fbpx

ВИКТОР ОРБАН – Творац „нове мађарске ренесансе“ – године које су створиле „панонску империју“ 1988-2010

13/08/2018
Аутор :
Анализе/Политичке биографије

ВИКТОР ОРБАН

Творац „нове мађарске ренесансе“ – године које су створиле „панонску империју“ 1988-2010

Виктор Михаљи Орбан је мађарски политичар и државник, као и актуелни председник Владе Мађарске. Рођен је и одрастао у својој отаџбини и одувек је био афирмисан у областима правних и политичких наука. Политичку каријеру је почео, а свакако и остварио као лидер омладинске политичке групе „Савез младих демократа“, односно ФИДЕС. На почетку своје политичко-професионалне делатности био је изабрани посланик у мађарском парламенту, а као лидер поменуте политичке организације, касније је карактер ФИДЕС трансформисао у демократско-националну конзервативну групацију или политичку странку десног центра. Први пут, Орбан је постао мађарски премијер 1998. године, када је његова партија победила на парламентарним изборима. Међутим, у наредна два изборна циклуса, ФИДЕС је изгубио поверење гласача, док је Мађарска социјалистичка партија добила прилику да постане владајућа политичка странка у земљи, а Орбан заузима место лидера снажне опозиције.

„Орбанова политичка партија ФИДЕС успела је да задржи апсолутну доминацију на мађарској политичкој сцени“

Након краха владавине мађарских социјалиста, Орбан и његова политичка партија поново су постали изузетно значајан политички чинилац у држави и то са великим поверењем бирачког тела у програм и визије ФИДЕС. Управо, након формирања „друге Орбанове владе“ 2010. године, „отворена су врата“ широком дијапозону структуралних, напосе и уставних, а свакако законодованих реформи, али и снажног привредно-економског преображаја, заснованог на подршци пољопривредној производњи и лакој индустрији. Доследном применом утврђених програма, Орбанова администрација успела је да своју земљу доведе у стање, према коме данас можемо слободно да закључимо да је Мађарска израсла у пример стабилне демократије у региону, као и у „генераторску снагу“ покретача економских реформи, које су земље Вишеградске четворке и уопште државе-чланице Европске уније у централноевропском басену профилисале у центре нових, прогресивних идеја о структуралном устројству националних држава у глобалном свету. Иначе, у протеклих осам година, Орбанова политичка партија ФИДЕС успела је да задржи апсолутну доминацију на мађарској политичкој сцени, што је потврдила и на изборима у априлу ове године, када је од 199 места у парламенту, иста освојила 133. Нема сумње, својим делатностима, у историјској науци Орбан је већ обезбедио значајно место, а куриозитет представља чињеница да је мађарски премијер данас, трећи по реду председник Владе ове земље који је најдуже обављао поменуту дужност.

Породица, детињство и приватни живот Виктора Орбана

Виктор Орбан је рођен 31. маја 1963. године у Секешфехервару у породици Ђозе Балинта Орбана (1940) и Ержебет Шипош. У социјално-статусном погледу, породица је припадала средњем, сеоском друштвеном слоју, где је његов отац био пољопривредни предузетник и агроном, док је Орбанова мајка Ержебет била професионална терапеуткиња за децу са проблемима у говору, као и просветна делаткиња у специјализованим школама за децу са посебним потребама. 

Виктор је био најстарији син Ђозе и Ержебет, а одрастао је у заједници са млађом браћом, такође пољопривредницима, Ђозе млађим (1965) и Ароном (1977). Деда Виктора Орбана (са очеве стране), Михаљ 

Орбан, такође је био пољопривредник који се у професионалном смислу посветио сточарским делатностима. Виктор је своје детињство провео два села у близини Секешфехервара, Алкудобош и Фелкут у Жупанији Фехер. Управо у овим насељима, као и у селу Вертесашка, Орбан је успешно завршио основну школу, да би се целокупна породица трајно населила у Секешфехервару 1977. године. Орбан је остварио веома снажну везу са Секешфехерваром, где је сахрањен и средњовековни мађарски владар, краљ Матија Корвин, коме се будући премијер Мађарске одувек дивио, те му је исти постао и политички узор.

„…постао је стипендиста Фондације Џорџа Сороша за наставак студијског програма на политичким наукама…“

У свом родном граду, Орбан је матурирао након завршеног образовног циклуса у Средњој школи Бланка Телеки 1981. године. Изборни предмет коме се посебно посветио у току поменутих студија био је енглески језик. Као што је то било уобичајено, али и законски условљено, након завршене средње школе, Орбан је у наредне две године служио војни рок, а након свршека истог, комплетирао је и студије права на Универзитету „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти. Наведене дипломске академске студије завршио је након одбране тезе која се односила на историјат и социолошке поставке пољског антикомунистичког покрета „Солидарност“, чији је вођа био Лех Валенса. После стицања поменуте дипломе 1987. године, у наредне две године живео је у Солноку, одакле је свакодневно путовао у Будимпешту, где је у статусу социолога радио у Институту за управљачке вештине у оквиру Министарства пољопривреде и исхране, тада још увек комунистичке Народне Републике Мађарске. Ускоро, постао је стипендиста Фондације Џорџа Сороша за наставак студијског програма на политичким наукама у оквиру Колеџа Пембрук на Оксфордском универзитету, где је отпутовао 1989. године. На Оксфордском универзитету Орбанов ментор био је угледни „хегеловски“ политички философ Збигињев Пелчињски.

„…Виктор Орбан је тврдио да је све до дана проведених у служењу војног рока у оквиру мађарских оружаних снага, „наивно и посвећено“…“

У јануару наредне године прекинуо је студије на Оксфордском универзитету, а потом се и вратио у Мађарску, како би био у прилици да учествује на парламентарним изборима за народне посланике првог мађарског посткомунистичког народног представништва. Важно је да напоменемо да је Орбан још у току средњошколског образовног процеса приступио Омладинском комунистичком савезу (KISZ), па је већ са навршених петнаест година живота обављао дужност секретара поменуте омладинске организације у школи коју је похађао. Наиме, припадност комунистичкој Мађарској радничкој социјалистичкоој партији или њеним организацијама, у тадашњој Мађарској под вођством Јаноша Кадара било је и те како обавезно или пожељно за све особе које су имале намеру да остваре одређени степен сопствене професионалне академске или универзитетске каријере. У каснијим сећањима, Виктор Орбан је тврдио да је све до дана проведених у служењу војног рока у оквиру мађарских оружаних снага, „наивно и посвећено“ био затупник комунистичке идеологије и припадник дела јавности која је пружала безрезервну подршку комунистичкоом режиму у Мађарској. Међутим, у датом периоду код младог Виктора Орбана дошло је до значајне и радикалне промене у личним политичким ставовима.

   ORBAN, ORBAN, ORBAN, ORBAN, ORBAN, ORBAN.

У до сада описаном периоду Викторовог живота, будући мађарски премијер и политички лидер показао је и изузетно пасионирано склоност према спорту, посебно у односу на фудбал. Орбан је и сам био професионални и посвећени 

фудбалер, члан Фудбалског клуба Фелкут, у коме је играо од најранијих дана. Након завршетка професионалне спортске и фудбалске каријере, сада већ као афирмисани политичар и утицајна јавна личност у земљи, учествовао је у финансирању „фудбалског живота у Мађарској“, где је посебну корист од наведене делатности имао ФК Фелкут, који је касније добио име „Фудбалска академија Пушкаш“. Заправо, Орбан је имао важну, ако не и пресудну улогу приликом формирања наведене Академије, када је учествовао и у оснивању савремене установе и спортских објеката намењених успешним тренинзима будућих и младих мађарских фудбалера. Истовремено, био је и покретач, као и организатор годишњег Међународног омладинског првенства, тзв. „Пушкаш купа“ Фелкута у Панчо арени, у чијој је изградњи, такође учествовао. Везе породице Орбан са фудбалом наставио је и Викторов син Гашпар, који је остварио успешну професионалну спортску каријеру и то, управо у оквиру Пушкаш академије. Иначе, у друштву удовице Ференца Пушкаша, председник ФИФА Сеп Блатер посетио је Пушкаш академију 2009. године, када је заједно са оснивачем поменуте установе, Виктором Орбаном објавио покретње нове „ФИФА Пушкаш награде“. Куриозитетно делује и податак да је Виктор имао и „мали излет“ у области драмских, конкретно филмских уметности, али свакако у једном „спортском контексту“, када је играо улогу фудбалера у мађарском породичном филму из 1983. године, под насловом Szegény Dzsoni és Árnika.

„…Орбанов син Гашпар, крштен је у Методистичкој црквеној заједници, која је на основу закона из 2013. године означена као верска секта, без легалног статуса….“

Орбан и његова животна сапутница Анико Леваи, ступили су у брак 1986. године. У њиховом браку рођено је петоро деце, четири ћерке: Рахел, Сара, Роза и Флора, као и син, Гашпар. Орбанова супруга Анико Леваи је адвокатица из Солнока и брачни пар се венчао у оквиру мале грађанске церемоније, без вероисповедних елемената. Орбан је одрастао у готово у потпуности секуларној породици. Према тврдњама његовог пријатеља из детињства, будући мађарски премијер „…цркву је видео само у ситуацијама, када би фудбалска лопта коју је шутирао некако доспела у двориште храма…“. Међутим, дошло је до велике промене након што је упознао Анико. Према Викторовим речима, управо је његова супруга Анико била заслужна што је Орбан радикално променио своје ставове о конфесионалним убеђењима, те је од једног секуларисте постао посвећени хришћанин. Занимљиву чињеницу можемо да уочимо у околностима да је у 1993. и 1994. години успостављен један упоредни процес, у коме је конфесионална трансформација Виктора Орбана била подударна са преображајем ФИДЕС из парије анархо-либералне оријентације у водећу странку „народњачко“-конзервативног карактера. Управо, у датом периоду, Орбанов син Гашпар, крштен је у Методистичкој црквеној заједници, која је на основу закона из 2013. године означена као верска секта, без легалног статуса. Осим Виктора и Гашпара, остали чланови породице мађарског премијера припадају римокатоличкој конфесији, док је сам Орбан веома посвећени верник у оквиру Калвинистичке реформске цркве.

Политичка каријера Виктора Орбана (1990-1998)

 

Јавнополитичка делатност Виктора Орбана почела је његовим иступом и говором на Тргу хероја у Будимпешти 16. јуна 1989. године, приликом сахране Имре Нађа, негдашњег мађарског председника Владе и реформског вође Револуције из 1956. године, који је уз друге „антисовјетске националне страдалнике“ погубљен од стране совјетских власти 1958. године. „Кадарова ера“ била је завршена, а приликом поменутог говора, Орбан је истакао захтев да се у земљи хитно организују слободни и демократски избори, те да совјетске војне снаге напусте Мађарску. Наведени иступ добио је велики публицитет, те је Орбан постао нови национални јунак, при чему је стекао знатну подршку у свим слојевима мађарске политичке јавности. Међутим, поменути наступ није представљао и прву политичку активност Виктора Орбана. Наиме, Орбан је већ у марту 1988. године, у статусу оснивача, учествовао у формирању ФИДЕС, који представља акроним од назива партије Fiatal Demokraták Szövetsége (Савез младих демократа), те је тада преузео дужност портпарола ове омладинске опозиционе политичке организације. Заједно са Орбаном, оснивачи и први чланови ове странке били су углавном антикомунистички оријентисани студенти на тзв. „напредним наставним програмима“ у оквиру Универзитета „Иштван Бибо“. У његовим „студентским данима“, Орбан је већ био познат као угледни радикално-опозиционо оријентисани активиста, који је истовремено обављао и дужност уредника научног часописа за социолошке студије „Крај столећа“.

„…промене узорковале су прве значајније поделе у странци, посебно у оквиру руководства исте….“

Након одржаног говора на Тргу хероја у јуну 1989. године, Орбан је узео учешће у процесима разговора у оквиру „Округлих столова“ између опозиције и још увек владајућег комунистичког режима, где је, заједно са Ласлом Ковером, заступао интересе ФИДЕС. Након повратка из Велике Британије 1990. године изабран је за посланика у мађарском парламенту на листи ФИДЕС, где је заступао интересе бирача Пештанског округа. Све до маја 1993. године наступао је као шеф посланичког клуба ФИДЕС у мађарском парламенту. У априлу поменуте године Виктор Орбан је постао први председник ФИДЕС, односно изабран је на новоустановљени положај у странци, чиме је дотадашње колективно руководство партије, које је своју дужност обављало још од оснивања исте у оквиру Националног одбора, замењено инокосним партијским телом. Истовремено, догодио се и идеолошко-програмски преображај партије и то под непосредним утицајем и са снагом специфичних светоназора новог председника странке, о чему је било више речи у претходном излагању. Дате промене узорковале су прве значајније поделе у странци, посебно у оквиру руководства исте. Неколико Орбанових сарадника напустило је партију (Габор Фодор, Петер Молнар и Зузана Селењи), који су се ускоро придружили либералном Савезу слободних демократа, у почетку снажним политичким савезником ФИДЕС, да би потом исти преоријентисан у Орбановог значајног политичког противника.

На парламентарним изборима 1994. године ФИДЕС је једва успео да достигне потребни цензус од 5% у укупном уделу бирачког тела. Орбан је поново изабран за посланика и то у оквиру Регионалне листе за Жупанију Фехер. Дужност председавајућег парламентарног Комитета за послове европских интеграција обављао је од 1994. до 1998. године, а на положају шефа Административног одбора у мађарском парламенту налазио се у једном кратком интервалу у току 1995. године. Ускоро, свом традиционалном називу, ФИДЕС је придружио терминолошку одредницу Мађарска грађанска партија, чиме је ова историјска, али никада довољно утицајна партија, фузионо и колективно приступила ФИДЕС. У наредном периоду, све до избора 1998. године, ФИДЕС је преузео водећу улогу у реду политичких организација које су баштиниле програмско опредељење из спектра десничарских платформских оријентација. Истовремено, ФИДЕС је окупио велики део бирача који су своје поверење претходно поклањали некада владајућем, конзервативном Мађарском демократском форуму. Виктор Орбан постао је председавајући Мађарског националног комитета за Нову атлантску иницијативу априла 1996. године. Када су у питању Орбанове међународне политичке активности у периоду до формирања његове „прве владе“ 1998. године, важно је да истакнемо да је Виктор у септембру 1992. године био изабран за заменика председавајућег Либералне интернационале, коју је његов ФИДЕС напустио у новембру 2000. године, како би се придружио Европској народној партији, односно политичкој унији европских политичких странака са конзервативно демократским и десноцентристичким политичким „погледима“ и карактеристикама. Заправо, ФИДЕС је већ тада увелико представљала политичку снагу „десног центра“ у политичком животу Мађарске. Негде на прагу новог миленијума, пожртвованим политичким радом, Орбан је окупио неколико партија десног центра са либерално-конзервативним политичким начелима, при чему је ФИДЕС постао „кровна организација“ политичке умерене деснице у Мађарској. На Конгресу Европске народне партије у португалском летовалишту Есторијал у октобру 2002. године, Орбан је изабран за потпредседника ЕНП, а дати положај задржаће у својим „рукама“ све до 2012. године.

Други најмлађи премијер у историји Мађарске (1998-2002)

У току предизборне кампање 1998. године, заслугом Виктора Орбана, ФИДЕС је ступио у коалициони савез са Мађарским демократским форумом и Независном партијом малих поседника. Поменута коалиција победила је на тадашњим парламентарним изборима када је освојила 42% подршке у укупном бирачкоом телу, а Виктор Орбан постао је други по реду мађарски председник Владе (после Андраша Хегедиша 1955-1956) у 35. години живота и обављаће поменуту дужност све до 2002. године, односно до новог изборног циклуса. Нова влада Виктора Орбана моментално је покренула снажан „талас“ фундаменталних и структуралнихи реформи у областима државне управе, што се посебно осетно приметило у процесима реорганизације министарстава, када је формирано јединствено Министарство економије. Предузете су опсежне мере регулисања сектора социјалне политике, као и реформе у области фискалне и пореске управе и делатности. Према искуствима „немачког модела“ у сфери државне управе, уставним амандманима „оснажена“ је позиција председника Владе и његовог кабинета, чиме су створени услови за стварањем „канцеларског политичког система“, а комплетна организација државне власти је централизована.

Већ на почетку мандата прве „Орбанове владе“ нови кабинет нашао се под ударом јавности и опозиције, услед избијања чувене „корупционашке афере“, када је неколико чланова владе, укључујући и Орбанове сараднике из ФИДЕС учествовало у акцији нелегалног лобирања у сенаторским круговима Сједињених Америчких Дражава у вези са склапањем уговора између Мађарске и америчког војног произвођача борбених авиона Lockheed Martin Corp. Улагањем личног ауторитета, Виктор Орбан успео је да амортизује негативне ефекте поменутог скандала на кредибилитет његовог кабинета, али је неколико државних секретара у министарствима морало да одступи. Предузете привредно-социјалне и фискалне реформе деловале су веома позитивно на напоре политичких елита усмерених према институционализацији слободне тржишне економије. Међутим, социјална компонента у реформском курсу наведене коалиционе владе Виктора Орбана, обновљена је 1999. године, када је на уштрб студентских државних принадлежности, усвојен систем опште финансијске подршке за све породиље-грађанке Мађарске. Осмишљеном политиком умањења висине одређених пореза и новчаних доприноса грађана за индувидуално и колективно социјално и здравствено осигурање, постигло је ефекте у напорима за смањењем инфлације и незапослености. Влада је показала опредељење према наставку политике стабилизације „националних финансија“, оставши „верна“ закономерностима либерал-капиталистичке економске доктрине слободног тржишта. Један од првих задатака прве владе Виктора Орбана био је да умањи буџетски дефицит који је 1998. године износио 4,5% БДП.

„…Постојале су озбиљне пројекције да ће Орбанова влада створити услове који би Мађарској омогућили придруживање еврозони до 2009. године. Међутим,…“

Претходна влада, готово у потпуности успела је да заврши процес приватизације државне имовине из комунистичког периода, те да покрене веома амбициозно замишљени пројекат реформе система пензијског осигурања. Уз непоходне измене, прва Орбанова влада наставила је дате реформе, да би ускоро спровела у дело и стратегију корпуса веома компликованих реформи здравственог система и осигурања, као и трансформације пољопривреде и агроекономије. Успеси у области економске и финансијске политике били су очигледни. Инфалција је умњена са 15% у 1998. години на 10% у 1999, да би већ 2000. године износила 9,8%, а наредне 7,8%. Раст БДП био је експоненцијалног квалитета, односно са веома стабилним размерама на годишњим пресецима, тако да је исти износио 4,4% у 1999. години, 5,2% у 2000, као и 3,8 % у 2001. години. Буџетски дефицит био је у перманентном паду са 3,9% у 1999. години, 3,5% у 2000. години и 3,4% у 2001. години, док је висина националног дуга сведена на 54% БДП. Постојале су озбиљне пројекције да ће Орбанова влада створити услове који би Мађарској омогућили придруживање еврозони до 2009. године. Међутим, преговори о приступању Мађарске Европској унији успорени су крајем 1999. године, када је „бриселска администрација“ у дати процес укључила још шест земаља, што је изазвало прве значајније критике Виктора Орбана у погледу функционалности ове наднационалне европске организације (по чему ће бити, и те како, препознатљив после 2010. године). У датом периоду Орбан је страховито критикован због двогодишње нетранспарентности државног буџета, као и због чињенице да је, упркос мерама строге монетарне политике коју је спроводила Централна банка, инфлација умањена за свега пола процента у 1999/2000. фискалној години. Без обзира на поменуте изазове, капиталне и друге инвестиције, иностраног или домаћег порекла, наставиле су са стабилним растом.

У складу са усвојеном доктрином у оквиру владајућег ФИДЕС, да „управљачке положаје“ унутар странке и у структури организације државне власти, не би требало „спајати“ под ауторитетом једне личности, 2000. године Виктор Орбан је одступио са места председника ФИДЕС, на коме се до тада налазио седам година. Без обзира на замерке од стране Руске федерације, у марту 1999. године, у заједници са Чешком и Пољском, Мађарска је добила статус пуноправне чланице Североатлантског савеза (НАТО). Из датог разлога, иако невољно, Мађарска је преузела низ обавеза у вези са тада актуелном агресијом НАТО-пакта на Савезну Републику Југославију, а такође, била је дужна да изврши потребну техничко-технолошку модернизацију и реформу својих оружаниих снага. Орбанова влада привукла је велику пажњу јавности у Европи и свету, када је, управо 1999. године успела да у парламенту издејствује усвајање уставног закона који се односио на права, око три милиона припадника мађарске националне мањине у околним државама. Конкретно, поменути уставни закон омогућио је мађарским сународницима у суседним државама да стекну право држављанства Мађарске на основама њиховог националног опредељења, те да из истог уживају све бенефите који су се односили на дотадашње мађарске држављане. Како је и сам Орбан нагласио, на тај начин, створени су услови за превазилажењем до тада постојеће „колективне фрустрације“, услед прихватања одредаба мировног споразума из Тријанона 1920. године, након завршетка првог светског рата.

У опозицији 2002-2010. године

Ниво подршке мађарске јавности према политичким партијама у периоду парламентарног изборног циклуса у 2002. години, генерално је стагнирао. У складу са предизборним анкетама које је приредила организација Галуп, ФИДЕС и најзначајнија опозициона снага, Мађарска социјалистичка партија имале су подршку око 26% грађана, да би крајем 2001. године, владајућа коалиција Орбанове странке и Мађарског демократског форума успела да окупи 33% гласача, према предизборним пројекцијама, док је опозициона МСП имала подршку око 28% истих, а све друге опозиционе партије по 3%. У међувремену, подршка Независној партији поседника, коалиционом партнеру ФИДЕС и МДФ, подршка бирача сведена је са 14% у 1998. години на свега 1% у 2001. Постало је јасно да је неких 40% бирача остало потпуно неопредељено. У крајње тешкој политичкој борби у току предизборне кампање, мађарски народ спознао је размере дубоких подела унутар његовог друштва, које нису биле толико израђене у деценији након демократских промена у овом средњоевропској држави. На априлским изборима 2002. године, коалиција коју је предводио Виктор Орбан поражена је од стране МСП, који је успоставио савез са некадашњим партнером ФИДЕС, Унијом слободних демократа. Осим ових партија, у Националном парламенту, само је још Мађарски демократски форум имао своје посланике, док број посланичких група, са шест, сведен на укупно четири.

„…На изборима за Европски парламент 2004. године, владајућа МСП тешко је поражена од стране Орбановог ФИДЕС….“

У наредниих осам година, Виктор Орбан био је неформални вођа мађарске опозиције. У међувремену, уручен му је Орден слободе 2001. године, који заједно додељују Амерички предузетнички институт и Нова атлантска иницијатива, а затим је добио и Награду Полак исте године, потом Велики крст Меритског националног реда, а наредне године и Признање за трговачку економију и Европску меитску награду 2004. године. У априлу поменуте године одликован је Великим понтифским крстом Реда Светог Ђорђа Великог. На изборима за Европски парламент 2004. године, владајућа МСП тешко је поражена од стране Орбановог ФИДЕС. Наведена политичка партија тада је освојила 47,4% подршке бирача и 12 од 24 места која су била резервисана за Мађарску у Европском парламенту. У статусу кандидата ФИДЕС, Виктор Орбан је учествовао на изборима 2006. године. Коалициони савез који је предводио поново је доживео пораз, па је чак била иницирана и могућност смене Орбана са места председника партије, на које се вратио 2003. године. Међутим, у борби са социјалистичко-либералном владом, Орбанове позиције додатно су ојачане те је на место председника ФИДЕС поново изабран у мају 2007. године.

У октобру 2006. године, ФИДЕС је победио на локалним изборима, што је ослобаило позиције владајуће МСП. 

Орбанова страна освојила је 15 градоначелничких места од 23, чиме је победила у свим највећим градским заједницама у Мађарској, осим у Будимпешти, где је победу однела Либерална странка. Такође, ФИДЕС је имао већину у 18 од 20 регионалних, односно жупанијских скупштина. Друга и најзначајнија „Орбанова ера“, неумитно се приближавала. Након успешне кампање у 2008. години, када је ФИДЕС успео да издејствује расписивање националног референдума о најважнијим процесима у оквиру социјалне, високообразовне и здравствене политике, које су биле спровођене од стране социјалистичке владе, Орбан се припремио и за нови циклус европских парламентарних избора, при чему је био свестан да ће исти представљати важан „испит“ у проценама да ли су он и његова странка способни да понови „преузму полуге државне моћи у своје руке“, односно да ли је његова странка у стању да победи МСП на националним изборима 2010. године. На изборима за Европски парламент 2009. године, Орбанов ФИДЕС убедљиво је победио и то са 56,36% подршке у бирачком телу, при чему је освојио 14 од 22 места предвиђена за мађарске посланике у законодавном представништву уједињене Европе. Управо, поменути догађај, „отвориће“ ново поглавље у историји мађарског народа, као и у животопису Виктора Орбана, које ће од тада, па све до данас бити „исписивано само златним словима“.

О животу и делатностима мађарског државника Виктора Орбана после 2010. године, можете прочитати у наредном тексту.

Аутор анализе : Мср Огњен Карановић, историчар