REFERENDUMSKO USIJANJE – ANALIZA POLITIČKIH ODNOSA U REGIONU NA POČETKU OKTOBRA 2018. GODINE

REFERENDUMSKO USIJANJE

ANALIZA POLITIČKIH ODNOSA U REGIONU NA POČETKU

OKTOBRA 2018. GODINE

 

Makedonija

 

FIJASKO REFERENDUMA – PORAZ EVROATLANTSKIH INTEGRACIJA?

 

Referendum o promeni naziva Makedonije, koji je raspisan u skladu sa Prespanskim sporazumom, potpisanim od strane makedonskog premijera Zorana Zaeva, sa jedne strane i njegovog „grčkog kolege“ Aleksisa Ciprasa, sa druge strane, 30. septembra 2018. godine, doživeo je veliki debakl. Građani države čije „ustavno ime“ još uvek glasi „Republika Makedonija“, o pitanju „Da li ste za članstvo u Evropskoj uniji i NATO paktu, sa prihvatanjem dogovora Republike Makedonije i Republike Grčke?“ izjašnjavali su se na 3480 biračkih mesta u 80 opština i Gradu Skoplju, a ista su bila otvorena do 19 časova. Pravo da se izjasni o tom dogovoru, kojim je trebalo da bude konačno rešen, gotovo trodecenijski spor u vezi sa imenom Makedonije, imalo je 1.806.337 građana. Izlaznost od svega 36,9 posto od ukupnog broja birača, a podrška promeni imena 91,5 posto od toga, uz glas „Protiv“ od 5,7 procenata, podaci su o makedonskom referendumu koje mnogi politički analitičari postavljaju u specifičan kontekst. 

Stotine hiljada Makedonaca poslednjih godina se iselilo iz domovine, ali se i dalje vode u biračkim spiskovima. U pojedinim regionima, posebno pogođenim emigracijom, bila bi potrebna izlaznost od 70 ili više postotaka, zaista prisutnih glasača kako bi se matematičkim putem došlo do ustavom propisane cifre od 50 posto izašlih građana na referendum od ukupnog broja birača, kako bi izjašnjavanje stanovništva o krucijalnim političkim principima na kojima bi ova država trebalo da izgradi sopstvenu budućnost, istinski bilo uspešno.

Već u prvim satima nakon zatvaranja birališta, široka svetska javnost bila je u prilici da svedoči jednom, ne tako uobičajenom socio-političkom fenomenu, koji bismo, ipak morali da okarakterišemo rečima koje determinišu pojam specifičnog „političkog i etičkog cinizma“ ili, možda bolje reći licemerstva, o čemu je svoje mišljenje pružio i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, kada je nedvosmisleno ukazao na prisustvo „…strahovitog potcenjivačkog odnosa pojedinih velikih sila i evropskih država, prema balkanskim narodima i njihovim egzistencijalnim interesima…“. Veoma plastično, pomenuti fenomen mogli bismo da objasnimo u formi izvedene paralele sa čuvenom „angloameričkom frazom“ o prisustvu „ružičastog slona“ u prostoriji ispunjenoj ljudima, koji su jednu takvu, svakako neobičnu i zanimljivu činjenicu, odlučili da apsolutno ignorišu i potpuno marginalizuju. Na prvom mestu, oglasio se predsednik Vlade Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije i glavni zagovornik podrške „referendumskom izboru“,

 

 

Zoran Zaev, koji je na iznenađenje javnosti u BJRM, ali i u regionu, proglasio i pozdravio, doduše veoma nesigurno, veliku pobedu „Prespanskog sporazuma“ na upravo završenom izjašnjavanju građana. Nakon ove izjave, usledile su „salve“ podrške sporazumu i ishodu referenduma od strane zvaničnika Evropske unije, poput Johanesa Hana, evropskog komesara za proširenje, koji su naglasili važnost rezultata referenduma za uspešan nastavak „evroatlantskih integracija“ Makedonije, uz reči: „…Sada očekujemo od svih političkih lidera da poštuju tu odluku i da je sprovedu sa velikom odgovornošću i jedinstvom bez partijskih podela i u interesu državnog jedinstva…“.

Uz dato, istaknuto je da je sam referndum imao isključivo konsultativni karakter, te da isti ne predstavlja „imperativnu obavezu“ za makedonske državne organe u kontekstu usvajanja odluka u vezi sa sprovođenjem „Prespanskog sporazuma“. Dakle, poruka je jasna! Bez obzira na većinski izraženi stav građana Makedonije o pomenutom političkom i nacionalno-identitetskom pitanju, obaveza državnih organa zvaničnog Skoplja sastoji se u bezuslovnom sprovođenju „odluka iz Prespe“ o promeni imena ove zemlje. Postavlja se logično pitanje, iz kojih razloga je referendum, uopšte i raspisan? Takođe, iz kojih razloga je prvi put, u kasnim večernjim satima, 30. septembra ove godine, saopštena vest o tome da je završeni referendum imao samo „savetodavni, a ne obavezujući karakter“, ukoliko nam je poznato da je od juna 2018. godine, pa sve do „zatvaranja birališta“, neprestano ukazivano na „sudbonosno-istorijski“ značaj „septembarskog izjašnjavanja“ o fundamentalnim postulatima koji bi trebalo da determinišu geopolitički, geostrateški, regionalni i evropski položaj ove države u budužnosti?

 

 

Međutim, svi ugledni štampani i elektronski mediji u narednim danima nastavili su da izveštavaju javnost o značaju rezultata izjašnjavanja građana Makedonije na „neobaveznom i konsultativnom“ referendumu, uz isticanje podrške Zoranu Zaevu u naporima da njegova vlada „Prespanski sporazum“ realizuje u celini. U svim datim mišljenjima, stavovima i upozorenjima „briselske“ i „vašingtonske administracije“, uporno se zaobilazi osnovna činjenica koja je ostala otkrivena, upravo na osnovu objavljenih rezultata „septembarskog referenduma“. Referendumskom izjašnjavanju pristupilo je gotovo 37 procenata građana Makedonije sa pravom glasa, od kojih je oko 20 procenata pripadalo biračkom telu iz reda albanske nacionalne zajednice i svega 16 do 17 procenata, birača iz reda većinske, makedonske nacionalne zajednice. Odredbe Ustava Republike Makedonije jasno određuju „izborni cenzus“ u visini od 50 procenata, plus jedan „birač“, koji bi trebalo da pristupi glasanju, kako bi pitanje legitimiteta i legaliteta bilo kojeg izjašnjavanja građana u ovoj državi, sa referendumskim karakterom, bilo pravno validno. Upravo, taj osnovni princip, prema kome većina biračkog tela je u obavezi da pristupi glasanju, ukoliko se neki referendum može percepirati kao legalan i legitiman, nije ispunjen! Sa druge strane, konstitutivna nacionalna zajednica, takođe nije pružila legitimitet nacionalnom izjašnjavanju građana o jednom takvom važnom „pitanju državnih i nacionalnih interesa“.

Prema tome, svi dalji postupci aktuelne makednonske vlade ili Evropske unije, usmereni u pravcu „nametanja“ rezultata referenduma, koji ne poseduju „pečat legaliteta“, niti okvir „legitimiteta“, ne samo da bi bili protivustavni ili protivzakoniti, sa aspekta makedonske državnopravne platforme, nego bi predstavljali siguran sociološki i psihološki „predložak“ za genezu nekontrolisanog političkog nasilja u zemlji, koja ionako, već decenijama egzistira nad „provalijom“ nerešenih međunacionalnih tenzija i opšte političke nestabilnosti. Potvrdu pomenute teze pronalazimo u „erupciji slavlja i zadovoljstva“ desetak hiljada građana glavnog grada Makedonije, koji su se nakon objavljenih rezultata neuspelog referenduma okupili na centralnim trgovima prestonice, gde su pružili podršku politici odbacivanja Prespanskog sporazuma, ocenivši isti kao „akt izdaje“ nacionalno-identitetskih interesa makedonskog naroda. Očigledno, relativno oprezna politika bojkota referenduma, koju su zastupali predsednik Makedonije Đorđo Ivanov i lider opozicione i nasnažnije političke opcije u ovoj državi VMRO-DPMNE, Hristijan Mickovski, dobila je podršku građana navedene srednjobalkanske zemlje i to u tim „dimenzijama“ da je projekcija raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora, sasvim izvesna.

Ne zaboravimo, u makedonskom Sobranju, najveću političku snagu okuplja opoziciona VMRO-DPMNE, koja poseduje 51 mandat, dok koalicija okupljena oko Socijaldemokratskog saveza premijera Zaeva ima 49 mandata. Zapravo, vladu Zorana Zaeva, u vezi sa realizacijom Prespanskog sporazuma podržava 69 poslanika (SDSM 49, DUI 10, Besa 5, Alijansa za Albance 3, DPA 2). Bez obzira, što su pojedini političari iz reda VMRO-DPMNE podržali Prespanski sporazum, uprkos mišljenju većine građana Makedonije izraženo na referendumu, ideja vladajuće koalicije da odredbe Prespanskog sporazuma, pa i izmene ustava u pogledu imena države, bude sprovedena u Sobranju, ostaje bez izgleda, ukoliko istu odluče da realizuju u skladu sa najvišim pravnim aktom zemlje, koji određuje potrebnu dvotrećinsku većinu za bilo koju izmenu propisa ustavnog karaktera.

 

Rumunija

SAD i pravosudni sistem Rumunije

 

Američki ambasador u Rumuniji izdao je snažno upozorenje državi, tvrdeći da je njen pravosudni sistem „demontiran“ od strane zakonodavaca sa „sumnjivim motivima“.
Ambasador Hans Klem u predavanju studentima pravnih nauka Univerziteta u Bukureštu od 1. oktobra 2018. godine, saopštio je da su sudije u Rumuniji zastrašivane politički motivisanim pretnjama, dok je u medijima u vezi sa radom pravosuđa, vođena besprimerna kampanja protiv onih sudija, koje su odlučile da učestvuju u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, čime su politički lideri odlučili samo da zaštite svoje „privatne koristoljubne interese“.

Na ovaj način, vlada Sjedinjenih Američkih Država, pružila je podršku građanima Rumunije koji su učestvovali u redovnim protestim protiv izmena zakona koje je inicirala levičarska vlada, sa stavom da će iste i te kako otežati krivično gonjenje korupcije na visokom nivou. Klem je, takođe, izjavio da su sporne izmene u Zakonu o pravosuđu izazvale rizik od „povratka Rumunije u vremena pre 2000. godine“, kada su delatnosti rumunskog pravosuđa vršile funkciju političkog zaštitnika korupcije i pljačke nacionalnih bogatstava.

 

Hrvatska

NASILJE NAD SRBIMA – U SLUŽBI POTRESA U HDZ

 

Predsednik Vlade i vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, Andrej Plenković osudio je i „nedopustivim“ ocenio napad na predsednika Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca i poslanika ove partije Borisa Miloševića. Naime, Srpsko narodno vijeće (SNV) saopštilo je da su saborski poslanici Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorad Pupovac i Boris Milošević napadnuti 28. septembra 2018. godine oko 14 časova na zagrebačkom Dolcu, gde su na njih bačeni ostaci hrane, što SNV smatra „manifestacijom mržnje“.

Kao što je poznato SDSS je koalicioni partner HDZ i poslednjih dana nalazi se pod velikim pritiskom opozicione Socijaldemokratske partije, pa čak i desničarskih krugova na hrvatskoj političkoj sceni, koji od iste zahtevaju da uskrati podršku vladi premijera Plenkovića, koja bi na taj način ostala bez potrebne parlamentarne podrške. Međutim, HDZ se nalazi pred daleko kompleksnijim političkim izazovima, „opasnijim“ čak i od mogućeg pada vladajuće koalicije koju isti predvodi u organizaciji vlasti na državnom nivou. Naime, sve je počelo, izbijanjem tzv. „afere lažnih SMS“, u kojoj je kum potpredsednika HDZ i Hrvatskog sabora i, prema mnogim mišljenjima, „sive eminencije“ HDZ, Milijana Brkića, izvesni Blaž Curić (inače, profesionalni vozač Tomislava Tolušića, potpredsednika hrvatske vlade i ministra poljoprivrede), nagovorio nadležna lica u Ministarstvu unutrašnjih poslova da kreiraju falsifikovanu prepisku putem mobilne telefonije, u kojoj se otkriva navodni razgovor i kompromitujući dogovor između državnog tužioca i predstavnika pravosuđa, u „korupcionaškom“ postupku protiv Zdravka Mamića, bivšeg predsednika Fudbalskog kluba „Dinamo“ iz Zagreba.

Pomenuta prepiska trebalo je da kompromituje ulogu tužilaštva i suda u tom postupku, gde je prikazan navodni dogovor prema kome je Zdravko Mamić trebalo da bude, svakako krivično osuđen za nedela koja mu se stavljaju na teret u datom postupku, što bi bilo prikazano kao „neoboriv dokaz“ postojanju „montiranog procesa“ protiv navedenog kontroverznog „sportskog delatnika“. Sam Zdravko Mamić je u toku jedne sudske rasprave prikazao odštampanu „prepisku“, kao „dokaz“ tvrdnje da „postoji zavera protiv njegove ličnosti“, pa je optužio političku elitu u Hrvatskoj da je odgovorna za „montiranje procesa“. Međutim, tehničkom analizom uređaja putem kojih je pomenuta „prepiska“ realizovana, nedvosmisleno je utvrđeno da je ista u potpunosti falsifikovana.

Otkriveno je da je pomenuto falsifikovanje realizovao bivši policijski informatički inspektor, Franjo Varga, te su i Curić i Varga, uskoro lišeni slobode. Međutim, u svemu tome puno je zanimljivije i intrigantnije ko je, zapravo bio „skriptor“ lažne SMS prepiske, koja je trebalo kompromitovati bivšeg glavnog državnog tužioca Dinka Cvitana, sudije, bivšu ministarku Martinu Dalić, a naposletku i premijera Andreja Plenkovića. Franjo Varga već je priznao svoju ulogu u navedenoj aferi. Činjenica da je u aferu uključen kum i ratni saborac potpredsednika HDZ Milijana Brkića, dodatno je „zakotrljala“ celu priču sa još neizvesnim završetkom. Sve ovo već poprima nekoliko mogućih scenarija, od toga da bi afera sa lažnom SMS prepiskom mogla dovesti do konačnog obračuna Andreja Plenkovića sa Milijanom Brkićem, do toga da je ovo početak „pada aktuelne vlade“.

Aktualnom zameniku šefa HDZ i potpredsedniku Sabora ovo nije prva afera. Setimo se nekih: „Karlovačka banka“, obračuni sa neistomišljenicima iz stranke poput onih sa Davorom Ivom Stierom i Dragom Prgometom, okretanje leđa bivšem predsedniku i godinama bliskom saradniku Tomislavu Karamarku… Sve ih je „preživio“, ali ovaj poslednji skandal, u koji je umešan njegov prijatelj, saborac, kum i bivši vozač Blaž Curić, mogao bi biti presudan za njegovu dalju političku karijeru. Brkić je poslednjih godina, otkako je sa Karamarkom preuzeo HDZ, vrlo vešto „plutao političkim“, a posebno stranačkim vodama. Bio je „glavni operativac“ u stranci i dobar organizator, a mnogi su često isticali kako je upravo on najzaslužniji za to što je Karamarko 2012. postao predsednik HDZ. Brkić je tada dobio mesto glavnog sekretara koje mu je omogućilo da proširi svoj uticaj. Karamarko mu je tada, kao čoveku od najvećeg poverenja, prepustio velika ovlašćenja u stranci, a Brkić je to dobro iskoristio. Neumorno je obilazio teren i stranačke organizacije. Mnogi članovi HDZ tada su ukazivali na loše odnose u stranci, te da Brkić stranku vodi uz pomoć „policijskih metoda“, ali malo tko je, zbog straha za vlastitu poziciju, bio nešto spreman učiniti ili javno to reći. Međutim, u ključnom momentu, pružio je podršku Andreju Plenkoviću, zbog čega je Karamarko morao napustiti mesto lidera partije. Prvi javni sukob između Brkića i Plenkovića usledio je nakon podrške hrvatskog premijera „Istanbulskoj konvenciji“. Istovremeno, pokrenut je i istražni postupak protiv Andreja Plenkovića u vezi sa „aferom Agrokor“.

 

Crna Gora

PLAKAT

 

Predsednik Srpskog nacionalnog saveta u Crnoj Gori Momčilo Vuksanović rekao je da je do sada prikupljeno oko 30.000 potpisa podrške inicijativi tog saveta za raspisivanje državnog referenduma o povlačenju odluke Vlade Crne Gore o priznanju takozvane države Kosovo. „Nadamo se da ćemo ubrzo uspeti da ostvarimo cilj koji smo zacrtali“, rekao je Vuksanović u Podgorici, gde je na inicijativu Srpskog nacionalnog saveta danas održan sastanak na kojem je postignuto jedinstvo o prikupljanju potpisa podrške za ovu inicijativu i organizovanju obeležavanja stotinu godina Podgoričke skupštine, te o drugim identitetskim pitanjima srpskog naroda u Crnoj Gori.“

Osim predstavnika Srpskog nacionalnog saveta, sastanku u vezi sa datim pitanjem prisustvovali su i predstavnici Slova ljubve iz Bara, Srpske narodne odbrane Vasojevića i limske doline iz Berana, Pokreta sloboda narodu, Srpskog kulturnog centra „Patrijarh Varnava“ iz Pljevalja, Srpskog kulturnog centra „Stefan Nemanja“, Srpskog kulturnog društva „Vuk“ i Kulturnog društva „Bisernica“. Vuksanović je najavio da će u naredna dva meseca širom Crne Gore biti održano niz kulturnih manifestacija pod nazivom „Manifestacije oslobođenja i ujedinjenja“.

On je rekao da će Srpski nacionalni savet nakon održanih konsultacija sa parlamentarnim i vanparlamentarnim strankama organizovati zajedničnički sastanak svih subjekata na kome će biti definisani osnovni ciljevi i planovi na realizaciji projekata važnih za zaštitu i očuvanje srpskog nacionalnog, kulturnog, jezičkog i verskog identiteta. Vuksanović je naveo da je na sastanku razgovarano o inicijativi Srpskog nacionalnog saveta za raspisivanje referenduma o povlačenju odluke Vlade Crne Gore o priznanju takozvane države Kosovo.

U više gradova širom Crne Gore osvanuli su plakati sa natpisom „Nikad više 1918“, uz koje je objavljen i tekst u kojem se Srbija optužuje za „nemilosrnu odmazdu i represiju nad narodom Crne Gore“ u prvoj polovini prošlog veka. Pored slogana „Za pravo, čast i slobodu Crne Gore“, na plakatu se nalazi tekst u kojem se navodi da „u nemilosrdnoj odmazdi i represiji nad narodom Crne Gore počinjenim od strane Srbije, njene vojske, žandarmerije i domaćih izdajnika u njenoj službi, zbog aktivnog otpora okupaciji i aneksiji svoje domovine, jedne od najstarijih balkanskih država, između decembra 1918. i avgusta 1929. godine, u vrtlogu pakla i smrti nestalo je nekoliko hiljada ljudi“. Tvrdi se i da je ubijeno više od 3.200 ljudi, „od kojih mnogi i zverski“, da je „opljačkano i popaljeno preko 5.800 crnogorskih domova i drugih objekata“, da je „hapšenja, mučenja i zatvaranja prošlo preko 4.700 muškaraca, žena i dece“, kao i da je „prognano ili primorano na egzil više od 3.000 crnogorskih porodica“.

Sve ovo što je navedeno nije upereno protiv Srbije, nego protiv Srba u Crnoj Gori, a svi pomenuti navodi, apsolutno su istoriografski i faktografski neutemeljeni. Srbija nije ni okupirala, ni kolonizovala Crnu Goru. Naprotiv, u Jugoslaviji je Crna Gora samo napredovala. Srbija je i sama bila okupurana i nije imala dovoljno resursa da se bavi teškim nasleđem vladavine dinastije Petrovića. Podgorička skupština je najreprezenzativnija i najdemokratskija izabrana skupština Crne Gore pre 1990. godine.

Autor analize : Srđan Graovac