрти Алије Изетбеговића, на Меморијалном мезарју Ковачи)“.
Ратни ангажман Шефика Џаферовића
Постоје многе контроверзне информације о ангажману ратног начелника ЦСБ МУП Републике БиХ у Зеници, Шефика Џаферовића у току оружаних сукоба у наведеној држави у првој половини деведесетих година претходног века. Наводи указују на околности да су под надзором и уз подстрекивање Џаферовића и команданта Трећег корпуса Армије БиХ, Сакиба Махмуљина изведени монструозни ратни злочини над српским цивилима и припадницима Војске Републике Српске на возућком и озренском ратишту. У злочинима муџахедина из одреда „Ел Муџахид“, Махмуљинових војника и Џаферовићевих полицајаца спаљено је до темеља 66 села, уништено више од пет хиљада кућа, 12 цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека старија и од пет векова, убијено 465 војника и цивила, те протерано више од 22 хиљаде Срба.
Након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили значајну коту „Паљеник“ у лето 1995. године, јединице Другог и Трећег корпуса Армије БиХ са више од 23 хиљаде војника напале су подручје које има мање становника од војника у нападу и нешто више од 4000 војника који су бранили тај део Озрена. Војна операција НАТО снага под називом „Намерна сила“, покренута десет дана пре напада муџахедина на Возућу, манифестовала се рушењем свих радио-релејних уређаја и средстава везе Војске Републике Српске на Озрену, а пре свега, најбитнијег релеја названог по највишој коти на том делу планине – „Краљица“ и представљала је подршку из ваздуха формацијама Другог и Трећег корпуса Армије БиХ. У хашкој пресуди Расиму Делићу, који је осуђен на три године затвора, написано је да су 11. септембра 1995. године, дан након покретања операција „Ураган“ и „Фарз“, војници 328. бригаде Петог батаљона Армије БиХ и муџахедини заробили око 60 војника и цивила Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пешке крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника – Миленко Станић и Живинко Тодоровић убијени из ватреног оружја. У логору „Каменица“ неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући доказе добијене ексхумацијом, следи да су та 52 затворника на крају убијена. У светлу целокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно веће у процесу против генерала Расима Делића уверило се да су 52 мушкарца Србина… намерно лишили живота припадници одреда „Ел муџахид“ у логору „Каменица“ у периоду од 11. септембра 1995. године до 14. децембра 1995. године, што је све истакнуто у поменутој пресуди. У току рата у Зеници, српски и хрватски цивили убијани су и мучени не само у Казнено-поправном дому, већ и у Музичкој гимназији. Џаферовић је добро знао шта се дешава у одреду „Ел Муџахид“ из разлога што је од почетка 1993. године њихова база у Зеници била под оперативним мерама локалног ЦСБ под кодним називом „Киншаса“.
Почетком 2015. године, тадашњи потпредседник Федерације Босне и Херцеговине, Мирсад Кебо, иначе, Џаферовићев бивши страначки колега и, како су га ословљавали у кулоарима политичких збивања у БиХ, као „сиву еминенцију у СДА“, Тужилаштву Суда Босне и Херцеговине, доставио је преко хиљаду докумената са преко три хиљаде страница, за које је навео да се у њима налазе докази о злочинима над Србима, почињеним од стране Армије и МУП БиХ за време рата у Босни и Херцеговини. Између осталих, међу именима основано осумњичених ратних злочинаца у тим списковима, нашло се и име Шефика Џаферовића, у том периоду, већ потпредседника СДА, али и председавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Кебо је достављањем спискова узбуркао политичку сцену у БиХ, те допринео осветљавању ратних догађаја у Босни и Херцеговини, које су разним политичким манипулацијама биле прикриване или чак преиначаване. Кебо је раније доставио Тужилаштву БиХ пријаву због сумње о почињеном кривичном делу, против тадашњег команданта Трећег корпуса Армије БиХ, Сакиба Махмуљина и начелника Центра служби безбедности Зеница, Шефика Џаферовића.
После објављивања поменутог скандала, председавајући Представничког дома парламента БиХ Шефик Џаферовић позвао је Тужилаштво БиХ да се изјасни о тврдњама потпредседника Федерације БиХ Мирсада Кебе, које га доводе у везу са непријављивањем ратног злочина у Возући. „…Уколико против мене буде покренут кривични поступак због било којег кривичног дјела, изјављујем да ћу се одмах повући са мјеста предсједавајућег Представничког дома парламента БиХ, не чекајући исход поступка. Међутим, у случају другачијег развоја догађаја тражим да против Кебе буде покренут кривични поступак због кривичног дјела лажног пријављивања … колико су Кебине тврдње озбиљне најбоље се види из позивања на наводну службену забиљешку сачињену 18. августа 1994, у којој се говори о уласку у ослобођено мјесто Возућа. Познато је да је Возућа ослобођена тек у септембру 1995. године … У овом случају ријеч је о покушају класичне политичке дискредитације мене као челног човјека парламента БиХ. Другачије се не може објаснити чињеница да Кебино подметање долази 20 година након рата и непосредно након мог избора за предсједавајућег Представничког дома БиХ…“, поручио је Џаферовић. Џаферовић је са гнушањем одбацио Кебине тврдње као „монструозну лаж и конструкцију“, што је касније званично и саопштено из кабинета председавајућег Представничког дома парламента БиХ.
Политичка каријера Шефика Џаферовића после 1995. године
Захваљујући личном пријатељству са Бакиром Изетбеговићем, 1. фебруара 1996. године постављен је на положај секретара Агенције за истраге и документацију (АИД) у Сарајеву, као што смо напоменули, у обавештајно-безбедносно тело бошњачке власти, које се налазило под контролом наведеног сина Алије Изетбеговића. На поменутом положају остао је до 1. маја 1996. године, када је након демобилизације намеравао да настави своју адвокатску праксу у Зеници. Међутим, прихватио је понуду тадашњег гувернера Зеничко-добојског кантона, Бедрудина Салчиновића да буде ангажован на положај саветника у кабинету наведеног гувернера. Поменуте послове обављао је до првих „постдејтонских“ избора 1996. године, када је као шеф Изборног штаба СДА у Зеничко-добојском кантону изабран за посланика, а онда и за председника Скупштине Кантона. На положају председника поменуте Скупштине остао је до Општих избора у БиХ 2000. године, а истовремено је био и делегат у Дому народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине.
Од 2000. године био је делегат из реда бошњачког народа испред СДА у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, а после Општих избора у БиХ 2002. године, постао је посланик у 
Представничком дому државног народног представништва БиХ. До сада је четири пута освајао мандат у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. На Општим изборима 2002. године био је носилац листе СДА за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, где је добио 27.643 гласа и посланички мандат. На конститутивној седници Представничког дома ПС БиХ, 9. децембра 2002. године, Џаферовић је изабран за бошњачког члана Колегијума Дома, а потом и за председавајућег истог. Поред Џаферовића, у Колегијум су изабрани Борислав Паравац, као српски и Бариша Чолак, као хрватски члан. На наредним Општим изборима 2006. године поновно је био носилац листе СДА за Представнички дом ПС БиХ, када је успео да добије мандат са подршком од 23.091 гласом. У следећем изборном циклусу, 2010. године, поново је добио мандат у истом државноом органу и то са 19.092 освојена гласа. На последњим изборима 2014. године, Џаферовић је био носилац листе СДА за Представнички дом ПС БиХ, те је добио 30.007 гласова, чиме је поновно осигурао посланички мандат. Џаферовић је по други пут на конститутивној седници Представничког дома ПС БиХ одржаној 9. децембра 2014. године изабран за члана Колегијума Дома, из реда бошњачког народа, односно за председавајућег тог тела, уз Борјану Кришто, као чланицу из реда хрватског и Младена Босића, као члана Колегијума из реда српског народа. Укупно посматрано, Џаферовић је дужност председавајућег Представничког дома ПС БиХ обављао у периоду од 9. децембра 2002. до 9. августа 2003. године, затим од 9. децембра 2004. до 9. августа 2005. године и од 9. децембра 2014. године до данас.
Упоредо са знатним успесима у политичкој каријери, као припадника „парламентарног живота“ бошњачког народа у постдејтонској БиХ, велики успон доживео је и ангажман Шефика Џаферовића у партијском раду унутар СДА. Након Другог конгреса СДА, постао је члан Извршног одбора партије 1997. године. Од 2000. године до 2001. године обављао је дужност портпарола Странке демократске акције. На Трећем конгресу СДА 2001. године изабран је генералног секретара партије, истовремено када је након повлачења Алије Изетбеговића из политичког живота, на положај председника СДА изабран Сулејман Тихић, док је потпредседник странке постао Аднан Терзић. На Четвртом конгресу СДА 2005. године, Џаферовић је изабран за потпредседника странке. У периоду после избора 2002. године, када је СДА поново освојила власт, извршене су крупне и темељне трансформације решења у вези са уређењем државне структуре у односу на сам текст Дејтонског споразума, чиме су у многоме измењени основни постулати и механизми на којима се заснивало функционисање БиХ у времену после 1995. године.
Тада су извршене кључне реформе, у чијем креирању и реализацији је учествовао, лично Шефик Џаферовић; почев од реформе одбране којом су укинуте две ентитетске војске, два ентитетска министарства одбране и на основу које је успостављена државна структура одбрамбених и војних послова. Такође, установљена је обавештајна служба, Суд и Тужилаштво БиХ, Високо судско тужилачко веће, државни омбудсмани, јавни РТВ сервиси, различите агенције надлежне за јединствени економски простор, а посебно управа за индиректно опорезивање, као и агенције за спровођења закона на нивоу БиХ. „Круна“ свих поменутих антидејтонских промена требала је да се састоји у усвајању тзв. „априлских пакета уставних промена“ из 2006. године, али поменути корак у трансформацији БиХ, чиме би надлежности ентитета били додатно ослабљени, није остварен. Шефик Џаферовић истиче да је управо тада пропуштена прилика у процесу реализације основног сегмента програма СДА, а који се састоји у успостављању унитарне Босне и Херцеговине.
Након избора 2006. године, на којима кандидат СДА за члана Председништва БиХ, Сулејман Тихић, који је уједно био и лидер странке, није изабран на поменути положај, Кантонални одбор партије у Зеници упутио је захтев централним органима СДА да председник странке на разматрање у Главном одбору понуди своју оставку. Сулејман Тихић се успоротивио том захтеву, а Шефик Џаферовић, који је и био иницијатор поменутог предлога, подржао је став Кантоналног одбора. Сукоб између Сулејмана Тихића и Шефика Џаферовића представљао је узрок околностима у којима након Петог конгреса странке из 2009. године, па све до 2013. године, садашњи кандидат за члана Председништва БиХ није обављао ниједну дужност у руководству СДА. Иначе, на Петом конгресу Џаферовић је заступао став да би Бакир Изетбеговић требало да буде изабран за председника странке. Без обзира на сукобе са ондашњим председником странке, Џафеовић је остао лојалан СДА, а посебно унутарстраначком „клану“, којег је предводио Бакир Изетбеговић. Управо, поменута околност условила је чињеницу да је на Шестом, а потом и на Седмом конгресу странке 2013. године и 2014. године, Шефик Џаферовић поново изабран на положај потпредседника СДА.
Кандидат СДА за члана Председништва – контроверзе у биографији Шефика Џаферовића после 2014. године
Након Седмог конгреса СДА и Општих избора у БиХ 2014. године, углед и утицај Шефика Џаферовића у бирачком телу бошњачког народа нагло су и додатно увећани. Од раније присутни сукоби између различитих фракција у структурама СДА, постали су озбиљнији и више присутни у јавности и „медијском простору“. Међутим, постоје поуздане и веродостојне анализе политичког стања у бошњачком бирачком телу, које указују на околност да је у датом периоду дошло до појаве извесног личног и политичког разлаза између председника и потпредседника СДА, Бакира Изетбеговића и Шефика Џаферовића. Оба функционера до сада су оштро демантовали поменуте наводе у медијима, али кулоарски подаци о својеврсном сукобу између дојучерашњих личних пријатеља и сарадника, тиме нису маргинализовани.
Чињеница да је кандидат СДА за члана Председништва из реда бошњачког народа, у мају 2018. године изабран са само 40% подршке чланства ове партије, указује на могућност да је одавно присутан сукоб утицајних, зеничког и тузланског одбора у СДА, али и „судара џамијске структуре и обавјештајно-безбедносног подземља насталог у рату“, доживео свој обрт и прерастао у сурову „борбу“ за пресудан утицај у странци између њене две, наведене, велике фракције. Указује се на могућност да је Бакир Изетбеговић био сигуран да може обезбедити кандидатуру Сафета Софтића и тиме учврстити страначко лидерство и сарадњу са реис-ул-улемом Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Хусеином Кавазовићем, али „операција“ коју је водио, изгледа да је доживела потпуни крах. Добио је подељену странку и кандидата који припада моћном „Гатачком клану“ кога подржавају ратни лидери, Хасан Ченгић и Шемсудин Мехмедовић. „Хладни односи“ са некадашњим Бакировим личним повереником, Џаферовићем, добили су нове оквире када су одбачена Изетбеговићева настојања да као кандидата СДА за члана Председништва БиХ предложи своју супругу, Себију Изетбеговић. Са друге стране, постоје тврдње да је Бакир Изетбеговић на крају подржао кандидатуру Џаферовића како би у структурама СДА маргинализовао утицај Дениса Звиздића, који је до маја ове године имао најснажнију подршку чланства партије у вези са кандидатуром за члана Председништва БиХ.
После објављивања кандидатуре Шефика Џаферовића за члана Председништва БиХ, деловањем опозиционих странака, у првом реду Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине (СДПБиХ) и Савеза за бољу будућност (СББ), Фахрудина Радончића, као и њима наклоњених медија, попут утицајног „Дневног аваза“, појавиле су се различите оптужбе о продуковању непотизма и корупције у раду државних органа и установа од стране Шефика Џаферовића. Критикован је да је нелегалним утицајем на правосуђе у Федерацији БиХ омогућио запослење његовог сина Јасмина на положај јавног тужиоца у Кантоналном суду у Зеници, те да је том приликом изнео неистину да је млади Џаферовић у том органу претходно завршио волонтерски стаж. Такође, Шефик Џаферовић је оптуживан да је својим утицајем омогућио запослење у јавном сектору многим рођацима и члановима његове породице. Према личној имовинској карти овог политичара, Шефик Џаферовић и његова супруга сувласници су станова од 91 и 53 квадратна метра у Зеници и Сарајеву. Стан у Сарајеву купили су 2014. године. Пре осам година, односно 2010. године пријавио је власништво над још једним станом у Сарајеву, али је исти 2014. Поклонио својој ћерки, Јасмини.
У претходним имовинским картонима пријављивао је и власништво над породичном кућом у Завидовићима, коју је продао 2013. године. Такође, власник је и десет хектара земљишта које је наследио од родитеља. Џаферовић поседује аутомобил, марке „Рено Меган Седан“ из 2016. године, чија вредност је процењена на 30 хиљада КМ. Супружници Џаферовић су током 2013. године заједно зарађивали 8500 КМ мјесечно. Вилдана Џаферовић поседује и два хектара земљишта у околини Трнова, где брачни пар намерава да изгради викенд-кућу. Син и ћерка Вилдане и Шефика Џаферовића власници су два стана у Сарајеву у површини од 52 и 53 квадратна метра. Месечна зарада Шефика Џаферовића у парламенту износи 5500 КМ, док пензија његове супруге Вилдане, износи 1500 КМ. Такође, пријавили су и вредност уштеђевине у износу од 50 хиљада конвертибилних марака.
Политички аналитичари изнели су оцене карактера Шефика Џаферовића, према којима је актуелни 
кандидат СДА за члана Председништва Босне и Херцеговине из реда бошњачког народа, „тих, одмерен и рационалан човек“, истовремено, муслимански традиционалиста и бошњачки националиста, са дефинисаним релацијама према администрацији Реџепа Тајипа Ердогана, председника Републике Турске. Управо, наведена теза могла би да садржи разлог, због кога је Бакир Изетбеговић (са „ослабљеним“ утицајем у званичној Анкари), председник Странке демократске акције, упркос неслагањима, одлучио да подржи кандидатуру Шефика Џаферовића за члана Председништва Босне и Херцеговине из реда бошњачког народа на предстојећим Општим изборима у Босни и Херцеговини, заказаним за 7. октобар 2018. године.