Нашој широј јавности познате су многе појединости из живота надахнутог поете Лазе Костића. Међутим, постоје и неке мање познате чињенице из живота овог српског великана, а то je сигурно његов политички ангажман.
Вероватно поред Светозара Милетића најинспиративнија политичка личност друге половине XIX и почетка XX века је свакако велики српски песник, драмски писац, књижевник, преводилац, филозоф, дипломата, политичар и доктор правних наука Лаза Костић.
Живот Лазе Костића одвијао се истовремено на више планова: књижевном, песничком, новинарском, чиновничком, сенаторском, професорском, политичком и дипломатском. Објавио је мноштво дела, написао најљубавнију песму српске књижевности Santa Maria della Salute, али је, такође и заузимао значајне позиције на политичко – дипломатској сцени.
Кратка биографија:
Лаза Костић рођен је у Ковиљу надомак Новог Сада 11. новембра 1841. године. Отац Петар био је капетан, а мајку Христину из угледне трговачке породице, једва да је успео да запамти. До завршетка студија о њему су се бринули ујак Павле и тетка Катарина.
Основну школу похађао је у Ковиљу а завршио је у Ђурђеву на немачком језику. У Будиму је са одличним успехом на немачком матурирао у гимназији 1859. године, одмах потом уписује правне студије, које завршава одбраном доктората на латинском језику (1866).
Раних 60-их година био је део новосадског боемског круга којег су између осталог чинила највећа српска интелектуална елита тог времена (Јаков Игњатовић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Ђура Даничић, Јован Ђорђевић и други..). У Пешти је међу питомцима Текелијанума био један од најагилнијих чланова и сарадника академског друштва „Преодница“, учествовао је у прослави стогодишњице рођења Саве Текелије (1861). После посете Минхену враћа се у Нови Сад где од септембра 1866. године предаје немачки, мађарски и ботанику ученицима Српске православне велике гимназије новосадске. Обављао је функцију бележника новосадског магистрата (од 1867) и сенатора при Градском суду (1872-1873). Као један од најближих сарадника Светозара Милетића биран је у сремскокарловачки Народно-црквени сабор (1870-1875), потом за посланика Угарског сабора (1873), где је активно учествовао својим говорима око забране српске заставе и законских предлога који угрожавају права мањина у Аустроугарској монархији.
Године 1871. као председник годишњег одбора Уједињене омладине српске организује њену скупштину у Вршцу. Основао је прву новосадску задругу гимнастичку, ватрогасну и веслачку (1872) у којој је био и председник.
Услед полицијских и потказивачких пријава више пута био је у притвору и под истрагом. Под оптужбом да је на банкету при проглашењу пунолетства кнеза Милана Обреновића наздрављао уједињењу свих Срба почетком септембра 1872. године ухапшен је у Новом Саду, а потом пребачен у Будимпешту где и бива пуштен крајем јануара 1873. године.
То хапшење, било је несумњиво повезано са његовим радом на плановима за ослобођење и уједињење српског народа. Посредовао је на Цетињу око заједничке акције Србије и Црне Горе против Турске (1876), а под оптужбом да врбује добровољце за Србију ухапшен је исте године.
За време Берлинског конгреса (1878) био је секретар српског министра иностраних послова Јована Ристића. У Србији је био сарадник Пресбироа (1879-1880), потом касније краткотрајно секретар и отправник послова српског посланства у Петрограду, али је добио отказ због (недоказане) оптужнице за проневеру новца (октобар 1880). Стекао је српско држављанство (март 1881) и постао главни уредник листа Либералне странке Јована Ристића Српска независност (1881-1883). Обављао је дужност председника Српског новинарског друштва.
Веома критичан према владавини српског краља Милана Обреновића у два маха оптужен је за увреду владара. Крајем маја или током јуна 1884. године на позив књаза Николе прешао је у Црну Гору, углавно радећи као уредник званичног Гласа Црногорца (1884-1891). У то време у појављују се оштри напади на његову драму Пера Сегединац због искривљивања лика Вићентија Јовановића. Без успеха је покушавао да дође на београдску Велику школу на место професора римског права.
После Црне Горе, претежно је живео у Новом Саду, Сомбору и манастиру Крушедолу (1891-1895) и код кума Лазара Дунђерског, велепоседника, где га је љубав према његовој кћерки Ленки надахнула за писање најлепших песама српске лирике (Госпођици Ленки Дунђерски у споменицу, Santa Maria della Salute). Своје тешке материјално стање успева да среди женидбом са богатом Јулијом Паланачки из Сомбора (1895), где углавном и наставља да проводи остатак свога живота (уз честе боравке по манастирима и владичанским дворима а потом и на већим путовањима до Венеције, Карлових Вари, Швајцарске, Париза, Нице и Рима).
Углед му је драстично опао после предавања о 50-годишњици књижевног рада Јована Јовановића Змаја у Матици српској (1899), које је у јавности оцењено као недостојно Змаја и Матице. Тих година преговарао је око превода Илијаде за Матицу. Пошто је као посланички кандидат за сремскокарловачки сабор изгубио на изборима у Шајкашкој (1902), престао је да се бави политиком. У Матици су одбили да му објаве полемичку и аналитичку књигу о Змају, те ју је штампао о свом трошку (1902). Јануара 1909. године изабран је за редовног члана Српске краљевске академије (данас САНУ).
Године 1909. написао је најљубавнију песму српске књижевности Santa Maria della Salute, исте године у октобру месецу му умире супруга Јулка. Слабог срца, оболео од циститиса, почетком октобра 1910. године отпутовао је на лечење у Беч. Умире у санаторијуму Котаж. Сахрањен је на сомборском гробљу 12. децембра 1910. године. Тестаментом је оставио по 1.000 круна манастирима Крушедолу и Врднику да се чита молитва сваке године за спас душе Ленке Дунђерски и Јулијане Костић, рођ. Паланачки.
Политички портрет Лазе Костића
Срби у Аустроугарској живели су на простору Јужне Угарске, Војне крајине и Далмације. Средином XIX века било их је приближно колико и у Србији. Представљали су образованији и богатији део српског народа. После Аустро-Угарске нагодбе (1876) постало им је теже да очувају своја националну и верску посебност. Све више су подвргавани мађаризацији и унијаћењу, а српско име и ћирилично писмо плански су потискивани. И поједини хрватски политичари, као што је био, на пример, Анте Старчевић, у жељи да створе самосталну хрватску државу, одрицали су право Србима на народну посебност. После Аустро-угарске нагодбе, Срби из Јужне Угарске створили су Српску народну слободоумну странку (1869) са Светозаром Милетићем на челу. Он се залагао за заједничку борбу са Хрватима против аустро-угаске превласти. Када су Хрвати склопили споразум са Мађарима ткзв. Хрватско-Мађарска нагодба, заједничка борба више није била могућа. Осамдесетих година 19-ог века Српска народна слободоумна странка поделила се на радикале, које је предводио Јаша Томић и либерале са Михаилом Полит-Десанчићем и Мишом Димитријевићем на челу.
Главна борба Срба односила на захтев за школску и црквену аутономију. Српску националну посебност чувале су Српска православна црка, Матица српска и српске гимназије у Новом Саду и Сремским Карловцима. Због погоршања односа са Србијом око Албаније, Угарска је 1912. године укинула српску народно-црквену аутономију. Тек распадом Аустроугарске 1918. године Срби са простора Срема, Банта, Бачке и Барање ће успети да остваре своју вишевековну тежњу за присаједињињењм са осталим Србима испод Саве и Дунава.
У таквим тешким временима борби за национални и верски идентитет Срба „пречана“ у Угарској формирао се и политички лик др Лазе Костића, који је представљао уз Светозара Милетића једног од главних бораца за јачање права и побољшање положаја Срба у Аустро-угарској царевини и краљевини.
Политичка делатност Лазе Костића је дуги низ деценија била у сенци његовог изузетног песничког и уметничког лика и као таква остала је недовољно проучена у српској националној историји. Невелик број научних радова, насталих на пољу књижевног стваралаштва, изнео је на увид јавности драгоцене чињенице којима су потврђене претпоставке да је Лаза Костић одиграо веома значајну улогу у идејно– политичком, публицистичком и национално-револуционарном животу српског народа у другој половини деветнаестог века. Костић је политички деловао у преломним историјским моментима, када је борба српског народа за државно уједињење и националну независност улазила у крајњу фазу.
Почетке политичке делатности Лазе Костића се огледају још у оним активностима које су везане за рад српске студентске организације „Преодница“ из Будимпеште. Ово омладинско књижевно друштво, основано 1861. године, деловало је у оквиру Завода за сиромашне студенте пештанског универзитета тзв. Текелијанума којим је све до 1878. године управљала Матица српска.
Костићева политичко-публицистичка делатност нарочито је дошла до изражаја у оквиру његове активности у Уједињеној омладини српској, Српској народној слободоумној странци и различитим видовима сарадње са либералима и Јованом Ристићем.
Он је оснивач и један од наујугледнијих чланова Уједињене омладине српске, Српске народне слободоумне странке и Народно – либералне странке, као и значајан сарадник знаменитих личности из политичког и културног живота српског народа тог времена. И у дипломатској и у публицистичкој делатности као и на пољу непосредне и свакодневне политичке активности, Лаза Костић је настојао да пронађе најбоље и најефикасније начине за остварење и реализацију српских националних идеала.
Поред свега овога не треба изоставити и да је у свом бурном уметничком боемском животу први у Срба превео с енглеског на српски језик Ромеа и Јулију Вилијама Шекспира, „лабуда са Ејвона“, и увео га у српску литературу, позориште и културу у Новом Саду поводом 300. годишњице од Шекспировог рођења.
Као великан српске културе дао је немерљив допринос и развоју спорта и физичке културе, био је оснивач сокола а и претеча џогинга. Ниједан дан му не би прошао без гимнастичких вежби и трчања јер су његова љубав и потреба за телесним вежбама биле јавне где год да је обитавао од Пеште до Цетиња, од Сомбора и Новог Сада до фрушкогорских манастира
У редовима политичких странака
Политичка делатност Лазе Костића добија на битности оснивањем Уједињене омладине српске (УОС). Од тог времена он практично и непосредно улази у главне токове српске национане и државне политике.
Уједињена омладина српска, основана је на позив бечке „Зоре“ у Новом Саду 15. августа 1866. године, сједињавањем и повезивањем студентских, ђачких, занатлијских и културно – просветних удружења са простора Србије и јужне Угарске. Настала на идејним и политичким тековинама европске грађанске револуције, Уједињена омладина српска је дала снажан допринос у борби српског народа за његово ослобођење, уједињење и независност.. Костићева основна идејна начела и политичке намере најубедљивије су се осетиле и дошле до изражаја током национално – револуционарне делатности Уједињене омладине српске, од 1866-те до 1872. године.
Крајем маја 1867. године, Лаза Костић је изабран у Новосадски магистрат, за великог бележника где је радио до 27. априла 1869. године, а затим је додељен градском суду као сенатор и на том месту је остао све до 16. маја 1872. године. На овом послу Костић је отворено и доследно следио Светозара Милетића и Српску народну слободоумну странку (СНСС) у борби за национална права српског народа у Угарској и ван ње.
Као члан Српске народне слободоумне странке, основане у Бечкереку 28. јуна 1869. године, када је уједно донет и њен Бечкеречки програм, Лаза Костић је ушао у српски, црквено – народни сабор у Карловцима. У њега је изабран гласањем бирача Тителског среза. Костићев избор у сабор, оспорила је Варадинска команда, јер Костић тада још није навршио тридесет година живота. Поред овог протеста, Костић је у Карловачком сабору од 1869. до 1875. године заступао интересе својих бирача и своје странке.
Лаза Костић није изостајао ни у избору за посланике Српске народне слободоумне странке који су се борили за улазак у Угарски сабор. Када је, крајем маја 1872. године, одржан збор у Сомбору за бираче који су требали бирати Николу Максимовића за посланика на Угарски сабор, Костић се нарочито истакао својим заносним говором. Заједно са Милетићем и другим српским трибунима, неуморно је обилазио бирачка места, на којима је читао програм СНСС и својим добрим беседничким способностима убеђивао грађане да гласају управо за њих. Кандидати СНСС добили су већину гласова само у три зборна краја. Наиме Светозар Милетић је био изабран у кикиндском крају, Никола Максимовић у Сомбору и Александар Трифунац у Бечкереку. Ситуација ће се донекле поправити крајем 1873. године када ће Михаило Полит Десанчић и Лаза Костић однети победу у панчевачком односно шајкашком срезу. Костић се пркосно борио у сабору и тиме задавао огромне муке осталим посланицима Угарског сабора. Међутим није успео дуго да издржи на месту посланика, јер се оштро противио угарској већини и борио за српске интересе.
Зелен добош добује, Лаза Костић робује!
Лаза Костић је у Београду, присуствовао свечаностима приређеним поводом пунолетства српског кнеза Милана Обреновића. Том приликом Костић је подигао чашу у славу ослобођења и уједињења српског народа. У неким изворима се може пронаћи да је Лаза том приликом изговорио „Желим да се једном сви Срби уједине и да се ми ослободимо туђина“.
О Костићевој здравици, као и о сваком његовом кораку у Београду, одмах је обавештена влада у Пешти. Чим се из Београда вратио у Нови Сад, 26. августа 1872. године Лаза је ухапшен и отужен за велеиздају. На вести о његовом хапшењу прва је реаговала новосадска Застава називајући Костића „заточеником слободе и части српске“. Прво је био затворен у Новом Саду, а затим је 13. септембра 1872. године пребачен у Будимпешту. Костићу су тада, по фрушкогорским виноградима, певане песме у знак подршке и охрабрења:
Зелен добош добује
Лаза Костић робује,
Не робује што је крив,
Већ робује што је жив!
Ој Костићу, брате мој
Мађара се ти не бој!
Упркос недостатку доказа, мађарске власти су задржале Лазу у скоро полугодишњем притвору. Светозар Милетић се у Угарском парламенту свакодневно борио да докаже невиност свог странчког друга. Захваљујући недостатку доказа и одличној одбрани Костићевог адвоката, Шандора из Футога, после дугог већања, суд га је прогласио за невиног. Ослободио га је оптужби 24. јануара 1873. године, а већ два дана касније 26. јануара, мађарске власти су биле узнемирене вестима да се спремају демонстрације поводом Костићевог ослобађања и да ће се те демонстрације усмерити против тадашње владе.
Лаза Костић – у сенци Берлинског конгреса
Кнежевине Србије у Берлину представљао је тадашњи министар спољних послова, Јован Ристић, који је повео са собом потпуковника Јована Драгашевића и Косту Цукића, српског дипломатског представника у Бечу. По одобрењу кнеза Милана Обреновића, он је могао да поведе са собом, још неког од способних људи, који би помогао да састав наше делегације на конгресу буде на што већем нивоу. Ни мање ни више, Јован Ристић се, одлучио управо за надалеко чувеног песника и доктора правних наука Лазу Костића.
Костићево ангажовање на Берлинском конгресу није се сводило само на улогу Ристићевог секретара или полиглоте неопходног за контакте са учесницима конгреса. Наш Лаза је представљао одлично обавештеног новинара који је своје извештаје о току конгреса и значају његових одлука, слао за два листа: новосадској Застави и прашком листу Eposhe.
Одмах по отварању конгреса, Костић јавља за многе тада еклузивну, поприлично шокантну вест да ће конгрес уместо очекиваних седам дана, трајати читавих месец дана. На самом почетку, он је очекивао и наговештавао могућност споразума Енглеске и Русије, што би уједно значило искључивање и маргинализовање аустроугарске дипломатије чије је главни циљ био сврставање Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе својој сфери утицаја. Костић је помало наивно на почетку збивања на самом Конгресу изражавао извесну наду да ће Русија бранити одређене српске интересе, али се током конгреса брзо одвратио од таквих, потпуно нереалних очекивања за тадашње прилике.
Дипломатска битка за наше српско питање, у целини, дошло је на дневни ред конгреса симболично на Видовдан тек 28. јуна, након решавања тачке о Босни и Херцеговини. Учесници Конгреса сложили су се да Србија треба да добије независност.
Костић је констатовао да је Конгрес одржан од 13. јуна до 13. јула и да би сам тај број могао бити довољан показатељ да неће бити среће са постигнутим договором на конгресу. Костић је констатовао да Берлински има много сличности са Бечким конгресом из 1815. године, јер се ни тада као ни сада није гледало на народе и на њихову будућност и срећу, већ се увек једино пазило на интересе великих сила. Но, међутим свакако је Србија после Берлинског конгреса добила самосталност и међународно признање, као и територијално проширење, које се пак није чинило довољним у Костићевим очима.
Колико је Костић остављао снажан утисак у светској јавности, можда најбоље осликава епизода из његовог конзуларног службовања у Петровграду. Наиме, на пријему код једног кнеза, Костић је својом упечатљивом спољашњошћу и манирима одао такав утисак да су му многи пришли, а сам кнез му се, уз осмех, обратио рекавши да су гости на први мах помислили да улази нико мањи него – руски цар Петар Велики.
Његова екселенција Лаза Костић
Од ангажовања Лазе Костића у дипломатској служби Србије, Јован Ристић је очекивао много. Пре свега на пољу ефикаснијег ширења могућности за политичко приближавање Русије Србији и успостављање чвршћих веза са њом. Важност која је придавана српском посланству у Петрограду, била је посвећена преговорима са утицајним руским личностима око добијања кредита и учешћа руског капитала у изградњу српских железница.
Костићева политичко-дипломатска активност у Русији, имала је све изгледе да се крунише неком већом улогом. Популарност коју је придобијао у вишим круговима руског политичког живота била је у успону. Томе у прилог сведоче и његови сусрети и дипломатски пријеми на највишем нивоу на којима се појављивао.
За време свог службовања у Петрограду, Костић је често одлазио у клуб славјанофила и тамо се састајао са многим истакнутим руским књижевницима, научницима, публицистима и јавним радницима и разматрао са њима многа актуелна друштвена и политичка питања. Као секретар српског посланства у Петрограду имао је доста посла са Русима који су били учесници српско – турских ратова. За неке од њих се и лично залагао код Јована Ристића. Костићеве иницијативе су дошле до изражаја у његовом предлогу да се покуша организовати српска винска трговина у Русију као и извоз шљива и грожђа. Ови предлози су тада захтевали и убрзање закључења формалног трговачког уговора Србије са Русијом. Костићеве предлоге, Ристић је послао министру финансија на увид, али одговор на них није никада стигао.
Ипак, Костићева дипломатска каријера у Петрограду, окончана је прилично брзо и неочекивано после кризе Ристићеве владе и подношења оставке владе 9. октобра 1880. године. Оптужен је за проневеру новца из касе српског посланства и склањање одређених аката и признаница. Све новине су пренеле ову вест, која је највероватније представљала лажну дојаву којом би се ископромитовала личност Лазе Костића. Овај догађај представља завршетак Костићеве дипломатске каријере, која је трајала нешто више од четири месеца.
Лаза као правник:
Назив докторске дисертације Лазе Костића: Dissertatione De Legibus Serbicis Stephani Uros Dusan – „Дисертација о српском законодавству Стефана Уроша Душана”, коју је песник одбранио 1. маја 1866. године на Краљевском универзитету у Пешти, на латинском језику. Прелепу оригиналну докторску диплому Краљевског универзитета у Пешти, на латинском језику, својеручно су потписали проф. др. Густав Венцел, правни историчар и ректор Универзитета, а на другој страни проф. др. Теодор Паулер, тадашњи проректор и декан Правног факултета у Пешти. Овом докторском дипломом Костић је хабилитован за универзитетског професора (cathedram doctoralem conscendendi) на територији целокупне Царевине, па чак и „у најстаријем и славном граду Бечу” (in antiquissima ac celeberrima Vindobonensi), наводи се у дипломи. Са овереним преписом ове дипломе др Лаза костић је конкурисао на Великој школи у Београду, на катедри за римско право, али како то обично бива са најпаметнијима у Србији, није био примљен.
Из извештаја се види да је после четворогодишњих студија, Костић током 1864/65. године полагао три „ригорозума”, строге докторске испите из разних правних области: природно право, римско, канонско, међународно, угарско, процесно, кривично, менично, трговинско, статистика и политичке науке. На самом дну овог званичног документа, податак да је Лаза Костић „изложио дисертацију” (exhibito dissertationem) под насловом De legibus serbicis Stephani Uros Dusan, затим да је дисертацију бранио (disputavit) 1. маја 1866. године, а то је датум који се наводи и у дипломи. Истог дана Костић промовисан је у J.U.D. – Juris utriusque doctor, што значи да је постао доктор оба права, и цивилног и канонског. Истом скраћеницом на докторској дипломи потписивали су се и професори који су га претходних година испитивали на „ригорозумима”.
Проф. др Теодор Паулер својим потписом потврђује да је тога дана Lazarus Kostic „дишпутовао” (Лазин термин) дисертацију „О српском законодавству Стефана Уроша Душана”. Чињеница да се средином 19. века, усред Пеште, на латинском језику брани нешто што је везано за нашу средњовековну правну историју представља право чудо које је остварио Лаза Костић. Ово сензационално историјско откриће потпуно мења визуру о томе какви су „Правнички домети песника Лазе Костића”. Лаза Костић није био само занесени песник, него и врстан правник, о чему говори чињеница да је докторат одбранио већ са 25 година. Реторске способности вешто је користио приликом полагања испита, па вероватно и при одбрани доктората. Дисертациона диплома Лазе Костића се чува у Архиви Матице српске у Новом Саду, а докторски рад никада није преведен на српски језик.
Закључак
Друштвено-политичка делатност Лазе Костића, још од његових студентских дана и његове активности у раду српског друштва Преодница, протицала је у знаку великих напора за чврсту реализацију постизања државног јединства српског народа. Истрајност у борби за национана права Срба у Угарској снажно се манифестовала током његовог учешћа у раду Угарског сабора и Црквено – народног сабора у Сремским Карловцима.
Прошло је више од једног века од његове смрти, а стваралачки домет Лазе Костића још увек није у потпуности успео бити истражен и представљен широј јавности. Може се рећи да је велики српски песник, драмски писац, преводилац, национални трибун, политичар, новинар, дипломата и доктор права представљао једну од најобразованијих, најмаркантнијих и најумнијих српских глава тога доба.
Данас ретко ко зна да је наш, Лаза Костић, који је један од корифеја борбе пречанских Срба за уједињење са матицом Србијом био на Берлинско конгресу, где се одлучивало о судбинама многих држава и народа, па и Краљевине Србије. Лазино песничко стваралаштво памтимо и преносимо што би се рекло са колена на колено, али исто тако не смемо заборавити и његов велики допринос на политичком, дипломатском и правном пољу.
Овом тематиком озбиљно се позабавио историчар проф. др Дејан Микавица, који је написао сјајну књигу Лаза Костић – политичка биографија, где је изнео мање познате детаље широј јавности из Костићевог живота. Његова књига ми је била главна инспирација у писању овог текста, кроз који се надам да сам успео да представим и мање познате детаље из живота нашег славног песника Лазе Костића, који су по мојој личној процени незаслужено остали непознати широј јавности, тачније речено да успешно представим другу друштвено-политичку страну личности др Лазе Костића.
Добросав Девић
студент Правног факултета