fbpx

МИХАИЛ МИШУСТИН – БИОГРАФИЈА РУСКОГ ПРЕМИЈЕРА

24/04/2020
Аутор :
Анализе/Биографије

Небо се заледило…“, била је реакција новинског уредника Павела Гусева у сензационалном наслову чланка објављеног у штампаном издању дневног листа медијске куће „МК“, односно „Московский комсомолец“ од 16. јануара 2020. године, где је запањеним читаоцима, али и Urbi et Orbi саопштена информација публикована дан раније да је дугогодишњи председник Владе Руске Федерације (Председа́тель Прави́тельства Росси́йской Федера́ции) и бивши председник Руске Федерације, Дмитриј Медведев (Дми́трий Анато́льевич Медве́дев), поднео оставку и распустио владу. Вест о одласку Дмитрија Медведева са места председника владе није умањила шокантност следеће информације у вези са саставом наредног „руског правителства“ и идентитетом његовог „првог човека“. Истог дана када је објављен чланак у штампаном издању „МК“, руска Дума изабрала је нову владу Федерације, а њен председник постао је Михаил Владимирович Мишустин (Михаи́л Влади́мирович Мишу́стин), дотадашњи директор ФНС России (Федеральная налоговая служба), односно државног органа у Русији, који представља еквивалент у области деловања и надлежности Пореске управе у Србији.

Шта се то, уствари догодило средином јануара 2020. године? Због чега су поједини политичари и геополитички експерти, посебно они на политичком Западу, ову промену руске владе, окарактерисали као „тектонски поремећај у Русији, без преседана“? Сензационалност догађаја била је појачана чињеницом да је истог дана када је премијер Медведев поднео оставку на положај и распустио Владу, објављено и име кандидата за новог председника Владе, које је широј светској јавности, чак и у Русији, до тада било мало познато. Генерално, у Русији, али и у већини земаља бившег „Источног лагера“, личности руководилаца у институцијама и државним органима тзв. „сектора јавних финансија“, мање су експониране, самим тим и слабо познате, у односу на руководиоце у другим институцијама „јавног сектора“, посебно у оним сегментима који су надлежни са функционисање политичког система у ужем смислу. Релативна анонимност новог шефа владе, уз пренаглашеност, па и сензационалистичку неисправност података у вестима, приликом информисања јавности о значају политичких промена Русији, допринела је јачању „утиска шока“, због овог догађаја. Истицана је чињеница да је до смене Медведевљеве владе дошло изненада, да нису постојали ни наговештаји да једне такве могућности.

Тих дана, нагло су се појачале активности различитих безбедносно-обавештајних апарата великих светских сила, које су вероватно из „прашњавих фиока“, наврат-нанос покренуле акцију „извлачења“ заборављених и штурих досијеа о полуанонимном, новом, формално, другом човеку Руске федерације. У року од неколико сати од објављивања информација о личности будућег премијера, исте те службе, путем чувених светских медијских кућа „лансирале су“ анализе о тобожњем политичком стању у Русији, према којима је овај догађај „доказао одавно присутну суревњивост између руског председника Путина и Дмитрија Медведева“, при чему су ти „прикази ситуације“, понекад добијали фантастичне размере, у оквиру којих се тврдило да је „у Русији дошло до слома покушаја пуча на чијем челу се налазио тада већ премијер у оставци“, итд.

Наведене и сличне анализе, упорно су заобилазиле један фактицитет, који се састојао у чињеници да су, уколико изузмемо поједине интервале „совјетске епохе“, промене влада и личности премијера у Русији одувек биле честе и релативно изненадне. Заправо, са готово осмогодишњим двомандатним периодом, Медведев је био један од најдуговечнијих руских премијера, још од времена владавине последња два руска императора, па све до трећег председничког мандата Владимира Владимировича Путина (Влади́мир Влади́мирович Пу́тин), 2012. године. Заборавили су да је у периоду од само две године (1998-2000), Борис Јељцин сменио и поставио пет руских председника влада (Черномирдина, Кириенка, Примакова, Степашина и Путина), при чему се збило и неколико реконструкција њихових кабинета. Такође, упорна указивања на извесну „велику и мрачну стратегију“ руског председника Путина у датој промени, пре бисмо могли да окарактеришемо као јасно непознавање прилика у Кремљу, односно у врху руског државног руководства, тј. поменуте анализе откриле су истинско или „фабриковано“ несналажење у разумевању политичких експерата са Запада, када је реч о руском политичком систему.

Михаил Мишустин постао је руски премијер у години када су се његова земља, али цео свет нашли пред суморним изазовом борбе против страховите пандемијске пошасти изазване болешћу Ковид 19. Поставља се питање, да ли је (макар и једним делом) одлука председника Руске Федерације Владимира Путина да подстакне смену Дмитрија Медведева и његове владе, те да именује Михаила Мишустина, уистину, финансијског технократу, а не искусног политичара, на чело „правителства“, у тренутку када је постајало очигледно да ће вирус короне, САРС КОВ 2 (SARS COV 2), „прећи“ границе Народне Републике Кине и „похарати“ људе и богатства планете, била мотивисана и датом чињеницом, дакле, неизбежним сценаријом разорног удара „невидљивог и смртоносног вируса“ на руску и светску економију. Због тога је можда и најбоље да приказ биографије личности руског премијера почнемо са околностима које су Михаила Мишустина задесиле само три месеца од момента када је ступио на дужност председника, односно од времена када је Светска здравствена организација прогласила пандемију Ковида 19.

Можда бисмо дошли у прилику да укажемо на дате пропусте дела „аналитичког сектора“, који је посматрао промену руске владе, уколико бисмо на исправан начин и свеобухватно умели да сагледамо политичку и животну биографију новог руског премијера, али и да при том одговоримо на питање, да ли моожемо да говоримо о „фактору Мишустин“, када је реч о савременом политичком тренутку у свету и Русији. Услед пандемије болести Ковид 19 (COVID 19) и борбе човечанства против ове пошасти, наведено питање привремено је изгубило на актуелности, „али вирус короне ће проћи“, а планета ће онда можда добити прилику да коначно упозна овог „доктора за порез“ у лику Михаила Мишустина. Но, пре тога, у једном кратком приказу, потребно је да стекнемо увид о слици Русије у протеклих неколико деценија.

ПУТИНОВА ДВАДЕСЕТОГОДИШЊА ЕРА

Две деценије неколико мандата Владимира Путина на челу његове земље може се поделити на три раздобља – први од 2000. године до финансијске кризе 2008. године у којем је Русија доживела прави економски процват и где је председник учврстио свој положај; друго раздобље представља период стагнације и назадовања од 2008. године до 2014. године када су односи са политичким Западом постали добрано нарушени; док је треће раздобље почело са руском војном интервенцијом у Украјини Сирији, као и анексијом Крима, што је довело до успостављања нових „хладноратовских односа са тзв. западним демократијама. Можда ћемо 2020. годину посматрати као преломну тачку, када је у Русији почео и четврти период „Путинове ере“, а коју је условила пандемија болести изазване вирусом короне.

Након економско-политичке „пошасти Јељциновог експеримента“, када је 1999. године, на крају мандата првог председника Руске Федерације, руска привреда изгубила више од трећине своје вредности у односу на 1991. годину, јавни дуг земље износио је 92 процента БДП, а спољнополитичка улога земље, наследника тек донедавно друге светске суперсиле, сведена је на тихог проматрача доминације САД. Након доласка Владимира Путина на власт покренут је низ значајних политичких и економских реформи које су Русији требало да обезбеде преко потребну стабилност. У прва два свој мандата, Путин се у многоме ослањао на упутства свог саветника и економског либерала Андреја Иљарионова на чију идеју је уведен тзв. „flat tax“, односно јединствена стопа пореза на доходак од 13 одсто, а истовремено порез на добит компанија значајно је умањен. Ипак, основни проблем руске економије остао је нерешив и састоји се у чињеници да сваки њен успех или неуспех почива на експлоатацији богатих енергетских ресурса, пре свих нафте и гаса, као и на трговини овим енергентима са остатком света. Заправо, чињеници да је у претходној декади на економском плану, држава доживела великих успех, Путинова администрација дугује околностима високе цене нафте и гаса на њиховим глобалним тржиштима.

Међутим, од светске економске кризе до данас, просечни годишњи раст руске привреде износи мање од 2 процента. Како би развили план развоја и повећања раста, основано је преко 20 радних група чији задатак је био да се креира нови модел економског раста. Већ 2012. године Путин је позвао на радикалне промене и унапређење климе за инвестирање и смањивања присуства државе у привреди што би требало да доведе до раста, али,услед пада цене нафте, почетка рата у Украјини и изолације од светске економије, није било назнака да може доћи до остварења Путиновог плана раста. Предвиђања Међународног монетарног фонда су таква да би до 2024. године Русија требало да оствари раст од 1,6 до 2%, за разлику од очекиваних 1,2% за 2019. годину. Подаци руског завода за статистику говоре да је раст БДП у прва три месеца претходне године био свега 0,5%. Док је за прошлу годину Централна банка Русије прогнозирала раст од 1 до 1,5%, подаци Министарства за економски развој показују да је раст БДП до краја 2019. године био свега 0,8 процената. У марту 2020. године, због светске пандемије, дошло је до новог удара на руску економију. Поменуту економију погодио је пад глобалних цена нафте и епидемија вируса корона, а министар финансија у Влади Руске Федерације Антон Силуанов (Анто́н Ге́рманович Силуа́нов) изјавио је да је „…потоњи проблем поседовао већи утицај на привреду, јер је искомпликовао транспорт, туризам и трговину“. Русија је претходно очекивала суфицит буџета од 0,8 одсто, међутим, садашња предвиђања указују да ће буџетски приходи од трговине гасом и нафтом пасти за око два билиона рубаља (27,6 милијарди долара).

„…Са садашњим ценама енергената, имаћемо дефицит до један проценат БДП. Процењујемо да ће износити 0,9 процената…“, казао је руски министар Силуанов, додавши да ће бити испуњене све буџетске обавезе. Русија је основала кризни Национални фонд који попуњава приходима од продаје нафте, а наведено тело представља део руских националних резерви и тренутно садржи 8,2 билиона рубаља (113,5 милијарди долара), односно вредност 7,3 одсто руског БДП, а према подацима од 1. марта 2020. године. Предвиђено је да ће Русија из тог фонда потрошити 600 милијарди рубаља у 2020. години, укључујући и раније најављену куповину 51 одсто удела акција у Сбербанци, највећем кредитном повериоцу у земљи, а која је најављена од стране централне банке. Суморни сценарио у могућностима опоравка руске економије после завршетка пандемије откривамо у подацима о „стрмоглавом стропоштавању“ цена америчке сирове нафте које се догодило 20. априла 2020. године. Тог датума, цена нафте WTI забележила је историјски дневни пад од 306 процената на минус 37,63 долара за барел. Овај суноврат, који ће без сумње ући у анале као несвакидашњи догађај на нафтном тржишту, шокирао је инвеститоре и гурнуо цене акција и азијске валуте низбрдо, што ће се свакако одразити и на стање крхке руске економије.

КО ЈЕ МИХАИЛ МИШУСТИН?

ПОРОДИЦА

Михаил Мишустин рођен је 3. марта 1966. године у Лобњи (Лобня), према руским стандардима, мањем граду (практично предграђу Москве) у Московској области – Подмосковљу (Моско́вская о́бластьПодмосковье ), у тадашњем Савезу Совјетских Социјалистичких Република. Рођен је у породици Мишустин, од оца Владимира Мојсијевича и мајке Лујзе Михаиловне. Михаилов отац своје порекло води из белоруске јеврејске породице, те је рођен у Полоцку, Витебска област у Белорусији, 25. октобра 1939. године. Према званичним и доступним подацима, радио је у Аерофлоту и то у саставу Службе безбедности Аеродрома Шереметјево (ЗАО «Аэромаш — Авиационная безопасность»). У ранијој животној доби био је секретар омладинске комунистичке организације ВЛКСМ, односно Комсомола (Всесоюзный ленинский коммунистический союз молодёжи-комсомо́л). Мишустинова мајка Лујза рођена је 25. марта 1942. године у граду Котлас у Архангелској области, а до пензионисања била је запослена као медицинска сестра у здравственој служби аеродрома Шереметјево, где је имала обавезу надзора над здравственом негом путника авиокомпаније Аерофлот.

У браку Владимира и Лујзе Мишустин рођена је и ћерка Наталија. Наталија Стенина рођена је 27. маја 1970. године и данас је уважена угоститељска предузеткиња Заједно за супругом Александром Удодовим (Александр Евгеньевич Удодов), такође предузетником и Аркадијем Новиковим, рестауратором, сувласница је неколико ланаца престижних ресторана у Москви. До 2019. године, када је затворен, Наталија и Удодов били су власници престижног московског ресторана „Блиски исток“ (Недальний восток), а 2007. године основали су Добротворни хуманитарни фонд за развој образовања и спортаПРОМИС“, који је затворен 2014. године. Уз подршку органа савезне државе и утицајних јавних личности из „пословног света“, успешно руководе активностима московске регионалне организације Хокејашког клуба Спорт. Наталија Стенина поседује некретнине у вредности од милијарду рубаља, а међу њима истиче се пословно-стамбени комплекс „Руска федерација“ у Москви. Према сазнањима државних органа надлежних за питања статуса некретнина у америчкој савезној држави Њујорк, Наталијин супруг, Александар Удодов, власник је шест станова у граду Њујорку.

Пре него што је напустио послове у оквиру Међународног рачунарског клуба, 1997. године венчао се са Владленом Јурејевном (Владлена Юрьевна Мишустина), коју је и упознао, управо у ICC, годину дана раније. Владлена је рођена 2. јануара 1976. године у Москви и једна је од суоснивача Међународног рачунарског клуба. Била је успешна предузетница од 2008. до 2013. године, где су дизајнерске и пројектантске компаније у њеном власништву биле ангажоване на уређењу плесних и пинакотечких школа и галерија, као и угоститељских објеката, попут дискотека. Такође, једна је од суоснивача компаније ООО „ДЭКАДАНС“, предузећа које је угашено 2016. године. Према подацима из 2014. године, Владлена Мишустина заузела је девето место на Форбсовој листи најбогатијих жена руских државних званичника и депутата у Думи, са приходом од 160,1 милион рубаља, односно близу два милиона евра годишње.

У браку Михаила и Владлене рођена су три сина. Најстарији син Алексеј (Алексей), рођен је 7. јула 1999. године, а студирао је у једној од најпрестижнијих интернатских школа у Швајцарској, на Институту Ле Розе (Institut Le Rosey). Од 2018. године, студије је наставио на Моссковском државном техничком универзитету Н. Е. Баумана (Московский государственный технический университет им. Н. Э. Ба́умана) и то на Факултету основних наука и његовом специјализованом департману за примењену математику. Постоје основане тврдње да је Алексеј на студије поменутог факултета уписан без положеног пријемног испита што је обавеза за све кандидате на овом универзитету. Михаилов и Владленин млађи син, Александар (Александр), рођен је 2000. године и до сада је стекао образовање и васпитање, следећи „универзитетски пут“ његовог старијег брата. Студирао је на Институту Ле Розе (Institut Le Rosey), а од 2019. године, академске студије је наставио на Моссковском државном техничком универзитету Н. Е. Баумана (Московский государственный технический университет им. Н. Э. Ба́умана) и то на Факултету основних наука и његовом специјализованом департману за инжењерско пословање и менаџмент. Најмлађи син Михаил рођен је 26. маја 2009. године и похађа основну школу у Москви. Члан је јуниорског тима у Хокејашком клубуАрмада“ у граду Одинцево, где игра на позицији нападача, а активан је и у шаховском клубу.

ПРЕДУЗЕТНИЧКЕ ГОДИНЕ БУДУЋЕГ РУСКОГ ПРЕМИЈЕРА

Са одличним успехом, Мишустин је завршио основну и средњу школу (Број 7) у Лобњи. Након завршеног средњошколског образовања, Мишустин се уписао на студије у оквиру вечерњег одсека Московског института за алатне машинеСтанкин“ (Московски станкоинструментального института „Станкин“) и захваљујући добром академском успеху, убрзо је прешао на редовно образовање. Захваљујући чињеници да је постигао завидан успех на студијама, а на иницијативу „Станкина“ био је ослобођен обавезе служења војног рока. Дипломирао је 1989. године са специјализованој теми Системи рачунарског дизајна, када је стекао звање инжењера рачунарских система. На истом институту окончао је и постдипломске студије (аспирантуру) када је стекао висококвалификована звање инжењера и економисте.

Након постдипломских студија постало је јасно да ће предузетништво постати фокус Мишустинових професионалних интересовања. До 1995. године обављао је дужност директора Испитне лабораторије при институту „Станкин“, да би 1996. године био изабран на место председника Управног одбора Међународног рачунарског клуба (ICC), угледне јавне непрофитне организације. Делатност поменутог Клуба у свој задатак поставила је циљ да интегрише руске и иностране рачунарске технологије, на начин где би завидно образовање и стечене академске квалификације научника и стручних кадрова из Руске Федерације прилагођавали напредне рачунарске технологије из земаља политичког Запада, потребама руске привреде. Утицајне и велике светске компаније и корпорације постале су партнери Међународног рачунарског клуба, који је ускоро организовао и Међународни рачунарски форум, један од највећих конгломерата компјутерске технологије у свету из средине деведесетих година претходног столећа. Наведене дужности обављао је све до 1998. године, када је први пут постао делатник у оквиру тзв. јавног сектора у Русији.

Након што је напустио функцију директора Савезне агенције за управљање посебним економским зонама (РусСЕЗ), 2008. године, Мишустин је две године био ангажован на пословима групе UFG Capital Management на дужностима председника UFG Capital Partners, партнерске компаније у оквиру поменуте групе, UFG Asset Management, заправо инвестиционог фонда. Наведену инвестициону групу основали су 1994. године бивши министар финансија Руске Федерације Борис Федоров и банкар Чарлс Рајан. Средином деведесетих година XX века инвестицона група деловала је под управљачко-финансијским надзором Дојче банке (Deutsche Bank), где је представљала званичног консултанта Градске управе Санктпетербурга за послове приватизације. У периоду до 2010. године, дакле до свог професионалног повратка у тзв. јавни сектор, Мишустин је био ангажован на пословима пројектовања ризика у домену организације инвестиционих фондова, посебно у областима регионалног предузетништва и тржишта некретнина. Осим у периодима од 1992. до 1998. године и у две године (2008-2010), када је био ангажован у инвестиционо-предузетничким фондовима и на пословима финансијског консалтинга, Мишустин је радио у различитим државним службама и органима Руске Федерације.

НАУЧНА ДЕЛАТНОСТ И ЛИЧНА ИНТЕРЕСОВАЊА МИХАИЛА МИШУСТИНА

Мишустин је 2003. године стекао још једну диплому из области економских наука, када је дипломирао на теми „Механизам државне пореске администрације у Русији“, а 2010. године одбранио је тезу из докторске дисертације „Стратегија за формирање пореза на имовину у Русији“, када је призведен у звање доктора економских наука. Иницирао је отварање Института за економију непокретности у оквир Више економске школе у Москви, 2008. године, који је ускоро добио и свој Истраживачки центар, а Мишустин је једно кратко време био и директор Института. На основу одлуке Академског савета Финансијског универзитета који делује при Влади Руске Федерације од 15. октобра 2013. године, Михаил Мишустин именован је на положај надзорника Одељења за порезе и опорезивање Финансијског универзитета.

Био је уредник универзитетског уџбеника Порези и пореска управа који је објављен у поводу обележавања двадесетипете годишњице оснивања пореског система Руске Федерације, 2016. године. Такође, аутор је три монографиије на теме из области организације и функционисања пореске администрације – Информационе и технолошке основе државне пореске управе у Русији: Монографија. – М .: УНИТИ-ДАНА, 2005; Информационе и технолошке основе администрације пореза на имовину: Монографија. – М .: УНИТИ-ДАНА, 2007. и Администрација опорезивања имовине у Русији. Стратегија развоја: Монографија. – М .: УНИТИ-ДАНА, 2011. Објавио је и више од четрдесет чланака у радова у научним часописима и појединачним публикацијама.

Познато је да спорт представља велику страст и хоби за Михаила Мишустина, те руски премијер и данас активно игра хокеј на леду у Ноћној хокејашкој лиги. Његов тим био је добитник „Гагарин купа“, победничке награде плеј-офа континенталне хокејашке лиге за 2019. годину, а истовремено, члан је Надзорног одбора Хокејашког клуба ЦСКА. Компонује руске народне песме-частушке, а бави се и писањем епиграма, а такође, страствени је пијаниста. Аутор је музике за две песме које је написао Григорие Лепс – „Права жена“ (2011) и „Зола“ (2016).

КАПИТАЛ МИХАИЛА МИШУСТИНА

Од 2010. године, односно од периода када је Мишустин именован на положај директора Пореске службе Руске Федерације, породицу будућег руског премијера прате контроверзне информације о висини и пореклу њиховог капитала и имовинског стања. Према проценама Фонда за борбу против корупције, у периоду до 2018. године, Михаил и Владлена стекли су зараду у висини од милијарду рубаља, од којих је Мишустинова супруга зарадила 800 милиона. У датом интервалу, Мишустинов приход кретао се између 19 и 30 милиона рубаља годишње, а приход њњегове супруге између 47 и 160 милиона рубаља годишње. Породица Мишустин поседује 2,63 хектара земљишног поседа у московском селу Котон веи, смештеном у близини Николајеве горе на магистралном путу Рублево-Успенски, на коме се налази и пет стамбених јединица са укупнм процењеном вредношћу од 1,5 милијарди рубаља. Према подацима Фонда за борбу против корупције, породица Мишустин (где убрајамо и његову сестру Наталију Стенину) поседује некретнине са тржишном вредношћу од око 2,8 милијарди рубаља.

Постављамо питање на који начин је породица Мишустин стекла ову импозантну имовину и капитал? Након избора за председника владе Русије, Фонд за борбу против корупције, 16. јануара 2020. године позвао је новог премијера да појасни одређене податке у имовинској карти, конкретно да пружи информације у вези са чињеницом да је његова супруга, Владлена у протеклих девет година приходовала 800 милиона рубаља. На захтев листа „Ведомости“ из 2010. године, прес служба Савезне пореске управе (ФНС) одговорила је да је Мишустинов приход 78,6 милиона рубаља (око 2,5 милиона долара), те да „састоји се од плате председника групе компанија UFG и прихода који је зарадио од консултантских активности у наведеној компанији“. У складу са позитивним прописима, приликом ангажовања у јавном сектору 2010. године, Мишустин је,, власништво над имовином и ауторство над инвестиционим пројектима, који су у том периоду били у процесу реализације, пренео на име своје супруге. Значајан део имовине Михаил је продао 2013. и 2014. године, а приход је орочен у статусу депозита на банковним рачунима чланова породице Мишустин. Према званичном податку UFG, Мишустин је у овој инвестиционој компанији стекао зараду од 33,5 милиона рубаља и то већим делом од продаје акција које је претходно купио од Бориса Федорова, Чарлса Рајана и Флоријана Фенера, некадашњих власника UFG.

(наставиће се)

Мср Огњен Карановић, историчар