РЕФЕРЕНДУМСКО УСИЈАЊЕ – АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ НА ПОЧЕТКУ ОКТОБРА 2018. ГОДИНЕ

РЕФЕРЕНДУМСКО УСИЈАЊЕ

АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ НА ПОЧЕТКУ

ОКТОБРА 2018. ГОДИНЕ

 

Македонија

 

ФИЈАСКО РЕФЕРЕНДУМА – ПОРАЗ ЕВРОАТЛАНТСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА?

 

Референдум о промени назива Македоније, који је расписан у складу са Преспанским споразумом, потписаним од стране македонског премијера Зорана Заева, са једне стране и његовог „грчког колеге“ Алексиса Ципраса, са друге стране, 30. септембра 2018. године, доживео је велики дебакл. Грађани државе чије „уставно име“ још увек гласи „Република Македонија“, о питању „Да ли сте за чланство у Европској унији и НАТО пакту, са прихватањем договора Републике Македоније и Републике Грчке?“ изјашњавали су се на 3480 бирачких места у 80 општина и Граду Скопљу, а иста су била отворена до 19 часова. Право да се изјасни о том договору, којим је требало да буде коначно решен, готово тродеценијски спор у вези са именом Македоније, имало је 1.806.337 грађана. Излазност од свега 36,9 посто од укупног броја бирача, а подршка промени имена 91,5 посто од тога, уз глас „Против“ од 5,7 процената, подаци су о македонском референдуму које многи политички аналитичари постављају у специфичан контекст. 

Стотине хиљада Македонаца последњих година се иселило из домовине, али се и даље воде у бирачким списковима. У појединим регионима, посебно погођеним емиграцијом, била би потребна излазност од 70 или више постотака, заиста присутних гласача како би се математичким путем дошло до уставом прописане цифре од 50 посто изашлих грађана на референдум од укупног броја бирача, како би изјашњавање становништва о круцијалним политичким принципима на којима би ова држава требало да изгради сопствену будућност, истински било успешно.

Већ у првим сатима након затварања биралишта, широка светска јавност била је у прилици да сведочи једном, не тако уобичајеном социо-политичком феномену, који бисмо, ипак морали да окарактеришемо речима које детерминишу појам специфичног „политичког и етичког цинизма“ или, можда боље рећи лицемерства, о чему је своје мишљење пружио и председник Републике Србије Александар Вучић, када је недвосмислено указао на присуство „…страховитог потцењивачког односа појединих великих сила и европских држава, према балканским народима и њиховим егзистенцијалним интересима…“. Веома пластично, поменути феномен могли бисмо да објаснимо у форми изведене паралеле са чувеном „англоамеричком фразом“ о присуству „ружичастог слона“ у просторији испуњеној људима, који су једну такву, свакако необичну и занимљиву чињеницу, одлучили да апсолутно игноришу и потпуно маргинализују. На првом месту, огласио се председник Владе Бивше Југословенске Републике Македоније и главни заговорник подршке „референдумском избору“,

 

 

Зоран Заев, који је на изненађење јавности у БЈРМ, али и у региону, прогласио и поздравио, додуше веома несигурно, велику победу „Преспанског споразума“ на управо завршеном изјашњавању грађана. Након ове изјаве, уследиле су „салве“ подршке споразуму и исходу референдума од стране званичника Европске уније, попут Јоханеса Хана, европског комесара за проширење, који су нагласили важност резултата референдума за успешан наставак „евроатлантских интеграција“ Македоније, уз речи: „…Сада очекујемо од свих политичких лидера да поштују ту одлуку и да је спроведу са великом одговорношћу и јединством без партијских подела и у интересу државног јединства…“.

Уз дато, истакнуто је да је сам реферндум имао искључиво консултативни карактер, те да исти не представља „императивну обавезу“ за македонске државне органе у контексту усвајања одлука у вези са спровођењем „Преспанског споразума“. Дакле, порука је јасна! Без обзира на већински изражени став грађана Македоније о поменутом политичком и национално-идентитетском питању, обавеза државних органа званичног Скопља састоји се у безусловном спровођењу „одлука из Преспе“ о промени имена ове земље. Поставља се логично питање, из којих разлога је референдум, уопште и расписан? Такође, из којих разлога је први пут, у касним вечерњим сатима, 30. септембра ове године, саопштена вест о томе да је завршени референдум имао само „саветодавни, а не обавезујући карактер“, уколико нам је познато да је од јуна 2018. године, па све до „затварања биралишта“, непрестано указивано на „судбоносно-историјски“ значај „септембарског изјашњавања“ о фундаменталним постулатима који би требало да детерминишу геополитички, геостратешки, регионални и европски положај ове државе у будужности?

 

 

Међутим, сви угледни штампани и електронски медији у наредним данима наставили су да извештавају јавност о значају резултата изјашњавања грађана Македоније на „необавезном и консултативном“ референдуму, уз истицање подршке Зорану Заеву у напорима да његова влада „Преспански споразум“ реализује у целини. У свим датим мишљењима, ставовима и упозорењима „бриселске“ и „вашингтонске администрације“, упорно се заобилази основна чињеница која је остала откривена, управо на основу објављених резултата „септембарског референдума“. Референдумском изјашњавању приступило је готово 37 процената грађана Македоније са правом гласа, од којих је око 20 процената припадало бирачком телу из реда албанске националне заједнице и свега 16 до 17 процената, бирача из реда већинске, македонске националне заједнице. Одредбе Устава Републике Македоније јасно одређују „изборни цензус“ у висини од 50 процената, плус један „бирач“, који би требало да приступи гласању, како би питање легитимитета и легалитета било којег изјашњавања грађана у овој држави, са референдумским карактером, било правно валидно. Управо, тај основни принцип, према коме већина бирачког тела је у обавези да приступи гласању, уколико се неки референдум може перцепирати као легалан и легитиман, није испуњен! Са друге стране, конститутивна национална заједница, такође није пружила легитимитет националном изјашњавању грађана о једном таквом важном „питању државних и националних интереса“.

Према томе, сви даљи поступци актуелне македнонске владе или Европске уније, усмерени у правцу „наметања“ резултата референдума, који не поседују „печат легалитета“, нити оквир „легитимитета“, не само да би били противуставни или противзаконити, са аспекта македонске државноправне платформе, него би представљали сигуран социолошки и психолошки „предложак“ за генезу неконтролисаног политичког насиља у земљи, која ионако, већ деценијама егзистира над „провалијом“ нерешених међунационалних тензија и опште политичке нестабилности. Потврду поменуте тезе проналазимо у „ерупцији славља и задовољства“ десетак хиљада грађана главног града Македоније, који су се након објављених резултата неуспелог референдума окупили на централним трговима престонице, где су пружили подршку политици одбацивања Преспанског споразума, оценивши исти као „акт издаје“ национално-идентитетских интереса македонског народа. Очигледно, релативно опрезна политика бојкота референдума, коју су заступали председник Македоније Ђорђо Иванов и лидер опозиционе и наснажније политичке опције у овој држави ВМРО-ДПМНЕ, Христијан Мицковски, добила је подршку грађана наведене средњобалканске земље и то у тим „димензијама“ да је пројекција расписивања ванредних парламентарних избора, сасвим извесна.

Не заборавимо, у македонском Собрању, највећу политичку снагу окупља опозициона ВМРО-ДПМНЕ, која поседује 51 мандат, док коалиција окупљена око Социјалдемократског савеза премијера Заева има 49 мандата. Заправо, владу Зорана Заева, у вези са реализацијом Преспанског споразума подржава 69 посланика (СДСМ 49, ДУИ 10, Беса 5, Алијанса за Албанце 3, ДПА 2). Без обзира, што су поједини политичари из реда ВМРО-ДПМНЕ подржали Преспански споразум, упркос мишљењу већине грађана Македоније изражено на референдуму, идеја владајуће коалиције да одредбе Преспанског споразума, па и измене устава у погледу имена државе, буде спроведена у Собрању, остаје без изгледа, уколико исту одлуче да реализују у складу са највишим правним актом земље, који одређује потребну двотрећинску већину за било коју измену прописа уставног карактера.

 

Румунија

САД и правосудни систем Румуније

 

Амерички амбасадор у Румунији издао је снажно упозорење држави, тврдећи да је њен правосудни систем „демонтиран“ од стране законодаваца са „сумњивим мотивима“.
Амбасадор Ханс Клем у предавању студентима правних наука Универзитета у Букурешту од 1. октобра 2018. године, саопштио је да су судије у Румунији застрашиване политички мотивисаним претњама, док је у медијима у вези са радом правосуђа, вођена беспримерна кампања против оних судија, које су одлучиле да учествују у борби против организованог криминала и корупције, чиме су политички лидери одлучили само да заштите своје „приватне користољубне интересе“.

На овај начин, влада Сједињених Америчких Држава, пружила је подршку грађанима Румуније који су учествовали у редовним протестим против измена закона које је иницирала левичарска влада, са ставом да ће исте и те како отежати кривично гоњење корупције на високом нивоу. Клем је, такође, изјавио да су спорне измене у Закону о правосуђу изазвале ризик од „повратка Румуније у времена пре 2000. године“, када су делатности румунског правосуђа вршиле функцију политичког заштитника корупције и пљачке националних богатстава.

 

Хрватска

НАСИЉЕ НАД СРБИМА – У СЛУЖБИ ПОТРЕСА У ХДЗ

 

Председник Владе и владајуће Хрватске демократске заједнице, Андреј Пленковић осудио је и „недопустивим“ оценио напад на председника Самосталне демократске српске странке Милорада Пуповца и посланика ове партије Бориса Милошевића. Наиме, Српско народно вијеће (СНВ) саопштило је да су саборски посланици Самосталне демократске српске странке (СДСС) Милорад Пуповац и Борис Милошевић нападнути 28. септембра 2018. године око 14 часова на загребачком Долцу, где су на њих бачени остаци хране, што СНВ сматра „манифестацијом мржње“.

Као што је познато СДСС је коалициони партнер ХДЗ и последњих дана налази се под великим притиском опозиционе Социјалдемократске партије, па чак и десничарских кругова на хрватској политичкој сцени, који од исте захтевају да ускрати подршку влади премијера Пленковића, која би на тај начин остала без потребне парламентарне подршке. Међутим, ХДЗ се налази пред далеко комплекснијим политичким изазовима, „опаснијим“ чак и од могућег пада владајуће коалиције коју исти предводи у организацији власти на државном нивоу. Наиме, све је почело, избијањем тзв. „афере лажних СМС“, у којој је кум потпредседника ХДЗ и Хрватског сабора и, према многим мишљењима, „сиве еминенције“ ХДЗ, Милијана Бркића, извесни Блаж Цурић (иначе, професионални возач Томислава Толушића, потпредседника хрватске владе и министра пољопривреде), наговорио надлежна лица у Министарству унутрашњих послова да креирају фалсификовану преписку путем мобилне телефоније, у којој се открива наводни разговор и компромитујући договор између државног тужиоца и представника правосуђа, у „корупционашком“ поступку против Здравка Мамића, бившег председника Фудбалског клуба „Динамо“ из Загреба.

Поменута преписка требало је да компромитује улогу тужилаштва и суда у том поступку, где је приказан наводни договор према коме је Здравко Мамић требало да буде, свакако кривично осуђен за недела која му се стављају на терет у датом поступку, што би било приказано као „необорив доказ“ постојању „монтираног процеса“ против наведеног контроверзног „спортског делатника“. Сам Здравко Мамић је у току једне судске расправе приказао одштампану „преписку“, као „доказ“ тврдње да „постоји завера против његове личности“, па је оптужио политичку елиту у Хрватској да је одговорна за „монтирање процеса“. Међутим, техничком анализом уређаја путем којих је поменута „преписка“ реализована, недвосмислено је утврђено да је иста у потпуности фалсификована.

Откривено је да је поменуто фалсификовање реализовао бивши полицијски информатички инспектор, Фрањо Варга, те су и Цурић и Варга, ускоро лишени слободе. Међутим, у свему томе пуно је занимљивије и интригантније ко је, заправо био „скриптор“ лажне СМС преписке, која је требало компромитовати бившег главног државног тужиоца Динка Цвитана, судије, бившу министарку Мартину Далић, а напослетку и премијера Андреја Пленковића. Фрањо Варга већ је признао своју улогу у наведеној афери. Чињеница да је у аферу укључен кум и ратни саборац потпредседника ХДЗ Милијана Бркића, додатно је „закотрљала“ целу причу са још неизвесним завршетком. Све ово већ поприма неколико могућих сценарија, од тога да би афера са лажном СМС преписком могла довести до коначног обрачуна Андреја Пленковића са Милијаном Бркићем, до тога да је ово почетак „пада актуелне владе“.

Актуалном заменику шефа ХДЗ и потпредседнику Сабора ово није прва афера. Сетимо се неких: „Карловачка банка“, обрачуни са неистомишљеницима из странке попут оних са Давором Ивом Стиером и Драгом Пргометом, окретање леђа бившем председнику и годинама блиском сараднику Томиславу Карамарку… Све их је „преживио“, али овај последњи скандал, у који је умешан његов пријатељ, саборац, кум и бивши возач Блаж Цурић, могао би бити пресудан за његову даљу политичку каријеру. Бркић је последњих година, откако је са Карамарком преузео ХДЗ, врло вешто „плутао политичким“, а посебно страначким водама. Био је „главни оперативац“ у странци и добар организатор, а многи су често истицали како је управо он најзаслужнији за то што је Карамарко 2012. постао председник ХДЗ. Бркић је тада добио место главног секретара које му је омогућило да прошири свој утицај. Карамарко му је тада, као човеку од највећег поверења, препустио велика овлашћења у странци, а Бркић је то добро искористио. Неуморно је обилазио терен и страначке организације. Многи чланови ХДЗ тада су указивали на лоше односе у странци, те да Бркић странку води уз помоћ „полицијских метода“, али мало тко је, због страха за властиту позицију, био нешто спреман учинити или јавно то рећи. Међутим, у кључном моменту, пружио је подршку Андреју Пленковићу, због чега је Карамарко морао напустити место лидера партије. Први јавни сукоб између Бркића и Пленковића уследио је након подршке хрватског премијера „Истанбулској конвенцији“. Истовремено, покренут је и истражни поступак против Андреја Пленковића у вези са „афером Агрокор“.

 

Црна Гора

ПЛАКАТ

 

Председник Српског националног савета у Црној Гори Момчило Вуксановић рекао је да је до сада прикупљено око 30.000 потписа подршке иницијативи тог савета за расписивање државног референдума о повлачењу одлуке Владе Црне Горе о признању такозване државе Косово. „Надамо се да ћемо убрзо успети да остваримо циљ који смо зацртали“, рекао је Вуксановић у Подгорици, где је на иницијативу Српског националног савета данас одржан састанак на којем је постигнуто јединство о прикупљању потписа подршке за ову иницијативу и организовању обележавања стотину година Подгоричке скупштине, те о другим идентитетским питањима српског народа у Црној Гори.“

Осим представника Српског националног савета, састанку у вези са датим питањем присуствовали су и представници Слова љубве из Бара, Српске народне одбране Васојевића и лимске долине из Берана, Покрета слобода народу, Српског културног центра „Патријарх Варнава“ из Пљеваља, Српског културног центра „Стефан Немања“, Српског културног друштва „Вук“ и Културног друштва „Бисерница“. Вуксановић је најавио да ће у наредна два месеца широм Црне Горе бити одржано низ културних манифестација под називом „Манифестације ослобођења и уједињења“.

Он је рекао да ће Српски национални савет након одржаних консултација са парламентарним и ванпарламентарним странкама организовати заједничнички састанак свих субјеката на коме ће бити дефинисани основни циљеви и планови на реализацији пројеката важних за заштиту и очување српског националног, културног, језичког и верског идентитета. Вуксановић је навео да је на састанку разговарано о иницијативи Српског националног савета за расписивање референдума о повлачењу одлуке Владе Црне Горе о признању такозване државе Косово.

У више градова широм Црне Горе осванули су плакати са натписом „Никад више 1918“, уз које је објављен и текст у којем се Србија оптужује за „немилосрну одмазду и репресију над народом Црне Горе“ у првој половини прошлог века. Поред слогана „За право, част и слободу Црне Горе“, на плакату се налази текст у којем се наводи да „у немилосрдној одмазди и репресији над народом Црне Горе почињеним од стране Србије, њене војске, жандармерије и домаћих издајника у њеној служби, због активног отпора окупацији и анексији своје домовине, једне од најстаријих балканских држава, између децембра 1918. и августа 1929. године, у вртлогу пакла и смрти нестало је неколико хиљада људи“. Тврди се и да је убијено више од 3.200 људи, „од којих многи и зверски“, да је „опљачкано и попаљено преко 5.800 црногорских домова и других објеката“, да је „хапшења, мучења и затварања прошло преко 4.700 мушкараца, жена и деце“, као и да је „прогнано или приморано на егзил више од 3.000 црногорских породица“.

Све ово што је наведено није уперено против Србије, него против Срба у Црној Гори, а сви поменути наводи, апсолутно су историографски и фактографски неутемељени. Србија није ни окупирала, ни колонизовала Црну Гору. Напротив, у Југославији је Црна Гора само напредовала. Србија је и сама била окупурана и није имала довољно ресурса да се бави тешким наслеђем владавине династије Петровића. Подгоричка скупштина је најрепрезензативнија и најдемократскија изабрана скупштина Црне Горе пре 1990. године.

Аутор анализе : Срђан Граовац