fbpx

ЦЗДС ИЗ НОРМАНДИЈЕ: СПАСАВАЊЕ РЕДОВА БОЈИЋА

25/08/2020
Аутор :
Анализе

25. август 2020.

Гледали сте Спилбергов филм ”Спасавање редова Рајана” са Томом Хенксом? Јесте ли читали Бојићеву ”Плаву гробницу”? Оставио је Милутин Бојић, спрски војник и песник, у аманет будућим генерацијама стихове епске ”Плаве гробнице” у сећање на место где је погребена огромна и страшна тајна епопеје наше војске у Првом светском рату. Оставио је и Спилберг у модерном формату епски филм у сећање на место где је погребена огромна и страшна тајна епопеје америчке војске у Другом светском рату. На том месту, где лежи гробље храбрих, где леже браћа Ниланд која су послужила као инспирација за причу о редову Рајану, нашао се аутор Центра за друштвену стабилност, а на месту о којем Бојић пише огромне и страшне стихове, где лежи гробље храбрих, где лежи брат до брата нашле су се плажне лежаљке. Не треба нама Спилберг, имамо Бојића, не треба нам Том Хенкс, имали смо Драгана Николића који рецитује ”Плаву гробницу”, али можда би нам требала државна комисија/институција за бригу о војним споменицима и гробљима. Државна комисија не зато што је неко на Виду поставио лежаљке, па треба спасити гробницу тих српских редова, већ зато што су славна српска гробља широм Европе, како Бојић каже: колевке бајке за сва времена, где духови траже своје корифеје.

Аутор: Игор Ирић

Различити основни подаци говоре да је за победу у Првом светском рату животе дало око 117.466[1] америчких држављана, односно између 750.000 и 1.250.000 држављана Краљевине Србије. Податак српских војних и цивилних жртава још више добија на значају чињеницом да та бројка представља између 16% и 27% укупне српске популације тог времена. У случају Сједињених америчких држава (САД) укупни проценат популације који је страдао у Првом рату јесте 0,13%. Слава свим жртвама једнако, којих је у Првом светском рату било више од 20 милиона.[2]

Ипак, након америчких страдања у Првом св. рату, године 1923. амерички председник В. Хардинг потписује законски предлог о формирању Америчке комисије за војне споменике (American Battle Monuments Commission) са циљем изградње и одржавања споменика америчких војних жртава. У ондашњем опису надлежности је била изградња капела и меморијалних гробница на осам локалитета у Европи. Данас, након Првог и Другог светског рата, ова државна комисија брине о 26 сталних америчких војних гробаља и 30 других значајних војних локалитета у 17 држава (ван САД), и свега 3 локалитета у САД. Званични подаци говоре да у оквиру свих локалитета о којима брине ова комисија лежи 124.000 америчких бораца, од тога 30.973 су жртве Првог светског рата.[3]

Аутор ЦзДС обишао је чувено Америчко гробље и меморијални центар у Нормандији, тачније у месту Колвил на Мору (Colleville-sur-Mer) у Француској где лежи 9.388 америчких војника који су страдали у вишемесечној бици за Нормандију. Већина тих момака је француско тло додирнула на Омаха плажи која се налази испод самог гробља, што представља не само јасну симболику ове епопеје, већ омогућава и очаравајући поглед на плаветнило мора којим су ти млади борци дошли да у борби за слободу оставе своје животе. Као што Бојић каже, прометеји наде, апостоли јада. Оставља то и једну дубљу филозофску поруку живота и смрти, пролазности и вечности. Ова плава гробница је недвосмислено значајна за Европу, значајна је и за експанзионистичку политику америчке војске након Дргугог св. рата, али историјски није значајна за обнову америчке државности као што је она плава гробница на острву Видо значајна за обнову државности једне од најстаријих европских нација. Ипак, овде у Нормандији бројни радници педантно одржавају сваки споменик, бројне скулптуре, фонтане, едукативне центре, и савршено подшишане травњаке на више од 70 хектара. Сваки спомен крст, односно звезда, је идентичан, сваки од њих је постављен у савршеној линији било да на њега гледате са чела, са бока или дијагонално, увек су у једној равни. Два велика јарбола носе заставе САД које се у посебном церемонијалу сваког дана подижу и спуштају у част палих бораца. У оквиру меморијала су и велики мермерни зидови који приказују позиције сваке чете и искрцавања током ”Дана Д” из 1944. године.

Читав овај комплекс оставља не само један утисак поштовања према жртвама, већ вам и задаје мисао о америчкој војсци, њеној улози, слави и јунаштву, без обзира на њене стварне домете, етику и морал, посебно упитне након Другог св. рата. Али управо та порука славне војске која је пала за слободу је био циљ оних људи који су формирали државну комисију за стварање и бригу о оваквим меморијалима. Амерички политиколог, харвардовац Џозеф Нај, деведесетих година 20. века је у међународну политику увео термин/концепт ”мека моћ” (soft power). Касније, на почетку 21. века Нај је термин додатно проширио и он је добио дефиницију и у цивилним инструментима за ширење меке моћи једне земље, односно утицаја на креирање политика у односу на друге земље учеснице међународног система. У таквој теорији се може наћи и један шири смисао постојања оваквих меморијала, односно комисија које о њима брину. Такође, редов и песник Милутин Бојић препознаје ту важност меке моћи у својим стиховима ”…и доћи ће нова и велика смена, да дом сјаја ствара на гомили рака.”

Истини за вољу, Дан примирја у Првом св. рату, 11. новембар, се у Србији од пада краљевине почео обележавати тек након последње смене власти 2012. године, иако су Србија и њени грађани имали једану од најзначајнијих улога у до тада највећем оружаном сукобу у историји човечанства. Има ли Србија своју меку моћ широм Европе, да материјализује Бојићеве стихове, да дом сјаја ствара на гомили рака? Имамо ли, или како су нам уређена војна гробља која говоре о нашој борби за слободу? Ко о њима брине?

Истраживање које је спроведено за ову анализу показује да Србија има војна гробља, највише из Првог св. рата и Балканских ратова, на жалост, широм Европе. Десетине хиљада српских бораца за слободу леже у Чешкој, Словачкој, Холандији, Француској, Немачкој, Аустрији, Румунији, Северној Македонији, Грчкој, Турској, али и на северу Африке, у Тунису, Алжиру и Мароку. Истраживање које смо спровели свакако није потпуно, пре свега због непостојања тачних и прецизних података на већини локалитета. О неким гробљима, бар на папиру брину наша дипломатско-конзуларна представништва у тим земљама, са основаном претпоставком да за то немају одговарајућа средства. Ипак, мимо средстава и надлежности, оснивање државне комисије за бригу о овом веома значајном наслеђу за национални идентитет једне земље, могло би да обезбеди не само неопходна средства и изградњу одговарајућих маузолеја, већ би то био допринос и ономе што Најт назива ”меком моћи” у српској дипломатији. Баш како су то Американци направили у Нормандији.

Ђорђе Цицовић / ЦЗДС

Уколико се вратимо на пример Америчког војног гробља у Нормандији, треба напоменути да је Француска држава дала америчкој влади земљу на којој се налази овај меморијал на коришћење без икаквих обавеза надокнаде, у оквиру којег је целокупно пословање ослобођено плаћања пореза и царина, како би се олакшало функционисање и одржавање меморијала. Важно је и напоменути да на овој територији којом управљају Американци није дато право екстериторијалности, како је то пракса са дипломатско-конзуларним представништвима и осталим покретностима и непокретностима других држава у земљи домаћина. Из тога проистиче да би један од главних задатака државне комисије био да обезбеди такав правни статус земљишта на којима почивају српске жртве како бисмо дугорочно могли улагати и промовисати таква места, као својеврсне центре националне историје и културе који би били примамљиви најширем кругу посетилаца. Истини за вољу, такав правни статус, Грчка држава је дала Србији у погледу војничког гробља Зејтинлик у Солуну, и вероватно постоји још негде, али на жалост Србија у свим претходним деценијама није нарочито улагала у таква војничка гробља, иако се у случају Зејтинлика ради о једном од најрепрезентативнијих историјско-националних меморијала ван Републике Србије.

Мимо правног статуса, српска војничка гробља наведена у табели имају своје споменике као обележје ратних епопеја, неки од споменика су ремек дела највећих архитеката са ових простора. Поједини су уништени па им је неопходна потпуна реконструкција, попут велелепне спомен костурнице на брду Зебрњак у данашњој Северној Македонији, дело београдског архитекте Момира Коруновића. Свакако, након обезбеђивања правног статуса ових спомен гробаља, државна комисија би могла да се позабави и израдом унифицираног правилника по којем би гробља била обележавана и одржавана. То би подразумевало унификацију употребе националних и војних симбола, церемонијале и обрасце по којима би биле израђене уметничке целине које говоре о слави и јунаштву прометеја наде, апостола јада. Тиме би Србија у време поновног буђења националне свести и рехабилитације националних хероја добила нова места највише вредности како би се утемељило не само сећање на пале борце, већ и промовисала култура, епски стихови, уметничка дела, православна религија и у крајњем сви национални симболи. Едукативно меморијалним садржаји на тако уређеним војним гробљима би били прави историјско-национални центри културе у многим европским државама. Америчко војно гробље, које ова анализа узима за пример, је најпосећенији војни амерички меморијал који годишње посети око милион посетилаца. Наравно, и значајно мања посећеност би изазвала заинтересованост локалних самоуправа, односно држава у којима би Србија била спремна да инвестира у промоцију своје славне прошлости.

Ако је Француска могла именовати једну од најзначајнијих париских улица по Краљу Петру Првом од Србије, поставити споменик старом краљу и његовом сину, почившем Краљу Александру, због чега се и ми сами не бисмо потрудили и покушали вратити име Србије тамо где припада?! Због чега не бисмо војничким гробљима причали о будућности? У време када смо, због недаћа деведесетих година дошли до тога да трпимо осуду и спуштамо понекад главу због неспоразума југословенских сукоба, неопходни су нам споменици националног буђења и поноса широм Европе. Такви споменици би допринели повратку Србије на место које јој припада, а то је место земље која је дала велике жртве за слободу и просперитет у различитим областима који данас уживају сви грађани на старом континенту и шире. Поштовање Србије и њених интереса морамо градити у иностранству, а државна комисија за војне споменике може представљати један вредан инструмент једне национално освешћене спољне политике која пажљиво брине о својој историји, а самим тим улаже и у своју будућност. Заслужио је то редов Бојић, острва Крф и Видо, заслужила су места на којима ”…сахрањени ту су некадашњи венци, и пролазна радост целог једног рода.”

Аутор на Америчком војном гробљу у Нормандији / ЦЗДС

Погледати сајт Америчке комисије за војне споменике (АБМЦ): https://www.abmc.gov/cemeteries-memorials

Стихови ”Плава гробница”, М. Бојић: https://sr.wikisource.org/wiki/Плава_гробница

 

  1. https://fas.org/sgp/crs/natsec/RL32492.pdf
  2. https://en.wikipedia.org/wiki/World_War_I_casualties
  3. https://www.abmc.gov/about-us/history