Сарадник ЦЗДС Немања Старовић коментарисао је за Политику најновије мере дискриминације према Србима на Косову и Метохији. Коментар преносимо у интегралном виду.
Усвајање Закона о заштити вредности (тзв.) ОВК, до чега ће несумњиво доћи у наредним данима, будући да је поменути акт већ експресно прошао кроз неопходне процедуре унутар Владе привремених институција у Приштини, указаће како домаћој, тако и страној јавности на неколико непобитних чињеница. На првом месту, сама потреба косметских Албанаца да запрећеним казнама одржавају у јавности мит о некаквој чистоти борбе терористичке ОВК понајбоље говори о слабости једностраног, готово бинарног наратива који упорно пласирају, а по коме су Албанци једине жртве рата на КиМ с конца 90-их, док су починиоци злочина искључиво српске снаге безбедности. Поред танког и политички маргиналног грађанског слоја међу косметским Албанцима, који се жели заплашити и у потпуности ућуткати, на мети репресивних одредаба овог закона наћи ће се читав српски народ на КиМ. Стога доношење овог акта, који ће представљати још један механизам у широкој палети мера системске дискриминације, представља најбољи доказ за тврдњу да у замишљеној држави косметских Албанаца ни 21 годину након рата за Србе нема места. О моралном банкроту западних спонзора косовске независности најбоље говори то што ће за седмицу или две бити сасвим могуће да Србин са КиМ кривично одговара због дословног цитирања неке реченице из извештаја Дика Мартија, сачињеног под окриљем Савета Европе.
Коначно, овакве мере дискриминације усмерене према Србима на КиМ изнова доказују колико су порозни темељи тзв. Републике Косово, посматрано не само са правног, већ и са етичког становишта. Несумњиво је, наиме, да извориште косовског сепаратизма није у демократским тежњама Албанаца суочених са репресивним апаратом Милошевићевог режима, како то упорно желе да представе, већ да се ради о класичном случају етничког сепаратизма. Да није тако, најснажније државе политичког запада не би признале противправну независност Косова безмало осам година након демократских промена у Србији. Но, удовољавајући жељи косметских Албанаца да се над њима не влада из Београда, па чак ни под формулом која би подразумевала „више од аутономије“, западни спонзори одбацивањем идеје о разграничењу заправо дају Приштини свако право да влада над Србима, који ту власт не желе. Додамо ли томе и одсуство било каквог притиска западних престоница на Приштину да Србима омогући функционалну аутономију кроз формирање Заједнице српских општина, постаје сасвим јасно до које су мере изражени двоструки стандарди запада у приступу албанском и српском питању. Размере те хипокризије, присутне у дугом трајању, толике су да нико разуман нажалост не очекује да ће се приступ политичког запада проблему Косова и Метохије значајније променити ни након усвајања овог закона, којим се Србима намеће обавеза да терористе одговорне за убиства и отмице хиљада њихових сународника, те монструозну трговину људским органима, третирају као ослободиоце и хероје. Нема те Србије која ће бити довољно демократска да би, у лицемерној вредносној матрици западних либерала, стекла право на територијални интегритет, док уједно нема те мере репресије према Србима коју би албанске власти у Приштини могле да примене, а којом би целовитост територије над којом владају била доведена у питање.