Велики Достојевски је скоро пре стотину педесет година констатовао да европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога. Руса је више од сто милиона и Руси знају све идеје и језике Запада. Руси знају све прошлости и све намере Запада, а Запад не познаје ништа руско. Отуда бојазан Западне Европе од Руса.
Из тог разлога, бесконачно тежак задатак је стајао пред руским народом, а тај задатак је значио потребу да се обликује и организује непрегледна земља. Непрегледност руске земље, непостојање граница и ограничења нашли су свој израз у грађи руске душе. Пејзаж руске душе одговара пејзажу руске државе. У питању је иста безграничност, неуобличеност, усмереност ка бесконачности и ширина, говорио је Николај Бердјајев.
Коначно на концу осамдесетих година двадесетог века, Запад је пронашао пукотине, модалитет и људе који ће га увести у руска пространства.
Борис Николајевич Јељцин је једна од кључних фигура за коначни слом Совјетског Савеза, као и за разилажење са идеологијом комунизма и политиком Лењина и Стаљина. Велика је и непроцењива Јељцинова заслуга што је мале народе ослободио окова совјетске државе и што им је дао самосталност, говорио је Ричард Никсон. Међутим, Јељцинове реформе и његова шок терапија на унутрашњем плану је била таква, да је велика већина грађана пожелела да се врати у совјетску еру, али оно што је несумњиво, Јељцин је болним резовима поставио основе за економски раст Руске Федерције у новом миленијуму. У даљем тексту ће бити више речи о животу и политичком деловању Бориса Николајевича, као и о слому Совјетског Савеза и транзиционом периоду Руске Федерације.
Борис Николајевич Јељцин је прилично контраверзна личност. За једне је револуционарни вођа који је донео слободу својим грађанима након седамдесет година комунистичке диктатуре, док је за друге био корумпирани западњачки послушник који је имао основни задатак да уништи Совјетски Савез и да природна богатства и ресурсе земље приватизује и расподели међу тајкунима.
Време је показало да је истина негде између, а корене његовог деловања и политичких потеза можемо посматрати кроз догађаје из његових најранијих дана, који су га обликовали као личност. Борис Јељцин је рођен 1. фебруара 1931. године у селу Бутка, које се налази са азијске стране планине Урал, на рубу непрегледне сибирске равнице, а читаво подручје је настањено прилично темпераментним и бунтовним људима.
Сурови предели, генетика, као и Стаљинове пољопривредне реформе су свакако утицале на младог Бориса и на његове погледе на свет. Иако је рођен у прилично сиромашној породици, Јељцинови су били обележени од стране режима као кулаци, што је значило да спадају у богате пољопривреднике, а самим тим и у класне непријатеље. Након хапшења оца 1934. године, Борис Николајевич је са мајком избачен из бараке у којој су живели, те је од свог детињства научио да може да се ослони искључиво на себе и чланове своје породице.
Комунистичку партију која је допринела хапшењу оца је видео само као средство за постизање својих циљева, а на крају је она за њега представљала Гордијев чвор и омчу око врата руском народу коју је морао одлучно да пресече. Прилику за напредак је видео у напуштању села и одласка у град, те је 1949. године одлучио да се пресели у Свердловск, данашњи Јекатеринбург, како би похађао грађевину на Уралском политехничком институту. Још за време студија се истакао као вођа у друштву и у одбојкашком тиму, а одбојци је свакако остао захвалан до краја живота, јер је управо из овог спорта узео елементе које ће касније у политици примењивати на перфектан начин.
Знао је на кога да сервира, био је вешт техничар, а изузетно је знао да смечује, понекад и у главу ривала.
Након завршетка факултета 1955. године, Јељцин се није окренуо политици и Москви, већ се определио за рад у струци и за останак у Свердловску. Каријера му је ишла узлазном путањом, али за озбиљнији напредак му је недостајала само једна ствар, а то је чланска карта Комунистичке партије. Сваки сегмент друшта, од политике, привреде, спорта и културе су контролисали Комитети Комунистичке партије Совјетског Савеза, те је из тог разлога, прагматични Борис Николајевич одлучио да се прикључи раду партије и 1961.године му је захтев и одобрен.
Јељцин се у раду партије истицао по теоријском знању и говорништву, те је 1976. године постао начелник регије и главни секретар покрајинског партијског комитета Свердловска. Они који су у том периоду радили са њим, посведочили су о невероватној енергији и страсти са којом је обављао радне задатке. Већ у том периоду се по начину и приступу раду издвајао од застарелих, тромих, бирократских кадрова који су били на одговорним позицијама у друштву.
Међутим, иако је Борис у свом раду и напредовању ишао узлазном путањом, за Совјетски Савез се то не може рећи, јер се током седамдесетих и осамдесетих година дешавала стагнација у сваком погледу.
За време Леонида Брежњева, диригована економија је показивала све мањкавости политичких одлука и друштвеног система. Иако је Совјетски Савез на глобалном нивоу и даље био суперсила, несразмерно улагање у војну индустрију, на уштрб свих осталих привредних грана, довело је до пада животног стандарда и готово празних рафова у трговинама. У тим тренуцима до изражаја долази Борисов дар за правовремено повлачење правих потеза, а овај дар је постао одлика и у његовом даљем политичком деловању.
Борис Николајевич почиње отворено да критикује тадашње стање у привреди, што је до тог тренутка било незамисливо. Такође, чини један револуционарни потез који је до тада био незабележен у Совјетском Савезу, а који је подразумевао одговоре на питања гледалаца уживо у телевизијском програму. На тај начин се Борис Николајевич приближио обичном народу и стекао додатно поверење које ће му касније бити адут у међусобним политичким сукобима.
Након кадровских промена које су уследиле након смрти Брежњева, на чело државе и партијске организације долази Михаел Горбачов који поставља за циљ јачање Комунистичке партије. У тај план се савршено уклапао Борис Јељцин, пре свега због подршке коју је уживао у народу, те 1985. године добија позив из Москве и постаје главни секретар Градског комитета Комунистичке партије Москве, а годину дана касније и члан Политбироа.
Новим положајем Борис Николајевич је доспео у епицентар дешавања и доношења кључних политичких одлука, али истовремено уз симпатије које је остварио код народа својим непосредним приступом и скромношћу, дошли су и озбиљни политички противници који су у његовом популистичком приступу политици видели озбиљну претњу. Резултат сукоба и лоших односа у самом врху партије, као и критике на пленуму Централног комитета које је упутио Горбачову пре свега због спорости политичких и економских реформи, резултирали су сменом Бориса Јељцина 1987. године са позиција које је имао у Москви.
Из даљих догађаја који су уследили, сматрам да је ово био кључни и преломни тренутак у процесу трансформације Бориса Николајевича из комунисте и члана партије у изразитог анти-комунисту. Иако у веома подређеном положају, 1989. године одлучује да учествује на првим изборима одржаним након десетак година, где осваја знатну подршку на основу које је повратио своје московске позиције. Изборни легитимитет је оно што га је издвајало од осталих супарника и на крилима подршке народа је улазио у сукобе како са Горбачовим, тако и са тврдим комунистичким струјама које су пре свега чинили генерали КГБ.
Са глобалним променама у свету и постепеним падом гвоздене завесе, дешавају се и бурне промене у Совјетском Савезу који је на издисају. Догађаји се смењују као на траци. Јула 1990. године Борис Николајевич званично напушта Комунистичку партију уз речи да жели слободно и неоптерећен партијском идеологијом да испуњава вољу народа. Јуна 1991. године постаје председник Русије, што му је дало тактичку предност приликом коначног сукоба са политичким противницима.
Тврда струја Комунистичке партије више није имала шта да чека, већ је у августу 1991. године државним ударом покушала да поврати своје позиције. Иако је Горбачов кумовао сменом из 1987.године, након које је Јељцин остао без политичког утицаја у Москви и коју му никад није опростио, у сукобу са тврдом струјом Комунистичке партије управо је подржао свог главног конкурента. Овим шаховским потезом, Борис Николајевич је видео шансу коју није смео да пропусти, а то је елиминисање свих политичких конкурената и освајање целокупне власти.
Оно што му је такође дало предност у односу на противнике јесте његов посебни однос са медијима, који су га одржали у животу након избацивања из политичке врхушке 1987. године. Такође, врло добро је знао да је за Запад слобода медија највеће достигнуће демократских принципа, а подршка Запада му је била неопходна како за имиџ који је градио, тако и за остваривање својих циљева.
Такође, била му је позната могућност манипулације широких народних маса управо преко плаћених новинара, што је обилато и користио. Осмог децембра 1991. године, повлачи историјски потез, те заједно са украјинским председником Кравчуком и белоруским председником Шушкевичом потписује Бјеловешки споразум о стварању Заједнице независних држава, који је практично означио да Совјетски Савез као геополитичка реалност више не постоји. Свега седамнаест дана касније, Михаил Горбачов потписује указ којим даје оставку на положај председника Совјетског Савеза и овим чином Совјетски Савез је и званично престао да постоји. Са Кремаљског дворца се исто вече завијорила руска тробојка, Борис Николајевич је засео на трон новоформиране државе , а биполарни свет је преко ноћи престао да постоји. Највећу заслугу што се целокупан процес завршио без проливене крви и на поприлично миран начин има свакако Борис Николајевич Јељцин.
Пред инжењером је био највећи изазов до сад, који је подразумевао изградњу нове државе, засноване на демократским начелима, са новим системом, савезницима и друштвено политичким односима.
Међутим, у Руској Федерацији се наредних година десило управо супротно. Реформе, односно такозвана шок терапија која је уследила, по свим својим карактеристикама је била радикална, бољшевичка и спроводила се под геслом да циљ оправдава средство. Тржишна економија по руском моделу са почетка деведесетих година је била за грађане једнако погубна као свака реформа коју су започињали бољшевици за време комунизма. Инфлација у Русији 1992. године је износила две хиљаде и шестстотина процената. Обичан човек је био само број и део процеса у којем је две трећине становништва живело у сиромаштву и на ивици опстанка, док се на друштвеној лествици уздизала нова каста у виду олигарха, који су руску државу и ресурсе расподелили по феудалном принципу.
Борис Николајевич је само за две године, од демократе који је Русију отворио ка свету и са којим се идентификовао просечан грађанин Русије, постао аутократа који је распустио парламент. На покушај државног удара, окупације канцеларије градоначелника Москве и напада на телевизијски торањ Останкино од стране опозиције, одговорио је аутократски, тенковским нападом на зграду парламента, који је бранио само две године раније. Овај политички сукоб и покушај свргавања са власти Бориса Николајевича се окончао са више стотина мртвих људи.
Референдумом је променио Устав и овлашћења председника, као и његову позицију коју је довео у ранг цара.
На кризу се надовезивала нова криза која је резултирала стравичним ратом у Чеченији 1994. године.
Чинило се да Јељцин губи тло под ногама и да нема више додира са реалним приликама у друштву. Моћ опозиције је расла, али Јељцин је поново искористио своју повезаност са медијима и олигарсима који су захваљујући шок терапији, за веома кратко време дошли до моћи неслућених размера. Интерес се свима поклопио. Олигарси су сматрали да ће им капитал бити угрожен, уколико дође до промене власти и повратка снага из доба комунизма, медији су се плашили цензуре, док је Јељцин кроз сарадњу са овим неформалним центрима моћи свој интерес видео у побољшању рејтинга који је био на историсјком минимуму. Током 1996. године, пред председничке изборе, успешно решава унутрашњи сукоб у својим редовима и као у свим кризним моментима, ослања се на своју интуицију и породицу.
Kћерка Татјана Дјаченко, уз Анатолија Чубајса и Бориса Њемцова, преузима изборни штаб и оперативно руковођење самом државом, док из сенке честим сменама премијера и министара руководи “нови Распућин“, како су неформално прозвали олигарха Березовског. Након две тешке операције на срцу, Борис Николајевич је постепено губио оштрину и енергију по којој је био познат. Све више се одавао алкохолу, а у међународним медијима је постао предмет шале.
Медијима су више били занимљиви његови ексцентрични испади него распад руске берзе и девалвација рубље, као и немогућност сервисирања унутрашњих и спољашњих дугова. Међутим, иако се по многима отуђио од народа, одржао је обећање својим друговима и на сваких пет година је проводио одмор са својим колегама са студија из Свердловска. Доказ да је у њему и даље остао онај племенити човек са обода Урала јесте недостатак жеље за осветом над својим противницима, коју су баштинили готово сви руски лидери до тада.
НАТО агресију на Југославију 1999. године, дочекује уз нове унутарполитичке сукобе, захтеве за његовом сменом у Думи, као и уз низ терористичких напада од стране чеченских побуњеника. Такође, благу реакцију на бомбардовање једне суверене државе, која је била савезник руског народа у два светска рата, поред унутрашњих проблема, видим и у изостанку подршке југословенског руководства променама у Русији 1991.године, односно у директној подршци тадашњих југословенских власти прокомунистичкој струји која је покушала државни удар и коју је предводио директор КГБ-а Владимир Кријучков.
Дар који је Борис Николајевич поседовао у вези са правовременим потезима, а који је до изражаја највише дошао са краја осамдесетих и почетком деведесетих година, испољио се и 31. децембра 1999. године. У највећој тајности, уз знање само тројице људи припремио је одлазак са власти. На изненађење целокупне нације, као и својих сарадника и породице, читајући традиционалну новогодишњу честитку, саопштио је руском народу одлуку о својој оставци. Борис Јељцин је сматрао да је Русији у новом миленијуму потребан нови лидер, као и нова енергија и снага која ће Руску Федерацију покренути напред.
Његов избор је био Владимир Владимирович Путин.
Иако га данас многи потцењују, Борис Николајевич Јељцин је у декади хаоса, након деценија комунистичке власти и заостатка за развијеним светом, успео да постави темеље за савремену Русију каква је она данас. Успеси у спољној политици који су подразумевали договоре са Северноатлантским савезом, као и чланство у Лондонском и Париском клубу и стратешко партнерство са НР Кином, засењени су криминалом, олигарсима, пљачкашким приватизацијама и суновратом домаће економије. То је била цена слободе коју је руски народ морао да плати након седамдесет година комунизма. Борис Николајевич ће остати упамћен и као неко ко је забранио рад Комунистичке партије Совјетског Савеза, ко је наредио гранатирање сопственог парламента, али и као неко ко је спречио крвави распад Совјетског Савеза и који је реформама 1998. године и довођењем Владимира Путина на власт, створио темеље за повратак Руске Федерације у глобалне токове.
Према томе, значај Бориса Николајевича Јељцина је свакако у започињању реформи које су означиле крај тоталитарног режима који је иза себе, поред репресије, гулага и кршења основних људских права, оставио и економски девастирану земљу. Као и у шаху, тако и у животу, велемајстор може да се постане само онда када се схвате сопствене грешке и слабости. Мишљења сам да је Борис Николајевич схватио где је и када је грешио и да је то доказао 31. децембра 1999. године. Борис Николајевич је свет напустио 23. априла 2007. године и сахрањен је на московском Новодевичијем гробљу, уз остале руске великане и уз све државне почасти.
Градимир Банковић