25. avgust 2020.
Gledali ste Spilbergov film ”Spasavanje redova Rajana” sa Tomom Henksom? Jeste li čitali Bojićevu ”Plavu grobnicu”? Ostavio je Milutin Bojić, sprski vojnik i pesnik, u amanet budućim generacijama stihove epske ”Plave grobnice” u sećanje na mesto gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje naše vojske u Prvom svetskom ratu. Ostavio je i Spilberg u modernom formatu epski film u sećanje na mesto gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje američke vojske u Drugom svetskom ratu. Na tom mestu, gde leži groblje hrabrih, gde leže braća Niland koja su poslužila kao inspiracija za priču o redovu Rajanu, našao se autor Centra za društvenu stabilnost, a na mestu o kojem Bojić piše ogromne i strašne stihove, gde leži groblje hrabrih, gde leži brat do brata našle su se plažne ležaljke. Ne treba nama Spilberg, imamo Bojića, ne treba nam Tom Henks, imali smo Dragana Nikolića koji recituje ”Plavu grobnicu”, ali možda bi nam trebala državna komisija/institucija za brigu o vojnim spomenicima i grobljima. Državna komisija ne zato što je neko na Vidu postavio ležaljke, pa treba spasiti grobnicu tih srpskih redova, već zato što su slavna srpska groblja širom Evrope, kako Bojić kaže: kolevke bajke za sva vremena, gde duhovi traže svoje korifeje.
Autor: Igor Irić
Različiti osnovni podaci govore da je za pobedu u Prvom svetskom ratu živote dalo oko 117.466[1] američkih državljana, odnosno između 750.000 i 1.250.000 državljana Kraljevine Srbije. Podatak srpskih vojnih i civilnih žrtava još više dobija na značaju činjenicom da ta brojka predstavlja između 16% i 27% ukupne srpske populacije tog vremena. U slučaju Sjedinjenih američkih država (SAD) ukupni procenat populacije koji je stradao u Prvom ratu jeste 0,13%. Slava svim žrtvama jednako, kojih je u Prvom svetskom ratu bilo više od 20 miliona.[2]
Ipak, nakon američkih stradanja u Prvom sv. ratu, godine 1923. američki predsednik V. Harding potpisuje zakonski predlog o formiranju Američke komisije za vojne spomenike (American Battle Monuments Commission) sa ciljem izgradnje i održavanja spomenika američkih vojnih žrtava. U ondašnjem opisu nadležnosti je bila izgradnja kapela i memorijalnih grobnica na osam lokaliteta u Evropi. Danas, nakon Prvog i Drugog svetskog rata, ova državna komisija brine o 26 stalnih američkih vojnih grobalja i 30 drugih značajnih vojnih lokaliteta u 17 država (van SAD), i svega 3 lokaliteta u SAD. Zvanični podaci govore da u okviru svih lokaliteta o kojima brine ova komisija leži 124.000 američkih boraca, od toga 30.973 su žrtve Prvog svetskog rata.[3]
Autor CzDS obišao je čuveno Američko groblje i memorijalni centar u Normandiji, tačnije u mestu Kolvil na Moru (Colleville-sur-Mer) u Francuskoj gde leži 9.388 američkih vojnika koji su stradali u višemesečnoj bici za Normandiju. Većina tih momaka je francusko tlo dodirnula na Omaha plaži koja se nalazi ispod samog groblja, što predstavlja ne samo jasnu simboliku ove epopeje, već omogućava i očaravajući pogled na plavetnilo mora kojim su ti mladi borci došli da u borbi za slobodu ostave svoje živote. Kao što Bojić kaže, prometeji nade, apostoli jada. Ostavlja to i jednu dublju filozofsku poruku života i smrti, prolaznosti i večnosti. Ova plava grobnica je nedvosmisleno značajna za Evropu, značajna je i za ekspanzionističku politiku američke vojske nakon Drgugog sv. rata, ali istorijski nije značajna za obnovu američke državnosti kao što je ona plava grobnica na ostrvu Vido značajna za obnovu državnosti jedne od najstarijih evropskih nacija. Ipak, ovde u Normandiji brojni radnici pedantno održavaju svaki spomenik, brojne skulpture, fontane, edukativne centre, i savršeno podšišane travnjake na više od 70 hektara. Svaki spomen krst, odnosno zvezda, je identičan, svaki od njih je postavljen u savršenoj liniji bilo da na njega gledate sa čela, sa boka ili dijagonalno, uvek su u jednoj ravni. Dva velika jarbola nose zastave SAD koje se u posebnom ceremonijalu svakog dana podižu i spuštaju u čast palih boraca. U okviru memorijala su i veliki mermerni zidovi koji prikazuju pozicije svake čete i iskrcavanja tokom ”Dana D” iz 1944. godine.
Čitav ovaj kompleks ostavlja ne samo jedan utisak poštovanja prema žrtvama, već vam i zadaje misao o američkoj vojsci, njenoj ulozi, slavi i junaštvu, bez obzira na njene stvarne domete, etiku i moral, posebno upitne nakon Drugog sv. rata. Ali upravo ta poruka slavne vojske koja je pala za slobodu je bio cilj onih ljudi koji su formirali državnu komisiju za stvaranje i brigu o ovakvim memorijalima. Američki politikolog, harvardovac Džozef Naj, devedesetih godina 20. veka je u međunarodnu politiku uveo termin/koncept ”meka moć” (soft power). Kasnije, na početku 21. veka Naj je termin dodatno proširio i on je dobio definiciju i u civilnim instrumentima za širenje meke moći jedne zemlje, odnosno uticaja na kreiranje politika u odnosu na druge zemlje učesnice međunarodnog sistema. U takvoj teoriji se može naći i jedan širi smisao postojanja ovakvih memorijala, odnosno komisija koje o njima brinu. Takođe, redov i pesnik Milutin Bojić prepoznaje tu važnost meke moći u svojim stihovima ”…i doći će nova i velika smena, da dom sjaja stvara na gomili raka.”
Istini za volju, Dan primirja u Prvom sv. ratu, 11. novembar, se u Srbiji od pada kraljevine počeo obeležavati tek nakon poslednje smene vlasti 2012. godine, iako su Srbija i njeni građani imali jedanu od najznačajnijih uloga u do tada najvećem oružanom sukobu u istoriji čovečanstva. Ima li Srbija svoju meku moć širom Evrope, da materijalizuje Bojićeve stihove, da dom sjaja stvara na gomili raka? Imamo li, ili kako su nam uređena vojna groblja koja govore o našoj borbi za slobodu? Ko o njima brine?
Istraživanje koje je sprovedeno za ovu analizu pokazuje da Srbija ima vojna groblja, najviše iz Prvog sv. rata i Balkanskih ratova, na žalost, širom Evrope. Desetine hiljada srpskih boraca za slobodu leže u Češkoj, Slovačkoj, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Rumuniji, Severnoj Makedoniji, Grčkoj, Turskoj, ali i na severu Afrike, u Tunisu, Alžiru i Maroku. Istraživanje koje smo sproveli svakako nije potpuno, pre svega zbog nepostojanja tačnih i preciznih podataka na većini lokaliteta. O nekim grobljima, bar na papiru brinu naša diplomatsko-konzularna predstavništva u tim zemljama, sa osnovanom pretpostavkom da za to nemaju odgovarajuća sredstva. Ipak, mimo sredstava i nadležnosti, osnivanje državne komisije za brigu o ovom veoma značajnom nasleđu za nacionalni identitet jedne zemlje, moglo bi da obezbedi ne samo neophodna sredstva i izgradnju odgovarajućih mauzoleja, već bi to bio doprinos i onome što Najt naziva ”mekom moći” u srpskoj diplomatiji. Baš kako su to Amerikanci napravili u Normandiji.
Đorđe Cicović / CZDS
Ukoliko se vratimo na primer Američkog vojnog groblja u Normandiji, treba napomenuti da je Francuska država dala američkoj vladi zemlju na kojoj se nalazi ovaj memorijal na korišćenje bez ikakvih obaveza nadoknade, u okviru kojeg je celokupno poslovanje oslobođeno plaćanja poreza i carina, kako bi se olakšalo funkcionisanje i održavanje memorijala. Važno je i napomenuti da na ovoj teritoriji kojom upravljaju Amerikanci nije dato pravo eksteritorijalnosti, kako je to praksa sa diplomatsko-konzularnim predstavništvima i ostalim pokretnostima i nepokretnostima drugih država u zemlji domaćina. Iz toga proističe da bi jedan od glavnih zadataka državne komisije bio da obezbedi takav pravni status zemljišta na kojima počivaju srpske žrtve kako bismo dugoročno mogli ulagati i promovisati takva mesta, kao svojevrsne centre nacionalne istorije i kulture koji bi bili primamljivi najširem krugu posetilaca. Istini za volju, takav pravni status, Grčka država je dala Srbiji u pogledu vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, i verovatno postoji još negde, ali na žalost Srbija u svim prethodnim decenijama nije naročito ulagala u takva vojnička groblja, iako se u slučaju Zejtinlika radi o jednom od najreprezentativnijih istorijsko-nacionalnih memorijala van Republike Srbije.
Mimo pravnog statusa, srpska vojnička groblja navedena u tabeli imaju svoje spomenike kao obeležje ratnih epopeja, neki od spomenika su remek dela najvećih arhitekata sa ovih prostora. Pojedini su uništeni pa im je neophodna potpuna rekonstrukcija, poput velelepne spomen kosturnice na brdu Zebrnjak u današnjoj Severnoj Makedoniji, delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Svakako, nakon obezbeđivanja pravnog statusa ovih spomen grobalja, državna komisija bi mogla da se pozabavi i izradom unificiranog pravilnika po kojem bi groblja bila obeležavana i održavana. To bi podrazumevalo unifikaciju upotrebe nacionalnih i vojnih simbola, ceremonijale i obrasce po kojima bi bile izrađene umetničke celine koje govore o slavi i junaštvu prometeja nade, apostola jada. Time bi Srbija u vreme ponovnog buđenja nacionalne svesti i rehabilitacije nacionalnih heroja dobila nova mesta najviše vrednosti kako bi se utemeljilo ne samo sećanje na pale borce, već i promovisala kultura, epski stihovi, umetnička dela, pravoslavna religija i u krajnjem svi nacionalni simboli. Edukativno memorijalnim sadržaji na tako uređenim vojnim grobljima bi bili pravi istorijsko-nacionalni centri kulture u mnogim evropskim državama. Američko vojno groblje, koje ova analiza uzima za primer, je najposećeniji vojni američki memorijal koji godišnje poseti oko milion posetilaca. Naravno, i značajno manja posećenost bi izazvala zainteresovanost lokalnih samouprava, odnosno država u kojima bi Srbija bila spremna da investira u promociju svoje slavne prošlosti.
Ako je Francuska mogla imenovati jednu od najznačajnijih pariskih ulica po Kralju Petru Prvom od Srbije, postaviti spomenik starom kralju i njegovom sinu, počivšem Kralju Aleksandru, zbog čega se i mi sami ne bismo potrudili i pokušali vratiti ime Srbije tamo gde pripada?! Zbog čega ne bismo vojničkim grobljima pričali o budućnosti? U vreme kada smo, zbog nedaća devedesetih godina došli do toga da trpimo osudu i spuštamo ponekad glavu zbog nesporazuma jugoslovenskih sukoba, neophodni su nam spomenici nacionalnog buđenja i ponosa širom Evrope. Takvi spomenici bi doprineli povratku Srbije na mesto koje joj pripada, a to je mesto zemlje koja je dala velike žrtve za slobodu i prosperitet u različitim oblastima koji danas uživaju svi građani na starom kontinentu i šire. Poštovanje Srbije i njenih interesa moramo graditi u inostranstvu, a državna komisija za vojne spomenike može predstavljati jedan vredan instrument jedne nacionalno osvešćene spoljne politike koja pažljivo brine o svojoj istoriji, a samim tim ulaže i u svoju budućnost. Zaslužio je to redov Bojić, ostrva Krf i Vido, zaslužila su mesta na kojima ”…sahranjeni tu su nekadašnji venci, i prolazna radost celog jednog roda.”
Autor na Američkom vojnom groblju u Normandiji / CZDS
Pogledati sajt Američke komisije za vojne spomenike (ABMC): https://www.abmc.gov/cemeteries-memorials
Stihovi ”Plava grobnica”, M. Bojić: https://sr.wikisource.org/wiki/Plava_grobnica