Коментар сарадника ЦЗДС Немање Старовића листу Политика преносимо у интегралном облику:
ЗАПАД УБРЗАВА ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ
Из изјава читавог низа западних званичника који се баве нашим регионом може се закључити да постоји јасна и у великој мери усклађена намера да се процес дијалога Београда и Приштине убрза, како би се у релативно кратком року постигао свеобухватни обавезујући споразум. Иза те генеричке формулације која одише тзв. „конструктивном двосмисленошћу“ крије се свест међународних спонзора косовске независност о томе да се данас налазе даље од потпуне реализације свог пројекта него што су то били 2008. године.
Иако су своје штићенике у Приштини убеђивали у то да је достизање општег консензуса о признању независности Косова међу чланицама ЕУ и НАТО само питање дана, политичке промене које су се на глобалном плану десиле у протеклих 12 година су обесмислиле та обећања, у истој мери колико заслуге за такав развој има и јачање ауторитета економски и политички консолидоване Србије која је у међународној арени исходовала чак 18 повлачења признања Косова.
Међутим, уз сагласје о томе да је потребно завршити посао започет 2008. године, и то без даљег губљења времена, све су уочљивија два различита приступа решавању тог проблема, који се паралелно развијају у западном делу међународне заједнице. Први од њих за полазиште узима потребу пуне интеграције читавог региона у политичке, економске и безбедносне токове запада, за шта је потребна вољна одлука Београда, како због централног положаја који Србија заузима у региону, тако и због значајне улоге српског фактора у готово свим околним државама. Посматрано из тог угла, Србији је потребно понудити некакав колико-толико частан расплет косовског чвора, макар то значило и ускраћивање подршке максималистичкој агенди косметских Албанаца, који пак немају никакву алтернативу којој би се окренули мимо политичког запада. Делатни израз таквих размишљања били су опрезни и никад до краја обелодањени разговори о разграничењу.
Други приступ извире из чврсте, готово догматске вере у начела поретка који је успостављен на Балкану 90-их година прошлог века и карактерише га дубинско неповерење према Србима. Једнако тежећи заокруживању балканског простора, поборници таквог приступа сматрају да се циљ може достићи коришћењем бруталних метода виђених у Подгорици и Скопљу. Србија би, по њима, морала у прву руку прихватити независност Косова, а потом га и формално признати, без било какве компензације, а под притиском кредибилних претњи и сурових ултиматума.
Представљени на овај начин, два приступа решавању проблема КиМ се у свом идеалном типу битно разликују, мада у пракси долази до њихове комбиноване или наизменичне примене. Но, најважније од свега, оба приступа имају своје присталице унутар спољнополитичког естаблишмента на западу. Негде је то питање личних преференција, док се у појединим престоницама сврставање уклапа у постојеће ривалитете међу институцуоналним стубовима спољне политике. Нигде, пак, тај дуалитет није толико изражен као у САД где смо претходне године сведочили именовању двојице специјалних представника за мање-више исту област која обухвата дијалог Београда и Приштине, Метјуа Палмера као изасланика шефа Стејт дипартмента Мајка Помпеа и Ричарда Гренела као изасланика председника Трампа, што представља случај без преседана у историји америчке дипломатије.
Чини се, ипак, да је након здруженог торпедовања идеје о разграничењу, која је делом изашла у јавност пре две године, као и опструкције састанка у Белој кући који је Гренел недавно сазвао, примат на западу преузео онај приступ који иде у прилог максималистичким очекивањима Приштине, а његови најгорљивији заговорници се налазе у Берлину. Могли бисмо стога у наредном периоду очекивати појачане притиске, па и ултиматуме којима би се довео у питање даљи економски развој наше државе, који у највећој мери зависи од трговинске сарадње и инвестиција које долазе из земаља ЕУ, превасходно Немачке.
Но, ма колико се многима журило, тешко да ће тако озбиљни механизми бити покренути пре председничких избора у САД заказаних за 3. новембар, а важну улогу за постизање сагласја међу западним партнерима ће имати и скори избори унутар немачке Демохришћанске уније, на којима ће се одредити политички наследник Ангеле Меркел. Несумњиво је то да би нашој страни далеко више одговарао реизбор Доналда Трампа за председника САД, како због видног унапређења односа Вашингтона и Београда током његовог првог мандата, тако и због назнака до којих би граница политика његове администрације могла ићи у другом мандату, у виду номинације Дагласа Мекгрегора на кључну позицију америчког амбасадора у Берлину, а имајући у виду његово оштро противљење агресији НАТО на СР Југославију, као и безрезервној подршци Вашингтона албанском фактору на КиМ.
Унапређење односа са САД и тражење партнера у Вашингтону за компромисно решење проблема КиМ се ипак не сме свести на односе са једном фракцијом једне политичке странке, макар та фракција руководила Белом кућом. Процес отопљавања односа између Београда и Вашингтона је отпочео пре безмало три године извештајима угледних америчких тинк-тенкова који су позивали на историјско помирење Србије и САД, након чега се отпочело са применом неких од њихових препорука. Било да се ради о Атлантском савету или Ист-вест институту, у питању су организације које негују тзв. двопартијски приступ, што значи да се њихове препоруке слушају једнако у круговима обе велике странке у САД. Једини начин на који можемо ублажити снажне притиске којима бисмо због непристајања на имплицитно признање косовске независности могли бити изложени из правца Берлину у наредном периоду, јесте везивање што већег броја спољнополитичких актера у Вашингтону уз идеју о партнерству са Србијом, било да се ради о званичницима Беле куће, Стејт дипартмента, Конгреса или Пентагона.
Осим тога, готово визионарским се показало интензивирање политичких веза са Паризом, крунисано посетом председника Макрона Београду прошле године, јер унутар ЕУ једино Париз има довољно капацитета којима би парирао Берлину. Увећаних лидерских амбиција након одласка Велике Британије из ЕУ, Француска је бацила поглед и према југоистоку континента који је у претходне три деценије готово по правилу препуштала доминантном утицају Немачке. Одлуком да сходно традиционалним везама и актуелним приликама одабере Србију за базу свог деловања у региону, Париз је прихватио и активнију улогу у процесу решавања проблема КиМ. Зато би, уз већи уплив САД, и значајнија улога Француске у процесу преговора Београда и Приштине током наредних месеци могла послужити амортизовању притисака који се очекују из Немачке.