„Nebo se zaledilo…“, bila je reakcija novinskog urednika Pavela Guseva u senzacionalnom naslovu članka objavljenog u štampanom izdanju dnevnog lista medijske kuće „MK“, odnosno „Moskovskiй komsomolec“ od 16. januara 2020. godine, gde je zapanjenim čitaocima, ali i Urbi et Orbi saopštena informacija publikovana dan ranije da je dugogodišnji predsednik Vlade Ruske Federacije (Predsedátelь Pravítelьstva Rossíйskoй Federácii) i bivši predsednik Ruske Federacije, Dmitrij Medvedev (Dmítriй Anatólьevič Medvédev), podneo ostavku i raspustio vladu. Vest o odlasku Dmitrija Medvedeva sa mesta predsednika vlade nije umanjila šokantnost sledeće informacije u vezi sa sastavom narednog „ruskog pravitelstva“ i identitetom njegovog „prvog čoveka“. Istog dana kada je objavljen članak u štampanom izdanju „MK“, ruska Duma izabrala je novu vladu Federacije, a njen predsednik postao je Mihail Vladimirovič Mišustin (Mihaíl Vladímirovič Mišústin), dotadašnji direktor FNS Rossii (Federalьnaя nalogovaя služba), odnosno državnog organa u Rusiji, koji predstavlja ekvivalent u oblasti delovanja i nadležnosti Poreske uprave u Srbiji.
Šta se to, ustvari dogodilo sredinom januara 2020. godine? Zbog čega su pojedini političari i geopolitički eksperti, posebno oni na političkom Zapadu, ovu promenu ruske vlade, okarakterisali kao „tektonski poremećaj u Rusiji, bez presedana“? Senzacionalnost događaja bila je pojačana činjenicom da je istog dana kada je premijer Medvedev podneo ostavku na položaj i raspustio Vladu, objavljeno i ime kandidata za novog predsednika Vlade, koje je široj svetskoj javnosti, čak i u Rusiji, do tada bilo malo poznato. Generalno, u Rusiji, ali i u većini zemalja bivšeg „Istočnog lagera“, ličnosti rukovodilaca u institucijama i državnim organima tzv. „sektora javnih finansija“, manje su eksponirane, samim tim i slabo poznate, u odnosu na rukovodioce u drugim institucijama „javnog sektora“, posebno u onim segmentima koji su nadležni sa funkcionisanje političkog sistema u užem smislu. Relativna anonimnost novog šefa vlade, uz prenaglašenost, pa i senzacionalističku neispravnost podataka u vestima, prilikom informisanja javnosti o značaju političkih promena Rusiji, doprinela je jačanju „utiska šoka“, zbog ovog događaja. Isticana je činjenica da je do smene Medvedevljeve vlade došlo iznenada, da nisu postojali ni nagoveštaji da jedne takve mogućnosti.
Tih dana, naglo su se pojačale aktivnosti različitih bezbednosno-obaveštajnih aparata velikih svetskih sila, koje su verovatno iz „prašnjavih fioka“, navrat-nanos pokrenule akciju „izvlačenja“ zaboravljenih i šturih dosijea o poluanonimnom, novom, formalno, drugom čoveku Ruske federacije. U roku od nekoliko sati od objavljivanja informacija o ličnosti budućeg premijera, iste te službe, putem čuvenih svetskih medijskih kuća „lansirale su“ analize o tobožnjem političkom stanju u Rusiji, prema kojima je ovaj događaj „dokazao odavno prisutnu surevnjivost između ruskog predsednika Putina i Dmitrija Medvedeva“, pri čemu su ti „prikazi situacije“, ponekad dobijali fantastične razmere, u okviru kojih se tvrdilo da je „u Rusiji došlo do sloma pokušaja puča na čijem čelu se nalazio tada već premijer u ostavci“, itd.
Navedene i slične analize, uporno su zaobilazile jedan fakticitet, koji se sastojao u činjenici da su, ukoliko izuzmemo pojedine intervale „sovjetske epohe“, promene vlada i ličnosti premijera u Rusiji oduvek bile česte i relativno iznenadne. Zapravo, sa gotovo osmogodišnjim dvomandatnim periodom, Medvedev je bio jedan od najdugovečnijih ruskih premijera, još od vremena vladavine poslednja dva ruska imperatora, pa sve do trećeg predsedničkog mandata Vladimira Vladimiroviča Putina (Vladímir Vladímirovič Pútin), 2012. godine. Zaboravili su da je u periodu od samo dve godine (1998-2000), Boris Jeljcin smenio i postavio pet ruskih predsednika vlada (Černomirdina, Kirienka, Primakova, Stepašina i Putina), pri čemu se zbilo i nekoliko rekonstrukcija njihovih kabineta. Takođe, uporna ukazivanja na izvesnu „veliku i mračnu strategiju“ ruskog predsednika Putina u datoj promeni, pre bismo mogli da okarakterišemo kao jasno nepoznavanje prilika u Kremlju, odnosno u vrhu ruskog državnog rukovodstva, tj. pomenute analize otkrile su istinsko ili „fabrikovano“ nesnalaženje u razumevanju političkih eksperata sa Zapada, kada je reč o ruskom političkom sistemu.
Mihail Mišustin postao je ruski premijer u godini kada su se njegova zemlja, ali ceo svet našli pred sumornim izazovom borbe protiv strahovite pandemijske pošasti izazvane bolešću Kovid 19. Postavlja se pitanje, da li je (makar i jednim delom) odluka predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina da podstakne smenu Dmitrija Medvedeva i njegove vlade, te da imenuje Mihaila Mišustina, uistinu, finansijskog tehnokratu, a ne iskusnog političara, na čelo „pravitelstva“, u trenutku kada je postajalo očigledno da će virus korone, SARS KOV 2 (SARS COV 2), „preći“ granice Narodne Republike Kine i „poharati“ ljude i bogatstva planete, bila motivisana i datom činjenicom, dakle, neizbežnim scenarijom razornog udara „nevidljivog i smrtonosnog virusa“ na rusku i svetsku ekonomiju. Zbog toga je možda i najbolje da prikaz biografije ličnosti ruskog premijera počnemo sa okolnostima koje su Mihaila Mišustina zadesile samo tri meseca od momenta kada je stupio na dužnost predsednika, odnosno od vremena kada je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju Kovida 19.
Možda bismo došli u priliku da ukažemo na date propuste dela „analitičkog sektora“, koji je posmatrao promenu ruske vlade, ukoliko bismo na ispravan način i sveobuhvatno umeli da sagledamo političku i životnu biografiju novog ruskog premijera, ali i da pri tom odgovorimo na pitanje, da li moožemo da govorimo o „faktoru Mišustin“, kada je reč o savremenom političkom trenutku u svetu i Rusiji. Usled pandemije bolesti Kovid 19 (COVID 19) i borbe čovečanstva protiv ove pošasti, navedeno pitanje privremeno je izgubilo na aktuelnosti, „ali virus korone će proći“, a planeta će onda možda dobiti priliku da konačno upozna ovog „doktora za porez“ u liku Mihaila Mišustina. No, pre toga, u jednom kratkom prikazu, potrebno je da steknemo uvid o slici Rusije u proteklih nekoliko decenija.
PUTINOVA DVADESETOGODIŠNJA ERA
Dve decenije nekoliko mandata Vladimira Putina na čelu njegove zemlje može se podeliti na tri razdoblja – prvi od 2000. godine do finansijske krize 2008. godine u kojem je Rusija doživela pravi ekonomski procvat i gde je predsednik učvrstio svoj položaj; drugo razdoblje predstavlja period stagnacije i nazadovanja od 2008. godine do 2014. godine kada su odnosi sa političkim Zapadom postali dobrano narušeni; dok je treće razdoblje počelo sa ruskom vojnom intervencijom u Ukrajini Siriji, kao i aneksijom Krima, što je dovelo do uspostavljanja novih „hladnoratovskih odnosa sa tzv. zapadnim demokratijama. Možda ćemo 2020. godinu posmatrati kao prelomnu tačku, kada je u Rusiji počeo i četvrti period „Putinove ere“, a koju je uslovila pandemija bolesti izazvane virusom korone.
Nakon ekonomsko-političke „pošasti Jeljcinovog eksperimenta“, kada je 1999. godine, na kraju mandata prvog predsednika Ruske Federacije, ruska privreda izgubila više od trećine svoje vrednosti u odnosu na 1991. godinu, javni dug zemlje iznosio je 92 procenta BDP, a spoljnopolitička uloga zemlje, naslednika tek donedavno druge svetske supersile, svedena je na tihog promatrača dominacije SAD. Nakon dolaska Vladimira Putina na vlast pokrenut je niz značajnih političkih i ekonomskih reformi koje su Rusiji trebalo da obezbede preko potrebnu stabilnost. U prva dva svoj mandata, Putin se u mnogome oslanjao na uputstva svog savetnika i ekonomskog liberala Andreja Iljarionova na čiju ideju je uveden tzv. „flat tax“, odnosno jedinstvena stopa poreza na dohodak od 13 odsto, a istovremeno porez na dobit kompanija značajno je umanjen. Ipak, osnovni problem ruske ekonomije ostao je nerešiv i sastoji se u činjenici da svaki njen uspeh ili neuspeh počiva na eksploataciji bogatih energetskih resursa, pre svih nafte i gasa, kao i na trgovini ovim energentima sa ostatkom sveta. Zapravo, činjenici da je u prethodnoj dekadi na ekonomskom planu, država doživela velikih uspeh, Putinova administracija duguje okolnostima visoke cene nafte i gasa na njihovim globalnim tržištima.
Međutim, od svetske ekonomske krize do danas, prosečni godišnji rast ruske privrede iznosi manje od 2 procenta. Kako bi razvili plan razvoja i povećanja rasta, osnovano je preko 20 radnih grupa čiji zadatak je bio da se kreira novi model ekonomskog rasta. Već 2012. godine Putin je pozvao na radikalne promene i unapređenje klime za investiranje i smanjivanja prisustva države u privredi što bi trebalo da dovede do rasta, ali,usled pada cene nafte, početka rata u Ukrajini i izolacije od svetske ekonomije, nije bilo naznaka da može doći do ostvarenja Putinovog plana rasta. Predviđanja Međunarodnog monetarnog fonda su takva da bi do 2024. godine Rusija trebalo da ostvari rast od 1,6 do 2%, za razliku od očekivanih 1,2% za 2019. godinu. Podaci ruskog zavoda za statistiku govore da je rast BDP u prva tri meseca prethodne godine bio svega 0,5%. Dok je za prošlu godinu Centralna banka Rusije prognozirala rast od 1 do 1,5%, podaci Ministarstva za ekonomski razvoj pokazuju da je rast BDP do kraja 2019. godine bio svega 0,8 procenata. U martu 2020. godine, zbog svetske pandemije, došlo je do novog udara na rusku ekonomiju. Pomenutu ekonomiju pogodio je pad globalnih cena nafte i epidemija virusa korona, a ministar finansija u Vladi Ruske Federacije Anton Siluanov (Antón Gérmanovič Siluánov) izjavio je da je „…potonji problem posedovao veći uticaj na privredu, jer je iskomplikovao transport, turizam i trgovinu“. Rusija je prethodno očekivala suficit budžeta od 0,8 odsto, međutim, sadašnja predviđanja ukazuju da će budžetski prihodi od trgovine gasom i naftom pasti za oko dva biliona rubalja (27,6 milijardi dolara).
„…Sa sadašnjim cenama energenata, imaćemo deficit do jedan procenat BDP. Procenjujemo da će iznositi 0,9 procenata…“, kazao je ruski ministar Siluanov, dodavši da će biti ispunjene sve budžetske obaveze. Rusija je osnovala krizni Nacionalni fond koji popunjava prihodima od prodaje nafte, a navedeno telo predstavlja deo ruskih nacionalnih rezervi i trenutno sadrži 8,2 biliona rubalja (113,5 milijardi dolara), odnosno vrednost 7,3 odsto ruskog BDP, a prema podacima od 1. marta 2020. godine. Predviđeno je da će Rusija iz tog fonda potrošiti 600 milijardi rubalja u 2020. godini, uključujući i ranije najavljenu kupovinu 51 odsto udela akcija u Sberbanci, najvećem kreditnom poveriocu u zemlji, a koja je najavljena od strane centralne banke. Sumorni scenario u mogućnostima oporavka ruske ekonomije posle završetka pandemije otkrivamo u podacima o „strmoglavom stropoštavanju“ cena američke sirove nafte koje se dogodilo 20. aprila 2020. godine. Tog datuma, cena nafte WTI zabeležila je istorijski dnevni pad od 306 procenata na minus 37,63 dolara za barel. Ovaj sunovrat, koji će bez sumnje ući u anale kao nesvakidašnji događaj na naftnom tržištu, šokirao je investitore i gurnuo cene akcija i azijske valute nizbrdo, što će se svakako odraziti i na stanje krhke ruske ekonomije.
KO JE MIHAIL MIŠUSTIN?
PORODICA
Mihail Mišustin rođen je 3. marta 1966. godine u Lobnji (Lobnя), prema ruskim standardima, manjem gradu (praktično predgrađu Moskve) u Moskovskoj oblasti – Podmoskovlju (Moskóvskaя óblastь–Podmoskovьe ), u tadašnjem Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika. Rođen je u porodici Mišustin, od oca Vladimira Mojsijeviča i majke Lujze Mihailovne. Mihailov otac svoje poreklo vodi iz beloruske jevrejske porodice, te je rođen u Polocku, Vitebska oblast u Belorusiji, 25. oktobra 1939. godine. Prema zvaničnim i dostupnim podacima, radio je u Aeroflotu i to u sastavu Službe bezbednosti Aerodroma Šeremetjevo (ZAO «Aэromaš — Aviacionnaя bezopasnostь»). U ranijoj životnoj dobi bio je sekretar omladinske komunističke organizacije VLKSM, odnosno Komsomola (Vsesoюznый leninskiй kommunističeskiй soюz molodёži-komsomól). Mišustinova majka Lujza rođena je 25. marta 1942. godine u gradu Kotlas u Arhangelskoj oblasti, a do penzionisanja bila je zaposlena kao medicinska sestra u zdravstvenoj službi aerodroma Šeremetjevo, gde je imala obavezu nadzora nad zdravstvenom negom putnika aviokompanije Aeroflot.
U braku Vladimira i Lujze Mišustin rođena je i ćerka Natalija. Natalija Stenina rođena je 27. maja 1970. godine i danas je uvažena ugostiteljska preduzetkinja Zajedno za suprugom Aleksandrom Udodovim (Aleksandr Evgenьevič Udodov), takođe preduzetnikom i Arkadijem Novikovim, restauratorom, suvlasnica je nekoliko lanaca prestižnih restorana u Moskvi. Do 2019. godine, kada je zatvoren, Natalija i Udodov bili su vlasnici prestižnog moskovskog restorana „Bliski istok“ (Nedalьniй vostok), a 2007. godine osnovali su Dobrotvorni humanitarni fond za razvoj obrazovanja i sporta „PROMIS“, koji je zatvoren 2014. godine. Uz podršku organa savezne države i uticajnih javnih ličnosti iz „poslovnog sveta“, uspešno rukovode aktivnostima moskovske regionalne organizacije Hokejaškog kluba Sport. Natalija Stenina poseduje nekretnine u vrednosti od milijardu rubalja, a među njima ističe se poslovno-stambeni kompleks „Ruska federacija“ u Moskvi. Prema saznanjima državnih organa nadležnih za pitanja statusa nekretnina u američkoj saveznoj državi Njujork, Natalijin suprug, Aleksandar Udodov, vlasnik je šest stanova u gradu Njujorku.
Pre nego što je napustio poslove u okviru Međunarodnog računarskog kluba, 1997. godine venčao se sa Vladlenom Jurejevnom (Vladlena Юrьevna Mišustina), koju je i upoznao, upravo u ICC, godinu dana ranije. Vladlena je rođena 2. januara 1976. godine u Moskvi i jedna je od suosnivača Međunarodnog računarskog kluba. Bila je uspešna preduzetnica od 2008. do 2013. godine, gde su dizajnerske i projektantske kompanije u njenom vlasništvu bile angažovane na uređenju plesnih i pinakotečkih škola i galerija, kao i ugostiteljskih objekata, poput diskoteka. Takođe, jedna je od suosnivača kompanije OOO „DЭKADANS“, preduzeća koje je ugašeno 2016. godine. Prema podacima iz 2014. godine, Vladlena Mišustina zauzela je deveto mesto na Forbsovoj listi najbogatijih žena ruskih državnih zvaničnika i deputata u Dumi, sa prihodom od 160,1 milion rubalja, odnosno blizu dva miliona evra godišnje.
U braku Mihaila i Vladlene rođena su tri sina. Najstariji sin Aleksej (Alekseй), rođen je 7. jula 1999. godine, a studirao je u jednoj od najprestižnijih internatskih škola u Švajcarskoj, na Institutu Le Roze (Institut Le Rosey). Od 2018. godine, studije je nastavio na Mosskovskom državnom tehničkom univerzitetu N. E. Baumana (Moskovskiй gosudarstvennый tehničeskiй universitet im. N. Э. Báumana) i to na Fakultetu osnovnih nauka i njegovom specijalizovanom departmanu za primenjenu matematiku. Postoje osnovane tvrdnje da je Aleksej na studije pomenutog fakulteta upisan bez položenog prijemnog ispita što je obaveza za sve kandidate na ovom univerzitetu. Mihailov i Vladlenin mlađi sin, Aleksandar (Aleksandr), rođen je 2000. godine i do sada je stekao obrazovanje i vaspitanje, sledeći „univerzitetski put“ njegovog starijeg brata. Studirao je na Institutu Le Roze (Institut Le Rosey), a od 2019. godine, akademske studije je nastavio na Mosskovskom državnom tehničkom univerzitetu N. E. Baumana (Moskovskiй gosudarstvennый tehničeskiй universitet im. N. Э. Báumana) i to na Fakultetu osnovnih nauka i njegovom specijalizovanom departmanu za inženjersko poslovanje i menadžment. Najmlađi sin Mihail rođen je 26. maja 2009. godine i pohađa osnovnu školu u Moskvi. Član je juniorskog tima u Hokejaškom klubu „Armada“ u gradu Odincevo, gde igra na poziciji napadača, a aktivan je i u šahovskom klubu.
PREDUZETNIČKE GODINE BUDUĆEG RUSKOG PREMIJERA
Sa odličnim uspehom, Mišustin je završio osnovnu i srednju školu (Broj 7) u Lobnji. Nakon završenog srednjoškolskog obrazovanja, Mišustin se upisao na studije u okviru večernjeg odseka Moskovskog instituta za alatne mašine „Stankin“ (Moskovski stankoinstrumentalьnogo instituta „Stankin“) i zahvaljujući dobrom akademskom uspehu, ubrzo je prešao na redovno obrazovanje. Zahvaljujući činjenici da je postigao zavidan uspeh na studijama, a na inicijativu „Stankina“ bio je oslobođen obaveze služenja vojnog roka. Diplomirao je 1989. godine sa specijalizovanoj temi Sistemi računarskog dizajna, kada je stekao zvanje inženjera računarskih sistema. Na istom institutu okončao je i postdiplomske studije (aspiranturu) kada je stekao visokokvalifikovana zvanje inženjera i ekonomiste.
Nakon postdiplomskih studija postalo je jasno da će preduzetništvo postati fokus Mišustinovih profesionalnih interesovanja. Do 1995. godine obavljao je dužnost direktora Ispitne laboratorije pri institutu „Stankin“, da bi 1996. godine bio izabran na mesto predsednika Upravnog odbora Međunarodnog računarskog kluba (ICC), ugledne javne neprofitne organizacije. Delatnost pomenutog Kluba u svoj zadatak postavila je cilj da integriše ruske i inostrane računarske tehnologije, na način gde bi zavidno obrazovanje i stečene akademske kvalifikacije naučnika i stručnih kadrova iz Ruske Federacije prilagođavali napredne računarske tehnologije iz zemalja političkog Zapada, potrebama ruske privrede. Uticajne i velike svetske kompanije i korporacije postale su partneri Međunarodnog računarskog kluba, koji je uskoro organizovao i Međunarodni računarski forum, jedan od najvećih konglomerata kompjuterske tehnologije u svetu iz sredine devedesetih godina prethodnog stoleća. Navedene dužnosti obavljao je sve do 1998. godine, kada je prvi put postao delatnik u okviru tzv. javnog sektora u Rusiji.
Nakon što je napustio funkciju direktora Savezne agencije za upravljanje posebnim ekonomskim zonama (RusSEZ), 2008. godine, Mišustin je dve godine bio angažovan na poslovima grupe UFG Capital Management na dužnostima predsednika UFG Capital Partners, partnerske kompanije u okviru pomenute grupe, UFG Asset Management, zapravo investicionog fonda. Navedenu investicionu grupu osnovali su 1994. godine bivši ministar finansija Ruske Federacije Boris Fedorov i bankar Čarls Rajan. Sredinom devedesetih godina XX veka investicona grupa delovala je pod upravljačko-finansijskim nadzorom Dojče banke (Deutsche Bank), gde je predstavljala zvaničnog konsultanta Gradske uprave Sanktpeterburga za poslove privatizacije. U periodu do 2010. godine, dakle do svog profesionalnog povratka u tzv. javni sektor, Mišustin je bio angažovan na poslovima projektovanja rizika u domenu organizacije investicionih fondova, posebno u oblastima regionalnog preduzetništva i tržišta nekretnina. Osim u periodima od 1992. do 1998. godine i u dve godine (2008-2010), kada je bio angažovan u investiciono-preduzetničkim fondovima i na poslovima finansijskog konsaltinga, Mišustin je radio u različitim državnim službama i organima Ruske Federacije.
NAUČNA DELATNOST I LIČNA INTERESOVANJA MIHAILA MIŠUSTINA
Mišustin je 2003. godine stekao još jednu diplomu iz oblasti ekonomskih nauka, kada je diplomirao na temi „Mehanizam državne poreske administracije u Rusiji“, a 2010. godine odbranio je tezu iz doktorske disertacije „Strategija za formiranje poreza na imovinu u Rusiji“, kada je prizveden u zvanje doktora ekonomskih nauka. Inicirao je otvaranje Instituta za ekonomiju nepokretnosti u okvir Više ekonomske škole u Moskvi, 2008. godine, koji je uskoro dobio i svoj Istraživački centar, a Mišustin je jedno kratko vreme bio i direktor Instituta. Na osnovu odluke Akademskog saveta Finansijskog univerziteta koji deluje pri Vladi Ruske Federacije od 15. oktobra 2013. godine, Mihail Mišustin imenovan je na položaj nadzornika Odeljenja za poreze i oporezivanje Finansijskog univerziteta.
Bio je urednik univerzitetskog udžbenika Porezi i poreska uprava koji je objavljen u povodu obeležavanja dvadesetipete godišnjice osnivanja poreskog sistema Ruske Federacije, 2016. godine. Takođe, autor je tri monografiije na teme iz oblasti organizacije i funkcionisanja poreske administracije – Informacione i tehnološke osnove državne poreske uprave u Rusiji: Monografija. – M .: UNITI-DANA, 2005; Informacione i tehnološke osnove administracije poreza na imovinu: Monografija. – M .: UNITI-DANA, 2007. i Administracija oporezivanja imovine u Rusiji. Strategija razvoja: Monografija. – M .: UNITI-DANA, 2011. Objavio je i više od četrdeset članaka u radova u naučnim časopisima i pojedinačnim publikacijama.
Poznato je da sport predstavlja veliku strast i hobi za Mihaila Mišustina, te ruski premijer i danas aktivno igra hokej na ledu u Noćnoj hokejaškoj ligi. Njegov tim bio je dobitnik „Gagarin kupa“, pobedničke nagrade plej-ofa kontinentalne hokejaške lige za 2019. godinu, a istovremeno, član je Nadzornog odbora Hokejaškog kluba CSKA. Komponuje ruske narodne pesme-častuške, a bavi se i pisanjem epigrama, a takođe, strastveni je pijanista. Autor je muzike za dve pesme koje je napisao Grigorie Leps – „Prava žena“ (2011) i „Zola“ (2016).
KAPITAL MIHAILA MIŠUSTINA
Od 2010. godine, odnosno od perioda kada je Mišustin imenovan na položaj direktora Poreske službe Ruske Federacije, porodicu budućeg ruskog premijera prate kontroverzne informacije o visini i poreklu njihovog kapitala i imovinskog stanja. Prema procenama Fonda za borbu protiv korupcije, u periodu do 2018. godine, Mihail i Vladlena stekli su zaradu u visini od milijardu rubalja, od kojih je Mišustinova supruga zaradila 800 miliona. U datom intervalu, Mišustinov prihod kretao se između 19 i 30 miliona rubalja godišnje, a prihod njnjegove supruge između 47 i 160 miliona rubalja godišnje. Porodica Mišustin poseduje 2,63 hektara zemljišnog poseda u moskovskom selu Koton vei, smeštenom u blizini Nikolajeve gore na magistralnom putu Rublevo-Uspenski, na kome se nalazi i pet stambenih jedinica sa ukupnm procenjenom vrednošću od 1,5 milijardi rubalja. Prema podacima Fonda za borbu protiv korupcije, porodica Mišustin (gde ubrajamo i njegovu sestru Nataliju Steninu) poseduje nekretnine sa tržišnom vrednošću od oko 2,8 milijardi rubalja.
Postavljamo pitanje na koji način je porodica Mišustin stekla ovu impozantnu imovinu i kapital? Nakon izbora za predsednika vlade Rusije, Fond za borbu protiv korupcije, 16. januara 2020. godine pozvao je novog premijera da pojasni određene podatke u imovinskoj karti, konkretno da pruži informacije u vezi sa činjenicom da je njegova supruga, Vladlena u proteklih devet godina prihodovala 800 miliona rubalja. Na zahtev lista „Vedomosti“ iz 2010. godine, pres služba Savezne poreske uprave (FNS) odgovorila je da je Mišustinov prihod 78,6 miliona rubalja (oko 2,5 miliona dolara), te da „sastoji se od plate predsednika grupe kompanija UFG i prihoda koji je zaradio od konsultantskih aktivnosti u navedenoj kompaniji“. U skladu sa pozitivnim propisima, prilikom angažovanja u javnom sektoru 2010. godine, Mišustin je,, vlasništvo nad imovinom i autorstvo nad investicionim projektima, koji su u tom periodu bili u procesu realizacije, preneo na ime svoje supruge. Značajan deo imovine Mihail je prodao 2013. i 2014. godine, a prihod je oročen u statusu depozita na bankovnim računima članova porodice Mišustin. Prema zvaničnom podatku UFG, Mišustin je u ovoj investicionoj kompaniji stekao zaradu od 33,5 miliona rubalja i to većim delom od prodaje akcija koje je prethodno kupio od Borisa Fedorova, Čarlsa Rajana i Florijana Fenera, nekadašnjih vlasnika UFG.
(nastaviće se)
Msr Ognjen Karanović, istoričar