Našoj široj javnosti poznate su mnoge pojedinosti iz života nadahnutog poete Laze Kostića. Međutim, postoje i neke manje poznate činjenice iz života ovog srpskog velikana, a to je sigurno njegov politički angažman.
Verovatno pored Svetozara Miletića najinspirativnija politička ličnost druge polovine XIX i početka XX veka je svakako veliki srpski pesnik, dramski pisac, književnik, prevodilac, filozof, diplomata, političar i doktor pravnih nauka Laza Kostić.
Život Laze Kostića odvijao se istovremeno na više planova: književnom, pesničkom, novinarskom, činovničkom, senatorskom, profesorskom, političkom i diplomatskom. Objavio je mnoštvo dela, napisao najljubavniju pesmu srpske književnosti Santa Maria della Salute, ali je, takođe i zauzimao značajne pozicije na političko – diplomatskoj sceni.
Kratka biografija:
Laza Kostić rođen je u Kovilju nadomak Novog Sada 11. novembra 1841. godine. Otac Petar bio je kapetan, a majku Hristinu iz ugledne trgovačke porodice, jedva da je uspeo da zapamti. Do završetka studija o njemu su se brinuli ujak Pavle i tetka Katarina.
Osnovnu školu pohađao je u Kovilju a završio je u Đurđevu na nemačkom jeziku. U Budimu je sa odličnim uspehom na nemačkom maturirao u gimnaziji 1859. godine, odmah potom upisuje pravne studije, koje završava odbranom doktorata na latinskom jeziku (1866).
Ranih 60-ih godina bio je deo novosadskog boemskog kruga kojeg su između ostalog činila najveća srpska intelektualna elita tog vremena (Jakov Ignjatović, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Đura Daničić, Jovan Đorđević i drugi..). U Pešti je među pitomcima Tekelijanuma bio jedan od najagilnijih članova i saradnika akademskog društva „Preodnica“, učestvovao je u proslavi stogodišnjice rođenja Save Tekelije (1861). Posle posete Minhenu vraća se u Novi Sad gde od septembra 1866. godine predaje nemački, mađarski i botaniku učenicima Srpske pravoslavne velike gimnazije novosadske. Obavljao je funkciju beležnika novosadskog magistrata (od 1867) i senatora pri Gradskom sudu (1872-1873). Kao jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića biran je u sremskokarlovački Narodno-crkveni sabor (1870-1875), potom za poslanika Ugarskog sabora (1873), gde je aktivno učestvovao svojim govorima oko zabrane srpske zastave i zakonskih predloga koji ugrožavaju prava manjina u Austrougarskoj monarhiji.
Godine 1871. kao predsednik godišnjeg odbora Ujedinjene omladine srpske organizuje njenu skupštinu u Vršcu. Osnovao je prvu novosadsku zadrugu gimnastičku, vatrogasnu i veslačku (1872) u kojoj je bio i predsednik.
Usled policijskih i potkazivačkih prijava više puta bio je u pritvoru i pod istragom. Pod optužbom da je na banketu pri proglašenju punoletstva kneza Milana Obrenovića nazdravljao ujedinjenju svih Srba početkom septembra 1872. godine uhapšen je u Novom Sadu, a potom prebačen u Budimpeštu gde i biva pušten krajem januara 1873. godine.
To hapšenje, bilo je nesumnjivo povezano sa njegovim radom na planovima za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Posredovao je na Cetinju oko zajedničke akcije Srbije i Crne Gore protiv Turske (1876), a pod optužbom da vrbuje dobrovoljce za Srbiju uhapšen je iste godine.
Za vreme Berlinskog kongresa (1878) bio je sekretar srpskog ministra inostranih poslova Jovana Ristića. U Srbiji je bio saradnik Presbiroa (1879-1880), potom kasnije kratkotrajno sekretar i otpravnik poslova srpskog poslanstva u Petrogradu, ali je dobio otkaz zbog (nedokazane) optužnice za proneveru novca (oktobar 1880). Stekao je srpsko državljanstvo (mart 1881) i postao glavni urednik lista Liberalne stranke Jovana Ristića Srpska nezavisnost (1881-1883). Obavljao je dužnost predsednika Srpskog novinarskog društva.
Veoma kritičan prema vladavini srpskog kralja Milana Obrenovića u dva maha optužen je za uvredu vladara. Krajem maja ili tokom juna 1884. godine na poziv knjaza Nikole prešao je u Crnu Goru, uglavno radeći kao urednik zvaničnog Glasa Crnogorca (1884-1891). U to vreme u pojavljuju se oštri napadi na njegovu dramu Pera Segedinac zbog iskrivljivanja lika Vićentija Jovanovića. Bez uspeha je pokušavao da dođe na beogradsku Veliku školu na mesto profesora rimskog prava.
Posle Crne Gore, pretežno je živeo u Novom Sadu, Somboru i manastiru Krušedolu (1891-1895) i kod kuma Lazara Dunđerskog, veleposednika, gde ga je ljubav prema njegovoj kćerki Lenki nadahnula za pisanje najlepših pesama srpske lirike (Gospođici Lenki Dunđerski u spomenicu, Santa Maria della Salute). Svoje teške materijalno stanje uspeva da sredi ženidbom sa bogatom Julijom Palanački iz Sombora (1895), gde uglavnom i nastavlja da provodi ostatak svoga života (uz česte boravke po manastirima i vladičanskim dvorima a potom i na većim putovanjima do Venecije, Karlovih Vari, Švajcarske, Pariza, Nice i Rima).
Ugled mu je drastično opao posle predavanja o 50-godišnjici književnog rada Jovana Jovanovića Zmaja u Matici srpskoj (1899), koje je u javnosti ocenjeno kao nedostojno Zmaja i Matice. Tih godina pregovarao je oko prevoda Ilijade za Maticu. Pošto je kao poslanički kandidat za sremskokarlovački sabor izgubio na izborima u Šajkaškoj (1902), prestao je da se bavi politikom. U Matici su odbili da mu objave polemičku i analitičku knjigu o Zmaju, te ju je štampao o svom trošku (1902). Januara 1909. godine izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU).
Godine 1909. napisao je najljubavniju pesmu srpske književnosti Santa Maria della Salute, iste godine u oktobru mesecu mu umire supruga Julka. Slabog srca, oboleo od cistitisa, početkom oktobra 1910. godine otputovao je na lečenje u Beč. Umire u sanatorijumu Kotaž. Sahranjen je na somborskom groblju 12. decembra 1910. godine. Testamentom je ostavio po 1.000 kruna manastirima Krušedolu i Vrdniku da se čita molitva svake godine za spas duše Lenke Dunđerski i Julijane Kostić, rođ. Palanački.
Politički portret Laze Kostića
Srbi u Austrougarskoj živeli su na prostoru Južne Ugarske, Vojne krajine i Dalmacije. Sredinom XIX veka bilo ih je približno koliko i u Srbiji. Predstavljali su obrazovaniji i bogatiji deo srpskog naroda. Posle Austro-Ugarske nagodbe (1876) postalo im je teže da očuvaju svoja nacionalnu i versku posebnost. Sve više su podvrgavani mađarizaciji i unijaćenju, a srpsko ime i ćirilično pismo planski su potiskivani. I pojedini hrvatski političari, kao što je bio, na primer, Ante Starčević, u želji da stvore samostalnu hrvatsku državu, odricali su pravo Srbima na narodnu posebnost. Posle Austro-ugarske nagodbe, Srbi iz Južne Ugarske stvorili su Srpsku narodnu slobodoumnu stranku (1869) sa Svetozarom Miletićem na čelu. On se zalagao za zajedničku borbu sa Hrvatima protiv austro-ugaske prevlasti. Kada su Hrvati sklopili sporazum sa Mađarima tkzv. Hrvatsko-Mađarska nagodba, zajednička borba više nije bila moguća. Osamdesetih godina 19-og veka Srpska narodna slobodoumna stranka podelila se na radikale, koje je predvodio Jaša Tomić i liberale sa Mihailom Polit-Desančićem i Mišom Dimitrijevićem na čelu.
Glavna borba Srba odnosila na zahtev za školsku i crkvenu autonomiju. Srpsku nacionalnu posebnost čuvale su Srpska pravoslavna crka, Matica srpska i srpske gimnazije u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Zbog pogoršanja odnosa sa Srbijom oko Albanije, Ugarska je 1912. godine ukinula srpsku narodno-crkvenu autonomiju. Tek raspadom Austrougarske 1918. godine Srbi sa prostora Srema, Banta, Bačke i Baranje će uspeti da ostvare svoju viševekovnu težnju za prisajedinjinjenjm sa ostalim Srbima ispod Save i Dunava.
U takvim teškim vremenima borbi za nacionalni i verski identitet Srba „prečana“ u Ugarskoj formirao se i politički lik dr Laze Kostića, koji je predstavljao uz Svetozara Miletića jednog od glavnih boraca za jačanje prava i poboljšanje položaja Srba u Austro-ugarskoj carevini i kraljevini.
Politička delatnost Laze Kostića je dugi niz decenija bila u senci njegovog izuzetnog pesničkog i umetničkog lika i kao takva ostala je nedovoljno proučena u srpskoj nacionalnoj istoriji. Nevelik broj naučnih radova, nastalih na polju književnog stvaralaštva, izneo je na uvid javnosti dragocene činjenice kojima su potvrđene pretpostavke da je Laza Kostić odigrao veoma značajnu ulogu u idejno– političkom, publicističkom i nacionalno-revolucionarnom životu srpskog naroda u drugoj polovini devetnaestog veka. Kostić je politički delovao u prelomnim istorijskim momentima, kada je borba srpskog naroda za državno ujedinjenje i nacionalnu nezavisnost ulazila u krajnju fazu.
Početke političke delatnosti Laze Kostića se ogledaju još u onim aktivnostima koje su vezane za rad srpske studentske organizacije „Preodnica“ iz Budimpešte. Ovo omladinsko književno društvo, osnovano 1861. godine, delovalo je u okviru Zavoda za siromašne studente peštanskog univerziteta tzv. Tekelijanuma kojim je sve do 1878. godine upravljala Matica srpska.
Kostićeva političko-publicistička delatnost naročito je došla do izražaja u okviru njegove aktivnosti u Ujedinjenoj omladini srpskoj, Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i različitim vidovima saradnje sa liberalima i Jovanom Ristićem.
On je osnivač i jedan od naujuglednijih članova Ujedinjene omladine srpske, Srpske narodne slobodoumne stranke i Narodno – liberalne stranke, kao i značajan saradnik znamenitih ličnosti iz političkog i kulturnog života srpskog naroda tog vremena. I u diplomatskoj i u publicističkoj delatnosti kao i na polju neposredne i svakodnevne političke aktivnosti, Laza Kostić je nastojao da pronađe najbolje i najefikasnije načine za ostvarenje i realizaciju srpskih nacionalnih ideala.
Pored svega ovoga ne treba izostaviti i da je u svom burnom umetničkom boemskom životu prvi u Srba preveo s engleskog na srpski jezik Romea i Juliju Vilijama Šekspira, „labuda sa Ejvona“, i uveo ga u srpsku literaturu, pozorište i kulturu u Novom Sadu povodom 300. godišnjice od Šekspirovog rođenja.
Kao velikan srpske kulture dao je nemerljiv doprinos i razvoju sporta i fizičke kulture, bio je osnivač sokola a i preteča džoginga. Nijedan dan mu ne bi prošao bez gimnastičkih vežbi i trčanja jer su njegova ljubav i potreba za telesnim vežbama bile javne gde god da je obitavao od Pešte do Cetinja, od Sombora i Novog Sada do fruškogorskih manastira
U redovima političkih stranaka
Politička delatnost Laze Kostića dobija na bitnosti osnivanjem Ujedinjene omladine srpske (UOS). Od tog vremena on praktično i neposredno ulazi u glavne tokove srpske nacionane i državne politike.
Ujedinjena omladina srpska, osnovana je na poziv bečke „Zore“ u Novom Sadu 15. avgusta 1866. godine, sjedinjavanjem i povezivanjem studentskih, đačkih, zanatlijskih i kulturno – prosvetnih udruženja sa prostora Srbije i južne Ugarske. Nastala na idejnim i političkim tekovinama evropske građanske revolucije, Ujedinjena omladina srpska je dala snažan doprinos u borbi srpskog naroda za njegovo oslobođenje, ujedinjenje i nezavisnost.. Kostićeva osnovna idejna načela i političke namere najubedljivije su se osetile i došle do izražaja tokom nacionalno – revolucionarne delatnosti Ujedinjene omladine srpske, od 1866-te do 1872. godine.
Krajem maja 1867. godine, Laza Kostić je izabran u Novosadski magistrat, za velikog beležnika gde je radio do 27. aprila 1869. godine, a zatim je dodeljen gradskom sudu kao senator i na tom mestu je ostao sve do 16. maja 1872. godine. Na ovom poslu Kostić je otvoreno i dosledno sledio Svetozara Miletića i Srpsku narodnu slobodoumnu stranku (SNSS) u borbi za nacionalna prava srpskog naroda u Ugarskoj i van nje.
Kao član Srpske narodne slobodoumne stranke, osnovane u Bečkereku 28. juna 1869. godine, kada je ujedno donet i njen Bečkerečki program, Laza Kostić je ušao u srpski, crkveno – narodni sabor u Karlovcima. U njega je izabran glasanjem birača Titelskog sreza. Kostićev izbor u sabor, osporila je Varadinska komanda, jer Kostić tada još nije navršio trideset godina života. Pored ovog protesta, Kostić je u Karlovačkom saboru od 1869. do 1875. godine zastupao interese svojih birača i svoje stranke.
Laza Kostić nije izostajao ni u izboru za poslanike Srpske narodne slobodoumne stranke koji su se borili za ulazak u Ugarski sabor. Kada je, krajem maja 1872. godine, održan zbor u Somboru za birače koji su trebali birati Nikolu Maksimovića za poslanika na Ugarski sabor, Kostić se naročito istakao svojim zanosnim govorom. Zajedno sa Miletićem i drugim srpskim tribunima, neumorno je obilazio biračka mesta, na kojima je čitao program SNSS i svojim dobrim besedničkim sposobnostima ubeđivao građane da glasaju upravo za njih. Kandidati SNSS dobili su većinu glasova samo u tri zborna kraja. Naime Svetozar Miletić je bio izabran u kikindskom kraju, Nikola Maksimović u Somboru i Aleksandar Trifunac u Bečkereku. Situacija će se donekle popraviti krajem 1873. godine kada će Mihailo Polit Desančić i Laza Kostić odneti pobedu u pančevačkom odnosno šajkaškom srezu. Kostić se prkosno borio u saboru i time zadavao ogromne muke ostalim poslanicima Ugarskog sabora. Međutim nije uspeo dugo da izdrži na mestu poslanika, jer se oštro protivio ugarskoj većini i borio za srpske interese.
Zelen doboš dobuje, Laza Kostić robuje!
Laza Kostić je u Beogradu, prisustvovao svečanostima priređenim povodom punoletstva srpskog kneza Milana Obrenovića. Tom prilikom Kostić je podigao čašu u slavu oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U nekim izvorima se može pronaći da je Laza tom prilikom izgovorio „Želim da se jednom svi Srbi ujedine i da se mi oslobodimo tuđina“.
O Kostićevoj zdravici, kao i o svakom njegovom koraku u Beogradu, odmah je obaveštena vlada u Pešti. Čim se iz Beograda vratio u Novi Sad, 26. avgusta 1872. godine Laza je uhapšen i otužen za veleizdaju. Na vesti o njegovom hapšenju prva je reagovala novosadska Zastava nazivajući Kostića „zatočenikom slobode i časti srpske“. Prvo je bio zatvoren u Novom Sadu, a zatim je 13. septembra 1872. godine prebačen u Budimpeštu. Kostiću su tada, po fruškogorskim vinogradima, pevane pesme u znak podrške i ohrabrenja:
Zelen doboš dobuje
Laza Kostić robuje,
Ne robuje što je kriv,
Već robuje što je živ!
Oj Kostiću, brate moj
Mađara se ti ne boj!
Uprkos nedostatku dokaza, mađarske vlasti su zadržale Lazu u skoro polugodišnjem pritvoru. Svetozar Miletić se u Ugarskom parlamentu svakodnevno borio da dokaže nevinost svog strančkog druga. Zahvaljujući nedostatku dokaza i odličnoj odbrani Kostićevog advokata, Šandora iz Futoga, posle dugog većanja, sud ga je proglasio za nevinog. Oslobodio ga je optužbi 24. januara 1873. godine, a već dva dana kasnije 26. januara, mađarske vlasti su bile uznemirene vestima da se spremaju demonstracije povodom Kostićevog oslobađanja i da će se te demonstracije usmeriti protiv tadašnje vlade.
Laza Kostić – u senci Berlinskog kongresa
Kneževine Srbije u Berlinu predstavljao je tadašnji ministar spoljnih poslova, Jovan Ristić, koji je poveo sa sobom potpukovnika Jovana Dragaševića i Kostu Cukića, srpskog diplomatskog predstavnika u Beču. Po odobrenju kneza Milana Obrenovića, on je mogao da povede sa sobom, još nekog od sposobnih ljudi, koji bi pomogao da sastav naše delegacije na kongresu bude na što većem nivou. Ni manje ni više, Jovan Ristić se, odlučio upravo za nadaleko čuvenog pesnika i doktora pravnih nauka Lazu Kostića.
Kostićevo angažovanje na Berlinskom kongresu nije se svodilo samo na ulogu Ristićevog sekretara ili poliglote neophodnog za kontakte sa učesnicima kongresa. Naš Laza je predstavljao odlično obaveštenog novinara koji je svoje izveštaje o toku kongresa i značaju njegovih odluka, slao za dva lista: novosadskoj Zastavi i praškom listu Eposhe.
Odmah po otvaranju kongresa, Kostić javlja za mnoge tada ekluzivnu, poprilično šokantnu vest da će kongres umesto očekivanih sedam dana, trajati čitavih mesec dana. Na samom početku, on je očekivao i nagoveštavao mogućnost sporazuma Engleske i Rusije, što bi ujedno značilo isključivanje i marginalizovanje austrougarske diplomatije čije je glavni cilj bio svrstavanje Kneževine Srbije i Knjaževine Crne Gore svojoj sferi uticaja. Kostić je pomalo naivno na početku zbivanja na samom Kongresu izražavao izvesnu nadu da će Rusija braniti određene srpske interese, ali se tokom kongresa brzo odvratio od takvih, potpuno nerealnih očekivanja za tadašnje prilike.
Diplomatska bitka za naše srpsko pitanje, u celini, došlo je na dnevni red kongresa simbolično na Vidovdan tek 28. juna, nakon rešavanja tačke o Bosni i Hercegovini. Učesnici Kongresa složili su se da Srbija treba da dobije nezavisnost.
Kostić je konstatovao da je Kongres održan od 13. juna do 13. jula i da bi sam taj broj mogao biti dovoljan pokazatelj da neće biti sreće sa postignutim dogovorom na kongresu. Kostić je konstatovao da Berlinski ima mnogo sličnosti sa Bečkim kongresom iz 1815. godine, jer se ni tada kao ni sada nije gledalo na narode i na njihovu budućnost i sreću, već se uvek jedino pazilo na interese velikih sila. No, međutim svakako je Srbija posle Berlinskog kongresa dobila samostalnost i međunarodno priznanje, kao i teritorijalno proširenje, koje se pak nije činilo dovoljnim u Kostićevim očima.
Koliko je Kostić ostavljao snažan utisak u svetskoj javnosti, možda najbolje oslikava epizoda iz njegovog konzularnog službovanja u Petrovgradu. Naime, na prijemu kod jednog kneza, Kostić je svojom upečatljivom spoljašnjošću i manirima odao takav utisak da su mu mnogi prišli, a sam knez mu se, uz osmeh, obratio rekavši da su gosti na prvi mah pomislili da ulazi niko manji nego – ruski car Petar Veliki.
Njegova ekselencija Laza Kostić
Od angažovanja Laze Kostića u diplomatskoj službi Srbije, Jovan Ristić je očekivao mnogo. Pre svega na polju efikasnijeg širenja mogućnosti za političko približavanje Rusije Srbiji i uspostavljanje čvršćih veza sa njom. Važnost koja je pridavana srpskom poslanstvu u Petrogradu, bila je posvećena pregovorima sa uticajnim ruskim ličnostima oko dobijanja kredita i učešća ruskog kapitala u izgradnju srpskih železnica.
Kostićeva političko-diplomatska aktivnost u Rusiji, imala je sve izglede da se kruniše nekom većom ulogom. Popularnost koju je pridobijao u višim krugovima ruskog političkog života bila je u usponu. Tome u prilog svedoče i njegovi susreti i diplomatski prijemi na najvišem nivou na kojima se pojavljivao.
Za vreme svog službovanja u Petrogradu, Kostić je često odlazio u klub slavjanofila i tamo se sastajao sa mnogim istaknutim ruskim književnicima, naučnicima, publicistima i javnim radnicima i razmatrao sa njima mnoga aktuelna društvena i politička pitanja. Kao sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu imao je dosta posla sa Rusima koji su bili učesnici srpsko – turskih ratova. Za neke od njih se i lično zalagao kod Jovana Ristića. Kostićeve inicijative su došle do izražaja u njegovom predlogu da se pokuša organizovati srpska vinska trgovina u Rusiju kao i izvoz šljiva i grožđa. Ovi predlozi su tada zahtevali i ubrzanje zaključenja formalnog trgovačkog ugovora Srbije sa Rusijom. Kostićeve predloge, Ristić je poslao ministru finansija na uvid, ali odgovor na nih nije nikada stigao.
Ipak, Kostićeva diplomatska karijera u Petrogradu, okončana je prilično brzo i neočekivano posle krize Ristićeve vlade i podnošenja ostavke vlade 9. oktobra 1880. godine. Optužen je za proneveru novca iz kase srpskog poslanstva i sklanjanje određenih akata i priznanica. Sve novine su prenele ovu vest, koja je najverovatnije predstavljala lažnu dojavu kojom bi se iskopromitovala ličnost Laze Kostića. Ovaj događaj predstavlja završetak Kostićeve diplomatske karijere, koja je trajala nešto više od četiri meseca.
Laza kao pravnik:
Naziv doktorske disertacije Laze Kostića: Dissertatione De Legibus Serbicis Stephani Uros Dusan – „Disertacija o srpskom zakonodavstvu Stefana Uroša Dušana”, koju je pesnik odbranio 1. maja 1866. godine na Kraljevskom univerzitetu u Pešti, na latinskom jeziku. Prelepu originalnu doktorsku diplomu Kraljevskog univerziteta u Pešti, na latinskom jeziku, svojeručno su potpisali prof. dr. Gustav Vencel, pravni istoričar i rektor Univerziteta, a na drugoj strani prof. dr. Teodor Pauler, tadašnji prorektor i dekan Pravnog fakulteta u Pešti. Ovom doktorskom diplomom Kostić je habilitovan za univerzitetskog profesora (cathedram doctoralem conscendendi) na teritoriji celokupne Carevine, pa čak i „u najstarijem i slavnom gradu Beču” (in antiquissima ac celeberrima Vindobonensi), navodi se u diplomi. Sa overenim prepisom ove diplome dr Laza kostić je konkurisao na Velikoj školi u Beogradu, na katedri za rimsko pravo, ali kako to obično biva sa najpametnijima u Srbiji, nije bio primljen.
Iz izveštaja se vidi da je posle četvorogodišnjih studija, Kostić tokom 1864/65. godine polagao tri „rigorozuma”, stroge doktorske ispite iz raznih pravnih oblasti: prirodno pravo, rimsko, kanonsko, međunarodno, ugarsko, procesno, krivično, menično, trgovinsko, statistika i političke nauke. Na samom dnu ovog zvaničnog dokumenta, podatak da je Laza Kostić „izložio disertaciju” (exhibito dissertationem) pod naslovom De legibus serbicis Stephani Uros Dusan, zatim da je disertaciju branio (disputavit) 1. maja 1866. godine, a to je datum koji se navodi i u diplomi. Istog dana Kostić promovisan je u J.U.D. – Juris utriusque doctor, što znači da je postao doktor oba prava, i civilnog i kanonskog. Istom skraćenicom na doktorskoj diplomi potpisivali su se i profesori koji su ga prethodnih godina ispitivali na „rigorozumima”.
Prof. dr Teodor Pauler svojim potpisom potvrđuje da je toga dana Lazarus Kostic „dišputovao” (Lazin termin) disertaciju „O srpskom zakonodavstvu Stefana Uroša Dušana”. Činjenica da se sredinom 19. veka, usred Pešte, na latinskom jeziku brani nešto što je vezano za našu srednjovekovnu pravnu istoriju predstavlja pravo čudo koje je ostvario Laza Kostić. Ovo senzacionalno istorijsko otkriće potpuno menja vizuru o tome kakvi su „Pravnički dometi pesnika Laze Kostića”. Laza Kostić nije bio samo zaneseni pesnik, nego i vrstan pravnik, o čemu govori činjenica da je doktorat odbranio već sa 25 godina. Retorske sposobnosti vešto je koristio prilikom polaganja ispita, pa verovatno i pri odbrani doktorata. Disertaciona diploma Laze Kostića se čuva u Arhivi Matice srpske u Novom Sadu, a doktorski rad nikada nije preveden na srpski jezik.
Zaključak
Društveno-politička delatnost Laze Kostića, još od njegovih studentskih dana i njegove aktivnosti u radu srpskog društva Preodnica, proticala je u znaku velikih napora za čvrstu realizaciju postizanja državnog jedinstva srpskog naroda. Istrajnost u borbi za nacionana prava Srba u Ugarskoj snažno se manifestovala tokom njegovog učešća u radu Ugarskog sabora i Crkveno – narodnog sabora u Sremskim Karlovcima.
Prošlo je više od jednog veka od njegove smrti, a stvaralački domet Laze Kostića još uvek nije u potpunosti uspeo biti istražen i predstavljen široj javnosti. Može se reći da je veliki srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac, nacionalni tribun, političar, novinar, diplomata i doktor prava predstavljao jednu od najobrazovanijih, najmarkantnijih i najumnijih srpskih glava toga doba.
Danas retko ko zna da je naš, Laza Kostić, koji je jedan od korifeja borbe prečanskih Srba za ujedinjenje sa maticom Srbijom bio na Berlinsko kongresu, gde se odlučivalo o sudbinama mnogih država i naroda, pa i Kraljevine Srbije. Lazino pesničko stvaralaštvo pamtimo i prenosimo što bi se reklo sa kolena na koleno, ali isto tako ne smemo zaboraviti i njegov veliki doprinos na političkom, diplomatskom i pravnom polju.
Ovom tematikom ozbiljno se pozabavio istoričar prof. dr Dejan Mikavica, koji je napisao sjajnu knjigu Laza Kostić – politička biografija, gde je izneo manje poznate detalje široj javnosti iz Kostićevog života. Njegova knjiga mi je bila glavna inspiracija u pisanju ovog teksta, kroz koji se nadam da sam uspeo da predstavim i manje poznate detalje iz života našeg slavnog pesnika Laze Kostića, koji su po mojoj ličnoj proceni nezasluženo ostali nepoznati široj javnosti, tačnije rečeno da uspešno predstavim drugu društveno-političku stranu ličnosti dr Laze Kostića.
Dobrosav Dević
student Pravnog fakulteta