Veliki Dostojevski je skoro pre stotinu pedeset godina konstatovao da evropski narodi gledaju sa strahom na Ruse. Njihov strah potiče iz nekoliko razloga. Rusa je više od sto miliona i Rusi znaju sve ideje i jezike Zapada. Rusi znaju sve prošlosti i sve namere Zapada, a Zapad ne poznaje ništa rusko. Otuda bojazan Zapadne Evrope od Rusa.
Iz tog razloga, beskonačno težak zadatak je stajao pred ruskim narodom, a taj zadatak je značio potrebu da se oblikuje i organizuje nepregledna zemlja. Nepreglednost ruske zemlje, nepostojanje granica i ograničenja našli su svoj izraz u građi ruske duše. Pejzaž ruske duše odgovara pejzažu ruske države. U pitanju je ista bezgraničnost, neuobličenost, usmerenost ka beskonačnosti i širina, govorio je Nikolaj Berdjajev.
Konačno na koncu osamdesetih godina dvadesetog veka, Zapad je pronašao pukotine, modalitet i ljude koji će ga uvesti u ruska prostranstva.
Boris Nikolajevič Jeljcin je jedna od ključnih figura za konačni slom Sovjetskog Saveza, kao i za razilaženje sa ideologijom komunizma i politikom Lenjina i Staljina. Velika je i neprocenjiva Jeljcinova zasluga što je male narode oslobodio okova sovjetske države i što im je dao samostalnost, govorio je Ričard Nikson. Međutim, Jeljcinove reforme i njegova šok terapija na unutrašnjem planu je bila takva, da je velika većina građana poželela da se vrati u sovjetsku eru, ali ono što je nesumnjivo, Jeljcin je bolnim rezovima postavio osnove za ekonomski rast Ruske Federcije u novom milenijumu. U daljem tekstu će biti više reči o životu i političkom delovanju Borisa Nikolajeviča, kao i o slomu Sovjetskog Saveza i tranzicionom periodu Ruske Federacije.
Boris Nikolajevič Jeljcin je prilično kontraverzna ličnost. Za jedne je revolucionarni vođa koji je doneo slobodu svojim građanima nakon sedamdeset godina komunističke diktature, dok je za druge bio korumpirani zapadnjački poslušnik koji je imao osnovni zadatak da uništi Sovjetski Savez i da prirodna bogatstva i resurse zemlje privatizuje i raspodeli među tajkunima.
Vreme je pokazalo da je istina negde između, a korene njegovog delovanja i političkih poteza možemo posmatrati kroz događaje iz njegovih najranijih dana, koji su ga oblikovali kao ličnost. Boris Jeljcin je rođen 1. februara 1931. godine u selu Butka, koje se nalazi sa azijske strane planine Ural, na rubu nepregledne sibirske ravnice, a čitavo područje je nastanjeno prilično temperamentnim i buntovnim ljudima.
Surovi predeli, genetika, kao i Staljinove poljoprivredne reforme su svakako uticale na mladog Borisa i na njegove poglede na svet. Iako je rođen u prilično siromašnoj porodici, Jeljcinovi su bili obeleženi od strane režima kao kulaci, što je značilo da spadaju u bogate poljoprivrednike, a samim tim i u klasne neprijatelje. Nakon hapšenja oca 1934. godine, Boris Nikolajevič je sa majkom izbačen iz barake u kojoj su živeli, te je od svog detinjstva naučio da može da se osloni isključivo na sebe i članove svoje porodice.
Komunističku partiju koja je doprinela hapšenju oca je video samo kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva, a na kraju je ona za njega predstavljala Gordijev čvor i omču oko vrata ruskom narodu koju je morao odlučno da preseče. Priliku za napredak je video u napuštanju sela i odlaska u grad, te je 1949. godine odlučio da se preseli u Sverdlovsk, današnji Jekaterinburg, kako bi pohađao građevinu na Uralskom politehničkom institutu. Još za vreme studija se istakao kao vođa u društvu i u odbojkaškom timu, a odbojci je svakako ostao zahvalan do kraja života, jer je upravo iz ovog sporta uzeo elemente koje će kasnije u politici primenjivati na perfektan način.
Znao je na koga da servira, bio je vešt tehničar, a izuzetno je znao da smečuje, ponekad i u glavu rivala.
Nakon završetka fakulteta 1955. godine, Jeljcin se nije okrenuo politici i Moskvi, već se opredelio za rad u struci i za ostanak u Sverdlovsku. Karijera mu je išla uzlaznom putanjom, ali za ozbiljniji napredak mu je nedostajala samo jedna stvar, a to je članska karta Komunističke partije. Svaki segment društa, od politike, privrede, sporta i kulture su kontrolisali Komiteti Komunističke partije Sovjetskog Saveza, te je iz tog razloga, pragmatični Boris Nikolajevič odlučio da se priključi radu partije i 1961.godine mu je zahtev i odobren.
Jeljcin se u radu partije isticao po teorijskom znanju i govorništvu, te je 1976. godine postao načelnik regije i glavni sekretar pokrajinskog partijskog komiteta Sverdlovska. Oni koji su u tom periodu radili sa njim, posvedočili su o neverovatnoj energiji i strasti sa kojom je obavljao radne zadatke. Već u tom periodu se po načinu i pristupu radu izdvajao od zastarelih, tromih, birokratskih kadrova koji su bili na odgovornim pozicijama u društvu.
Međutim, iako je Boris u svom radu i napredovanju išao uzlaznom putanjom, za Sovjetski Savez se to ne može reći, jer se tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dešavala stagnacija u svakom pogledu.
Za vreme Leonida Brežnjeva, dirigovana ekonomija je pokazivala sve manjkavosti političkih odluka i društvenog sistema. Iako je Sovjetski Savez na globalnom nivou i dalje bio supersila, nesrazmerno ulaganje u vojnu industriju, na uštrb svih ostalih privrednih grana, dovelo je do pada životnog standarda i gotovo praznih rafova u trgovinama. U tim trenucima do izražaja dolazi Borisov dar za pravovremeno povlačenje pravih poteza, a ovaj dar je postao odlika i u njegovom daljem političkom delovanju.
Boris Nikolajevič počinje otvoreno da kritikuje tadašnje stanje u privredi, što je do tog trenutka bilo nezamislivo. Takođe, čini jedan revolucionarni potez koji je do tada bio nezabeležen u Sovjetskom Savezu, a koji je podrazumevao odgovore na pitanja gledalaca uživo u televizijskom programu. Na taj način se Boris Nikolajevič približio običnom narodu i stekao dodatno poverenje koje će mu kasnije biti adut u međusobnim političkim sukobima.
Nakon kadrovskih promena koje su usledile nakon smrti Brežnjeva, na čelo države i partijske organizacije dolazi Mihael Gorbačov koji postavlja za cilj jačanje Komunističke partije. U taj plan se savršeno uklapao Boris Jeljcin, pre svega zbog podrške koju je uživao u narodu, te 1985. godine dobija poziv iz Moskve i postaje glavni sekretar Gradskog komiteta Komunističke partije Moskve, a godinu dana kasnije i član Politbiroa.
Novim položajem Boris Nikolajevič je dospeo u epicentar dešavanja i donošenja ključnih političkih odluka, ali istovremeno uz simpatije koje je ostvario kod naroda svojim neposrednim pristupom i skromnošću, došli su i ozbiljni politički protivnici koji su u njegovom populističkom pristupu politici videli ozbiljnu pretnju. Rezultat sukoba i loših odnosa u samom vrhu partije, kao i kritike na plenumu Centralnog komiteta koje je uputio Gorbačovu pre svega zbog sporosti političkih i ekonomskih reformi, rezultirali su smenom Borisa Jeljcina 1987. godine sa pozicija koje je imao u Moskvi.
Iz daljih događaja koji su usledili, smatram da je ovo bio ključni i prelomni trenutak u procesu transformacije Borisa Nikolajeviča iz komuniste i člana partije u izrazitog anti-komunistu. Iako u veoma podređenom položaju, 1989. godine odlučuje da učestvuje na prvim izborima održanim nakon desetak godina, gde osvaja znatnu podršku na osnovu koje je povratio svoje moskovske pozicije. Izborni legitimitet je ono što ga je izdvajalo od ostalih suparnika i na krilima podrške naroda je ulazio u sukobe kako sa Gorbačovim, tako i sa tvrdim komunističkim strujama koje su pre svega činili generali KGB.
Sa globalnim promenama u svetu i postepenim padom gvozdene zavese, dešavaju se i burne promene u Sovjetskom Savezu koji je na izdisaju. Događaji se smenjuju kao na traci. Jula 1990. godine Boris Nikolajevič zvanično napušta Komunističku partiju uz reči da želi slobodno i neopterećen partijskom ideologijom da ispunjava volju naroda. Juna 1991. godine postaje predsednik Rusije, što mu je dalo taktičku prednost prilikom konačnog sukoba sa političkim protivnicima.
Tvrda struja Komunističke partije više nije imala šta da čeka, već je u avgustu 1991. godine državnim udarom pokušala da povrati svoje pozicije. Iako je Gorbačov kumovao smenom iz 1987.godine, nakon koje je Jeljcin ostao bez političkog uticaja u Moskvi i koju mu nikad nije oprostio, u sukobu sa tvrdom strujom Komunističke partije upravo je podržao svog glavnog konkurenta. Ovim šahovskim potezom, Boris Nikolajevič je video šansu koju nije smeo da propusti, a to je eliminisanje svih političkih konkurenata i osvajanje celokupne vlasti.
Ono što mu je takođe dalo prednost u odnosu na protivnike jeste njegov posebni odnos sa medijima, koji su ga održali u životu nakon izbacivanja iz političke vrhuške 1987. godine. Takođe, vrlo dobro je znao da je za Zapad sloboda medija najveće dostignuće demokratskih principa, a podrška Zapada mu je bila neophodna kako za imidž koji je gradio, tako i za ostvarivanje svojih ciljeva.
Takođe, bila mu je poznata mogućnost manipulacije širokih narodnih masa upravo preko plaćenih novinara, što je obilato i koristio. Osmog decembra 1991. godine, povlači istorijski potez, te zajedno sa ukrajinskim predsednikom Kravčukom i beloruskim predsednikom Šuškevičom potpisuje Bjeloveški sporazum o stvaranju Zajednice nezavisnih država, koji je praktično označio da Sovjetski Savez kao geopolitička realnost više ne postoji. Svega sedamnaest dana kasnije, Mihail Gorbačov potpisuje ukaz kojim daje ostavku na položaj predsednika Sovjetskog Saveza i ovim činom Sovjetski Savez je i zvanično prestao da postoji. Sa Kremaljskog dvorca se isto veče zavijorila ruska trobojka, Boris Nikolajevič je zaseo na tron novoformirane države , a bipolarni svet je preko noći prestao da postoji. Najveću zaslugu što se celokupan proces završio bez prolivene krvi i na poprilično miran način ima svakako Boris Nikolajevič Jeljcin.
Pred inženjerom je bio najveći izazov do sad, koji je podrazumevao izgradnju nove države, zasnovane na demokratskim načelima, sa novim sistemom, saveznicima i društveno političkim odnosima.
Međutim, u Ruskoj Federaciji se narednih godina desilo upravo suprotno. Reforme, odnosno takozvana šok terapija koja je usledila, po svim svojim karakteristikama je bila radikalna, boljševička i sprovodila se pod geslom da cilj opravdava sredstvo. Tržišna ekonomija po ruskom modelu sa početka devedesetih godina je bila za građane jednako pogubna kao svaka reforma koju su započinjali boljševici za vreme komunizma. Inflacija u Rusiji 1992. godine je iznosila dve hiljade i šeststotina procenata. Običan čovek je bio samo broj i deo procesa u kojem je dve trećine stanovništva živelo u siromaštvu i na ivici opstanka, dok se na društvenoj lestvici uzdizala nova kasta u vidu oligarha, koji su rusku državu i resurse raspodelili po feudalnom principu.
Boris Nikolajevič je samo za dve godine, od demokrate koji je Rusiju otvorio ka svetu i sa kojim se identifikovao prosečan građanin Rusije, postao autokrata koji je raspustio parlament. Na pokušaj državnog udara, okupacije kancelarije gradonačelnika Moskve i napada na televizijski toranj Ostankino od strane opozicije, odgovorio je autokratski, tenkovskim napadom na zgradu parlamenta, koji je branio samo dve godine ranije. Ovaj politički sukob i pokušaj svrgavanja sa vlasti Borisa Nikolajeviča se okončao sa više stotina mrtvih ljudi.
Referendumom je promenio Ustav i ovlašćenja predsednika, kao i njegovu poziciju koju je doveo u rang cara.
Na krizu se nadovezivala nova kriza koja je rezultirala stravičnim ratom u Čečeniji 1994. godine.
Činilo se da Jeljcin gubi tlo pod nogama i da nema više dodira sa realnim prilikama u društvu. Moć opozicije je rasla, ali Jeljcin je ponovo iskoristio svoju povezanost sa medijima i oligarsima koji su zahvaljujući šok terapiji, za veoma kratko vreme došli do moći neslućenih razmera. Interes se svima poklopio. Oligarsi su smatrali da će im kapital biti ugrožen, ukoliko dođe do promene vlasti i povratka snaga iz doba komunizma, mediji su se plašili cenzure, dok je Jeljcin kroz saradnju sa ovim neformalnim centrima moći svoj interes video u poboljšanju rejtinga koji je bio na istorisjkom minimumu. Tokom 1996. godine, pred predsedničke izbore, uspešno rešava unutrašnji sukob u svojim redovima i kao u svim kriznim momentima, oslanja se na svoju intuiciju i porodicu.
Kćerka Tatjana Djačenko, uz Anatolija Čubajsa i Borisa Njemcova, preuzima izborni štab i operativno rukovođenje samom državom, dok iz senke čestim smenama premijera i ministara rukovodi “novi Raspućin“, kako su neformalno prozvali oligarha Berezovskog. Nakon dve teške operacije na srcu, Boris Nikolajevič je postepeno gubio oštrinu i energiju po kojoj je bio poznat. Sve više se odavao alkoholu, a u međunarodnim medijima je postao predmet šale.
Medijima su više bili zanimljivi njegovi ekscentrični ispadi nego raspad ruske berze i devalvacija rublje, kao i nemogućnost servisiranja unutrašnjih i spoljašnjih dugova. Međutim, iako se po mnogima otuđio od naroda, održao je obećanje svojim drugovima i na svakih pet godina je provodio odmor sa svojim kolegama sa studija iz Sverdlovska. Dokaz da je u njemu i dalje ostao onaj plemeniti čovek sa oboda Urala jeste nedostatak želje za osvetom nad svojim protivnicima, koju su baštinili gotovo svi ruski lideri do tada.
NATO agresiju na Jugoslaviju 1999. godine, dočekuje uz nove unutarpolitičke sukobe, zahteve za njegovom smenom u Dumi, kao i uz niz terorističkih napada od strane čečenskih pobunjenika. Takođe, blagu reakciju na bombardovanje jedne suverene države, koja je bila saveznik ruskog naroda u dva svetska rata, pored unutrašnjih problema, vidim i u izostanku podrške jugoslovenskog rukovodstva promenama u Rusiji 1991.godine, odnosno u direktnoj podršci tadašnjih jugoslovenskih vlasti prokomunističkoj struji koja je pokušala državni udar i koju je predvodio direktor KGB-a Vladimir Krijučkov.
Dar koji je Boris Nikolajevič posedovao u vezi sa pravovremenim potezima, a koji je do izražaja najviše došao sa kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina, ispoljio se i 31. decembra 1999. godine. U najvećoj tajnosti, uz znanje samo trojice ljudi pripremio je odlazak sa vlasti. Na iznenađenje celokupne nacije, kao i svojih saradnika i porodice, čitajući tradicionalnu novogodišnju čestitku, saopštio je ruskom narodu odluku o svojoj ostavci. Boris Jeljcin je smatrao da je Rusiji u novom milenijumu potreban novi lider, kao i nova energija i snaga koja će Rusku Federaciju pokrenuti napred.
Njegov izbor je bio Vladimir Vladimirovič Putin.
Iako ga danas mnogi potcenjuju, Boris Nikolajevič Jeljcin je u dekadi haosa, nakon decenija komunističke vlasti i zaostatka za razvijenim svetom, uspeo da postavi temelje za savremenu Rusiju kakva je ona danas. Uspesi u spoljnoj politici koji su podrazumevali dogovore sa Severnoatlantskim savezom, kao i članstvo u Londonskom i Pariskom klubu i strateško partnerstvo sa NR Kinom, zasenjeni su kriminalom, oligarsima, pljačkaškim privatizacijama i sunovratom domaće ekonomije. To je bila cena slobode koju je ruski narod morao da plati nakon sedamdeset godina komunizma. Boris Nikolajevič će ostati upamćen i kao neko ko je zabranio rad Komunističke partije Sovjetskog Saveza, ko je naredio granatiranje sopstvenog parlamenta, ali i kao neko ko je sprečio krvavi raspad Sovjetskog Saveza i koji je reformama 1998. godine i dovođenjem Vladimira Putina na vlast, stvorio temelje za povratak Ruske Federacije u globalne tokove.
Prema tome, značaj Borisa Nikolajeviča Jeljcina je svakako u započinjanju reformi koje su označile kraj totalitarnog režima koji je iza sebe, pored represije, gulaga i kršenja osnovnih ljudskih prava, ostavio i ekonomski devastiranu zemlju. Kao i u šahu, tako i u životu, velemajstor može da se postane samo onda kada se shvate sopstvene greške i slabosti. Mišljenja sam da je Boris Nikolajevič shvatio gde je i kada je grešio i da je to dokazao 31. decembra 1999. godine. Boris Nikolajevič je svet napustio 23. aprila 2007. godine i sahranjen je na moskovskom Novodevičijem groblju, uz ostale ruske velikane i uz sve državne počasti.
Gradimir Banković