РЕНЕСАНСА ЕВРОПСКОГ КОНЗЕРВАТИВИЗМА (2010-2018)
Историјска позадина Орбанове доктрине конзервативизма
„Будућност је рођена…“, ускликнуо је Виктор Орбан, крајем марта 2010. године у току предизборне кампање у шестом изборном циклусу за сазив националног парламента. Остало је велико питање да ли су угледни мађарски, европски и светски аналитичари били у стању да тада на исправан начин анализирају и синтетишу одговоре на дилеме које су произашле из поменутих речи. Пуни смисао наведеног „усклика“, тада већ афирмисаног мађарског државника, биће осветљен након завршених избора, а посебно у годинама које су потом уследиле. Међутим, компетентни познаваоци политичких прилика у Мађарској, као и Орбанови саветници и сарадници у изборном штабу ФИДЕС, јавност су уверавали да је негдашњи и будући мађарски премијер, уствари „достојни наследник угарског регента Хуњадија и његовог сина Матије Корвина“, односно угарских владара из „панонског позног средњег века“. Наравно, путем популарисања наведене синтагме и мисли, политички кругови сарадника блиских изборном штабу ФИДЕС и тиму предизборне кампање тадашњег лидера опозиције, заправо су реализовали идеју добро осмишљене политике окупљања гласача и „бирачког тела“ око доктрине реафирмисања традиционалних вредности мађарског националног корпуса, те новог препорода националне мисли у епоси незадрживе глобализације свакодневног живота грађана Мађарске.
У сврхе афирмисања наведене предизборне доктрине, нису случајно одабрани историјски примери отелотворени у грандиозним личностима два угарска владара, оца и сина, Јанка Хуњадија и Матије Корвина. Управо, у доба владавине поменутих државника и монарха, дакле средином и у другој половини XV века, мађарски етнички колективитет и позносредњовековна угарска држава доживели су своје последње „златно доба“, привредне, политичке и културне ренесансе, које је остало узор каснијим „романтичарски опредељеним“ нововековним државотворним идеолозима и интелектуалцима ризорђемента националног идентитета мађарског народа, од Сечењија, па до Кошута. Заиста, Орбан се већ тада определио за отелотворење политике изражене у максими „Да постане европска, а остане Мађарска“, која ће постати кредо свих европских влада, заговорника идеје о „стварању Европе стабилних демократија“. Поменута епоха доживела је свој почетак после наведених избора из априла 2010. године.
Орбанова „друга влада“
Након успешне предизборне кампање, коалиција ФИДЕС и Хришћанско-демократске народне партије остварила је убедљиву победу на изборима за национални парламент, који су одржани између 10. и 25. априла 2010. године. 
Наведена коалиција добила је 2 706 292 гласа или 52,73% подршке у укупном уделу бирачког тела Мађарске, што је истој обезбедило 263 посланичка мандата, од укупно 386, колико је предвидео тада актуелни мађарски устав. Другопласирана политичка партија на изборима била је, до тада владајућа Мађарска социјалистичка партија, коју је предводио Атила Мештерхази, која је освојила 990 428 гласова или 19,30% подршке бирачког тела, што је истој обезбедило, свега 59 мандата у парламенту. Велико изненађење на тим изборима представљао је реалативни успех екстремно-десничарског политичког блока ЈОБИК, који је освојио 855 436 гласова, односно 47 мандата у националном парламенту, па је уз присуство 16 посланика либерално-грађанске Партије зелених, формирана специфична структура највишег законодавног тела мађарске државе у коме је Орбанова странка са својих 227 мандата, у заједници са 36 посланика из коалиционе ХДНП, остварила пшарламентарну двотрећинску већину, што је представљало до тада историјски политички успех Виктора Орбана и његовог ФИДЕС.
Поменута победа Орбану је отворила могућност да неометано изврши промену устава Мађарске која је спроведена у периоду између 2011. године и 2013. године, када је званично и међународно признато име државе Република Мађарска измењено у Мађарска, дакле без одреднице о републиканском облику владавине. Такође, на предлог Орбанове владе, у нови највиши правни акт Мађарске унесене су и одредбе о подршци традиционалној форми брака између мушкарца и жене, што је изазвало критике либералних политичких кругова, али и невладиних организација чија је делатност била усмерена у правцу заштите људских и мањиснких социјалних права у овој земљи. Истовремено, у складу са амандманима на Устав Мађарске из 2012. године, број чланова парламента умањен је са 386 на 199 посланика.
Влада премијера Орбана предузела је низ законодавних реформи, уз снажну критику идеологије либералне демократије, па су и многа законска решења у идеолошком погледу одражавала неформално усвојену доктрину нове мађарске владе. Знатне протесте опозиције и либерално-грађански опредељених невладиних организација изазвао је „Закон о Интернету“. Процес законодавних реформи Орбанове „друге владе“ био је даље усмерен у правцу усвајања тзв. „пореза на становање“, за кога је било предвиђено да се издаваја из личних зарада свих власника стамбених јединица, а висина истог одређена је на 16%. Виктор Орбан је рад његове владе оценио карактеристикама које би исту описали као „прву прагматичну и реалну извршну власт“ у Мађарској од 1990. године, из разлога што чланови кабинета и сарадници премијера предлагане мере и решења нису заснивали на популарно-прихватљивим платформама, већ у складу са истинским могућностима (пре свих у областима финансијских конструкција и економске стабилности) друштва да изврши сопствени „преображај“ у ред европских нација које имају жељу да живе у складу са савременим достигнућима једне глобалне цивилизације, до тада невиђене у повесници човечанства. На фундаментима описаних разлога, уследиле су законодавне реформе у областима социјалне и фискалне политике, па је парламент усвојио сет правнонормативних решења који су ограничили права припадницима полиције и оружаних снага да уживају тзв. „бенефицирани стаж“, наслеђен још из комунистичких времена. Материјална издвајања у областима социјалне политике постала су максимално транспарентна, а усвојен је и закон на основу кога је Мађарска централна банка стекла велики степен аутокефалности у односу на Европску централну банку и финансијске институције Европске уније.
Мађарска стабилна демократија после 2014. године
Нови циклус парламентарних избора у Мађарској одржан је 6. априла 2014. године и то у складу са измењеним одредбама устава (ступио на снагу 1. јануара 2012. године) и изборног закона који су се односили на „легислативне“ активности и парламентарни живот у овој панонској држави. На овим изборима владајућа коалиција ФИДЕС-ХДНП изгубила је подршку око пола милиона гласова у односу на претходни, шести изборни циклус за народне посланике у парламенту из 2010. године.
Коалициона листа ФИДЕС-ХДНП предвођена премијером Виктором Орбаном освојила 133 мандата од предвиђених 199 посланичких места у парламенту, чиме је задржала и двотрећинску већину у највишем законодавном државном органу Мађарске. Међутим, постало је јасно да је владајућа коалиција добила поверење релативне већине од 44,54% подршке бирача у укупном бирачком телу Мађарске, што је представљало губитак од 8,19% у односу на изборе из 2010. године. Важно је да напоменемо да су од вишестраначких и демократских промена из 1989. године, ово били први парламентарни избори који су одржани само у једном кругу, а у складу са одредбама новог устава.
У току 2015. године, Орбанова влада суочила се са великом „мигрантском кризом“, која је „заталасала“ све, до тада у приличној мери, флексибилне границе држава Европске уније и уопште Старог континента. Посебно се под ударом нашао систем преласка државних граница у тзв. „шенгенској зони“, на коју су Европљанни били веома поносни. У сусрет решавањима многих изазова у вези са поменутом кризом, Виктор Орбан је применио мере које су се умногоме разликовале од стратегије усвојене од стране администрације Европске уније и већине њених чланова, а коју бисмо могли описати терминолошком одредницом „Европа отворнених граница“. За разлику од својих партнера у Европској унији, Орбан је увео забране неконтролисаног уласка мигранстких маса у Мађарску, а дату меру применио је и физичким постављањем баријера на границама његове државе према суседним земљама, подизањем тзв. „жичаног зида“. Не обазирући се много на озбиљне критике својих европских партнера, Орбан је наглашавао да сви мигранти који улазе у Мађарску морају битио регистровани у складу са законодавством Европске уније и Даблинском регулативом о илегалној миграцији, коју је његова влада одлучила да спроведе на један доследан начин. Поред наведених мера, Орбан је предузео низ активности у борби против нелегалне имиграције, а све како би број избеглица које улазе Мађарску остао на најнижем могућем степену.
Управо, у датом периоду, Виктор Орбан је изнео низ критика на рачун Европске уније која је снажном политичком делатношћу извршила утицај на поједине чланице ове наднационалне организације на Балкану, како би пројекат „Јужни ток“, односно систем „енергетских споразума“ између земаља на Југоистоку и у централној Европи (свакако, и Мађарске), са једне стране и Руске федерације, са друге стране, доживео свој крах. На тај начин, снабдевање европских држава овим важним енергентом са „југоисточне стране“ континента, остало је у веома дискутабилном статусу, док је наставак реализације пројекта и изградње „Северног тока II“ из Русије, путем Балтичког мора до Немачке, добио нови подстрек и подршку, чиме је до јуна 2018. године, од стране европских земаља у овај замашан подухват, већ уложено преко 10 милијарди евра. Орбан је добро препознао шта су то економски потенцијали мађарског народа и државе (пољопривреда на бази највећег природног ресурса којим Мађарска располаже, а то је плодна и обрадива земља, која је остала очувана у власништву мађарских пољопривредника, јер је остала на снази забрана продаје датог ресурса било којем физичком или правном лицу које „долази“ из иностранства). Такође, Виктор Орбан и његова администрација свесни су чињенице да Мађарска не поседује велике енергетске потенцијале, као што су нафта, природни гас или угаљ, због чега је и настао чувени споразум са Русијом о изградњи нуклеарне електране, која би у будућности представљала темељ мађарске енергетске стабилности. Управо, наведена чињеница нашла се под салвом критика европске бриселске администрације. Мађарски лидер нашао се у једном перманентном сукобу са Европском унијом, посебно у погледу идеолошко-политичке платформе у процесима реформи мађарског друштва. Потези мађарских власти унапорима да осигурају енергетску безбедност земље (партнерство са Русијом у изградњи електране, подршка пројекту „Јужни ток“, итд), пољопривредне потенцијале и суверенитет државе, „одвели“ су Орбана и директну у колизију са прописима бриселске администрације. У поменутој борби, Орбан је очувао „политичке ресурсе“ сопственог ауторитета, а онда је израстао у политичку фигуру и снагу једног европског, па и планетарног формата. Наметнуо се као неформални лидер те „нове Европе“ у незваничној борби за очувањем суверенистичког развоја европских друштава које баштине умногоме различита духовно-идеолошка и културолошка искуства у детерминисању историјских поставки сопственог постојања.
„Конзервативна ренесанса“
„Конзервативна ренесанса“ сада већ представља политички принцип снажног опозиционог деловања у процесима супротстављања леволибералним и конзервативно-глобалистичким политичким елитима које се налазе у саставу владајућих структура у организацији власти земаља „западноевропске демократије“. Мађарски премијер заузео је јасан став да се политичко деловање датих идеолошких концепција показало као веома штетно по интересе очувања традиционалног, европско-хришћанског модела живота грађана Мађарске и других земаља „централноевропског басена“ од Балктика до Јадрана. Изгледа да Орбан добро познаје историју мађарског народа, те да поседује свест о историјској чињеници, према којој је „угарска нација“ у напорима усмереним према очувању сопствене суверености, засноване на духовно-културолошкој вертикали афирмације традиције хришћанско-конзервативног културног наслеђа, у вековима борбе за националну независност, још од Мохачке битке 1526. године, првобитно изградила свој идентитетски карактер, а путем истог очувала и егзистенцију свог етницитета. Док су друге, либералне или глобалистичке елите, не само у Мађарској, већ и у осталим земљама „нове Европе“, водиле политику са циљем очувања, не националних или државних интереса мађарског народа, већ сопствених и мондијалистичких, али у свему усколичних материјалних прохтева и хирова, ширећи постмодерну агенду једне анационалне и транснационалне „културе бесмисла и релативитета“, Орбан је грађанима Мађарске, али и Европске уније понудио визију даљег развоја њихових друштава у коме је широки дијапазон националних интереса, заправо најприоритетнији у решавању важних државних и политичких питања Мађарске и других поменутих држава.
Орбанова политичка философија и прагматичка доктрина представља оквир платформи у деловању који се односе на афирмацију интереса, одавно запостављене и маргинализоване „средње класе“ у мађарском друштву, односно радничког и пољопривредног дела популације, када је у питању социјално-професионални статус истих. Поменутој класи Орбан је понудио доктрину бескомпромисне одбране националног суверенитета и транспарентност у раду националних елита мађарског друштва, које у датој ситуацији не би смеле да следе „политику отуђених постмодернистичких номенклатура“ у социјалним структура политичког и културолошког деловања западноевропских и трансатлантских глобалистичких „естабилишмената“.
У свом раду, а посебно у домену спољне политике своје „треће“ и „четврте“ владе, премијер Орбан остварио је велику присност и партнерство са израелским председником владе Бењамином Нетанјахуом, али и са суверенистичким државницима и њиховим владама из реда земаља тзв. „Вишеградске групе“, затим са српским председником Александром Вучићем, руским и турским државницима, Путином и Ердоганом, као и са америчким председником Доналдом Трампом. Од 2014. године, Орбан је представио политичку платформу окупљања конзервативних социјалних снага мађарског народа око, у основи либералне идеје, о држави као заједници „самосталних појединаца“, која ће на основу традиционалних духовних вредности, политике заштите историјског и културног наслеђа, афирмисања националног идентитета колективитета и уздизања „економског суверенитета“ друштва, изградити нову „супердржаву“, као ехатолошку тачку преламања и синкреције свих инетерса и тежњи мађарског народа. Поменута пројекција државе имала би своју основну функцију садржану у напорима да се заштите људска права појединица, али на фундаментима већ описаних колективних вредности. Појединац и његови интереси остају у фокусу „националне пажње“ и заштите система организације власти, али не без колективитета коме исти и припада. У основи, поменута политичка доктрина представља систем светоназора које је баштинила влада Маргарет Тачер у Великој Британији, али коју је та земља, као уосталом и друге државе Европе, одавно одбацила. У суштини, наведену доктрину могли бисмо да детерминишемо као „нову конзервативну ренесансу“, пласирану од стране Виктора Орбана, која промовише национални суверенитет, породичне вредности, економску и политичку стабилност, у складу са већ егзистирајућим моделима друштвене структуре држава, попут Кине, Русије, Израела, Сједињених Америчких Држава, Турске, Сингапура или Србије.
Наведена „конзервативна ренесанса“ условила је стварање веома приметне дистанце између Виктора Орбана и европских политичких елита, које репрезентује бриселска администрација. У последње време, све су „гласнији“ ставови да би Орбанов ФИДЕС требало искључити из редова Европске народне партије, због оштре антимиграционе и антилибералне културолошке политике мађарског премијера. Са друге стране, „тако одбачен, остракован“ из редова европских политичких елита, како нас обавештава угледни лист „Политико“, Орбан је постао „талисман“ нове „европске конзервативно-демократске политичке платформе“, посебно у широким пространствима држава Централне Европе. Наведену чињеницу, мађарски бирачи на изборима у априлу 2018. године, као да су у потпуности занемарили. Орбанова владајућа коалиција остварила је велику победу и истовремено освојила готово 50% подршке бирачког тела, односно 2 824 551 глас, што је истој обезбедило једнак број места у националном парламенту као и после избора 2014. године, тј. 133 посланичка мандата.
Аутор анализе: мср Огњен Карановић, историчар