Saradnik CZDS Nemanja Starović komentarisao je za Politiku najnovije mere diskriminacije prema Srbima na Kosovu i Metohiji. Komentar prenosimo u integralnom vidu.
Usvajanje Zakona o zaštiti vrednosti (tzv.) OVK, do čega će nesumnjivo doći u narednim danima, budući da je pomenuti akt već ekspresno prošao kroz neophodne procedure unutar Vlade privremenih institucija u Prištini, ukazaće kako domaćoj, tako i stranoj javnosti na nekoliko nepobitnih činjenica. Na prvom mestu, sama potreba kosmetskih Albanaca da zaprećenim kaznama održavaju u javnosti mit o nekakvoj čistoti borbe terorističke OVK ponajbolje govori o slabosti jednostranog, gotovo binarnog narativa koji uporno plasiraju, a po kome su Albanci jedine žrtve rata na KiM s konca 90-ih, dok su počinioci zločina isključivo srpske snage bezbednosti. Pored tankog i politički marginalnog građanskog sloja među kosmetskim Albancima, koji se želi zaplašiti i u potpunosti ućutkati, na meti represivnih odredaba ovog zakona naći će se čitav srpski narod na KiM. Stoga donošenje ovog akta, koji će predstavljati još jedan mehanizam u širokoj paleti mera sistemske diskriminacije, predstavlja najbolji dokaz za tvrdnju da u zamišljenoj državi kosmetskih Albanaca ni 21 godinu nakon rata za Srbe nema mesta. O moralnom bankrotu zapadnih sponzora kosovske nezavisnosti najbolje govori to što će za sedmicu ili dve biti sasvim moguće da Srbin sa KiM krivično odgovara zbog doslovnog citiranja neke rečenice iz izveštaja Dika Martija, sačinjenog pod okriljem Saveta Evrope.
Konačno, ovakve mere diskriminacije usmerene prema Srbima na KiM iznova dokazuju koliko su porozni temelji tzv. Republike Kosovo, posmatrano ne samo sa pravnog, već i sa etičkog stanovišta. Nesumnjivo je, naime, da izvorište kosovskog separatizma nije u demokratskim težnjama Albanaca suočenih sa represivnim aparatom Miloševićevog režima, kako to uporno žele da predstave, već da se radi o klasičnom slučaju etničkog separatizma. Da nije tako, najsnažnije države političkog zapada ne bi priznale protivpravnu nezavisnost Kosova bezmalo osam godina nakon demokratskih promena u Srbiji. No, udovoljavajući želji kosmetskih Albanaca da se nad njima ne vlada iz Beograda, pa čak ni pod formulom koja bi podrazumevala „više od autonomije“, zapadni sponzori odbacivanjem ideje o razgraničenju zapravo daju Prištini svako pravo da vlada nad Srbima, koji tu vlast ne žele. Dodamo li tome i odsustvo bilo kakvog pritiska zapadnih prestonica na Prištinu da Srbima omogući funkcionalnu autonomiju kroz formiranje Zajednice srpskih opština, postaje sasvim jasno do koje su mere izraženi dvostruki standardi zapada u pristupu albanskom i srpskom pitanju. Razmere te hipokrizije, prisutne u dugom trajanju, tolike su da niko razuman nažalost ne očekuje da će se pristup političkog zapada problemu Kosova i Metohije značajnije promeniti ni nakon usvajanja ovog zakona, kojim se Srbima nameće obaveza da teroriste odgovorne za ubistva i otmice hiljada njihovih sunarodnika, te monstruoznu trgovinu ljudskim organima, tretiraju kao oslobodioce i heroje. Nema te Srbije koja će biti dovoljno demokratska da bi, u licemernoj vrednosnoj matrici zapadnih liberala, stekla pravo na teritorijalni integritet, dok ujedno nema te mere represije prema Srbima koju bi albanske vlasti u Prištini mogle da primene, a kojom bi celovitost teritorije nad kojom vladaju bila dovedena u pitanje.