ВЕЛИКА СРБИЈА КАО ИДЕЈНА ПРОЈЕКЦИЈА БРИТАНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
У току „дугог“ XIX столећа, по многим параматрима, преломногвека целокупне историје човечанства, таласи националних препорода су захватили готово све народе на старом континенту. Идеја стварања великих националних држава постала је водиља политичким елитама које су у истимавиделе шансу за потпунуколективну еманципацију и афирмацију својих народа, где је на поменутој политичкој платформи пројектован телеолошкициљ најфункционалније артикулације и реализације свих или већине заједничких интереса појединаца у оквирима једног друштва или нације.
„….морамо да нагласимо да ни један од тих планова није у тој мери фалсификован и политички золупотребљен, а надасве проказан, као рушилачко-реметилачки и насилно-злочиначки, као што је то случај са „идејомВелике Србије“.“
Малобројна српска грађанска елита у Хабзбуршкој монархијииспратила је и усвојила поменуте нове процесе у европским друштвима, због чега је управо ома и постала носилац идеје националног препорода српског народа. „Пелцер“националног ризорђимента, представници те елите, пренелису у устаничку Србију Карађорђа Петровића, покретача и вождасрпске револуције, почетком XIX века. Идеје које су Срби северно од Саве и Дунава донели са собом постале су исходиште жеља и напора српских устаника, аускоро исте су биле узидане у темељ модерне српске државности. Међутим,упркос чињеници да су пројекти великих националних држава били уобичајена појавакод свих народа Европе у XIX и XX веку, морамо да нагласимо да ни један од тих планова није у тој мери фалсификован и политички золупотребљен, а надасве проказан, као рушилачко-реметилачки и насилно-злочиначки, као што је то случај са „идејомВелике Србије“. Врхунац сатанизацијенаведене идеједогодио се у време ратова за југословенско наслеђе у последњој деценији претходног столећа, када је међународна заједница упоменутој идеји пронашла кључни разлогза распад Југославије и духовни оквир за извршење бројних ратних злочина који су у току овог рата почињени. Ни XXI век није донео неке значајније промене у тим ставовима великих сила. Баук великосрпског национализма постајао бипоново актуелеан сваки пут када је то из различитих политичких интереса одговарало не само суседима српске државе, већ и великим силама у политичким процесима реализације њихових интереса у југоисточној Европи.
„…Непосредно после пораза над Бонапартом, Британија је у Руском царству препознала новог непријатеља који је нарушавао равнотежу снага на старом континенту…“
Велика Британија, управо је једна од тих великих сила која је у ближој и даљој прошлостиималазначајну улогу, не само у актуелизацији питања Велике Србије, већ и у самом идејном формулисању исте.У току упорне вишевековне борбе са циљем да се успостави доминација над светским морима, рођена је Британска империја, једна од најмоћнијих таласократија у историји човечанства. После победа над најопаснијим противницима, Шпанцима у XVI веку, Низоземцимау XVII веку и Французима у XIX веку, Лондон је постао седиште највеће светске империје, коју је свет икада видео,чија је снага лежала у финансијској моћи и неприкосновеној флоти која је господарила светским морима. Од поменутог времена, најважнија константа у британскојполитициапсолутно је непромењива и огледа се у тежњипрема очувању чувене „равнотеже снага“ између великих сила на континенту. Уколико би нека држава покушала да поремети ту равнотежу, као што је био случај у време Наполеонове Француске, британска дипломатија би радила на склапању савеза сасвим земљама које би биле у стањуда неутралишу дату претњу по поредак односа снага „великих држава“. На тај начин, „званични Лондон“ је штитио свој доминантан положај у свету, вешто користећи војне, финансијске и дипломатске ресурсе против оних држава које би им се наметнуле као опасан такмац у борби за превласт. Непосредно после пораза над Бонапартом, Британија је у Руском царству препознала новог непријатеља који је нарушавао равнотежу снага на старом континенту. Русија је већ тада имала супериорну војску на копну, а у том тренутку ни једна армија у свету појединачно нијебила у стању да јој угрози њене капацитете. Као и све велике силеи Русија јетежила„изласку на топла мора“. Руској Црноморској флоти једини могући пут ка Средоземљу представљао је пролаз кроз територије Османског царства, тачније Босфор и Дарданеле.Управо, у датој чињеници налазио серазлог намере Русије да,уколико је потребно и уништи турску државу како би онда била у прилици да овлада Константинопољем и овим стратешки важним пролазима. Британија је, са друге стране,била свесна да би у том случају њихови интереси у јужној Европи и северној Африци били угрожени. Затоје иста и постала најотворенији заштитник “Болесника на Босфору“, како су Европљани подругљиво називали османску државу, свесни, при том њене економске и војне инфериорности. У опстанку османске државе, британска влада је видела неопходну брану даљем руском продору према сферамаполитичких интереса у Средоземном мору и дата чињеница облежиће геостратешки положај Турске, Русије и Британије у XIX веку, а свакако иста је представљала окосницу британске политике према Југоистоку Европе, као и према Блиском истоку у наведеном периоду.
„…Можда би „отиске њене политике“ могли да пронађемо у случају убиства вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића…“
Међународне околности, наметнуте таквом политиком из Велике Британијенису биле компатибилне са интересима балканских хришћанских народа, који су тежили, пре свега да се ослободе османске државне управе, након чега би формирали своје независне националне државе. Од 1804. године српски народ је водио упорну борбу против Турака како би стекао слободу и независност.Наведену борбу обележили су и утицаји две велике силе на политичке прилике у Србији, али, у ширем контексту и на судбину целокупног Османског царства. Због културних веза и заједничких политичких интереса, на првом месту морамо поменути Русију,али одмах поред ње иХабзбуршку монархију у којој је живео велики део српскеетничке популације, што јеуз непосредну „геополитичку близину“ српске државе у настајању, био један од разлога за аустријску заинтересованост за политичке прилике у Османском царству. Са друге стране, политичке прилике у Србији биле су у фокусу интересовања британске дипломатије у једном посредном смислу у току првих деценија тог турбулентног XIX века.Можда би „отиске њене политике“ могли да пронађемо у случају убиства вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића.Било би сврсисходно да напоменемо да поједини француски, румунски, британски, па и руски историчари указују на извесну везу између делатности британских обавештајних и безбедносних структура и самог злочина почињеног над српским вождом. Веза је пронађена у лику контроверзног британског обавештајца, капетана Галатиса, чија је сенка пратила вожда Карађорђа све до његовог преласка у Србију 1817. године, непосредно уочи његове ликвидације. Наиме, Карађорђе се те 1817. године вратио у Србију са јасном намером даповеде један свеопшти балкански устанак који је био договорен и испланиран са тајном грчком организацијом „Хетерија“. Српски вожд је од стране чланова те револуционарне организације препознат као најпогоднија личност за једну такву акцију, јер је стекао искуство као вођа српског устанка, а истовремено његова популаранoст међу балканским хришћанима је била изузетно велика. Међутим нова револуција у Европи после Бечког конгреса, на коме су исправљане последице Француске револуције и Наполеонових ратова, била је апсолутнонеприхватљива околност за инетерсе великих сила тог времена. Британци су били на својим протекционистичким становиштима према Турском царству и ту су се њихови интереси поклопили са интересима Османлија. Русија је са друге стране већ била део савеза „Свете алијансе“, која је имала задатак да спречава нове револуције и штитистатус кво у политичким приликама тадашње Европе. Можда би у овој чињеници могли да пронађемо заједничке интересе,како Британије тако и других европскихсила да се спречи нови потрес у Европи, што је имало кобне последице по судбину оца модерне Србије.
„…Илија Гарашанин је 1844. године представио први дугорочни спољнополитички план Србије познат као Начертаније…“
Умешаност Британије у ликвидацију вожда Карађорђа представља само почетак њеног постепено све јачег политичког присуства у Србији. Кнез Милош је био видно незадовољан доминантним утицајем Руског и Хабзбуршког царства на његову земљу. Сматрао је да Србија постаје заточеник њихових интереса, па је све више почео да се окреће Британији и Француској, како би проширио маневарски простор у спољној политици Србије. У Београд тада долази пуковник Хоџес како би заступао британске интересе. Британски дипломата је кнезу Милошу на поклон донео тада најмодернији плуг, као велико достигнуће модерне Европе, а тим гестом српској политичкој елити послао је јасну поруку да српски народ, из разлога афирмације сопствених интереса, мора прихватити апсекте техничко-технолошке и духовно-политичке модернизације, узсугестију да ће му на датом задатку Британија и те како помоћи. Хоџес је у Србији радио на афирмацији духа европске цивилизације, па је своје послове представљао у оквирима својеврсне „просветитељске мисије“. Нагло јачање британског утицаја у Србији није наишло на разумевање у политичким круговима Русије, па је и та чињеница имала утицаја Милошеву одлуку да одступи са српског престола 1839. године. Међутим, то није значило и потпуно сузбијање утицаја британске политике у Србији. Илија Гарашанин је 1844. године представио први дугорочни спољнополитички план Србије познат као Начертаније. До данашњих дана у домаћој и страној јавности овај програм је означен као национални пројекат стварања „Велике Србије“. У њему је предвиђен активан рад на ослобођењу српског народа и његово уједињење у заједничку државу којој би се поред Срба прикључили и други јужнословенски народи. Гарашанин је Начертаније писао са јасном свешћу да је неопходно сузбити аустријски и руски утицај у Србији, јер према његовом мишљењу ове две силе имају превише непосредних интереса на овим просторима. Укључивање Велике Британије и Француске у политику Србије био је најбољи начин да се ти утицаји званичних Беча и Санктпетербурга сузбију. Ту се његови ставови поклапају са размишљањима кнеза Милоша у чијој се служби Гарашанин све до његовог протеривања из Србије и налазио. Приликом израде овог програма Гарашанину је помогао Франтишек Зах, угледни члан пољске емиграције. Морамо нагласити да су пољски емигранти у то време били окупљени око истакнутог дипломате Адама Чарториског и да су били изразито антируски расположени, па су у том смислу често и тесносарађивали са британским обавештајним и безбедносним апаратом. Путем„пољске везе“ делови британскеполитичке и интелектуалне елите, окупљене око угледног публицисте Дејвида Уркверта, индиректно су утицали на поменути српски спољнополитички програм. Уркверт и његов политички кружок, били су, такође веома антируски расположени, а он сам био је један од људи који су упорно распиривали„антируску хистерију“, како у Британији,тако и широм старог континента. Уркверт је, заправо заговарао наставак традиционалне политике сузбијања руских интереса у Европи.Према његовом мишљењу, један од начина за спровођења те политике био је стварање јаке државе око Кнежевине Србије,како је уосталом и предвиђало Начертаније, која би представљала „британски експонент“ у антируској политици на Балкану. Уркверт се састајао са кнезом Милошем и пресудно утицао на британског краља да се пуковник Хоџес упути у Србију. Уколико узмемо у обзир да је Гарашанин у то време био службеник српског кнеза онда нас никаконе би требало зачудити постојање ове политичке везе, која недвосмислено указује на умешаност британске дипломатије у креирању српског националног програма. Исто тако, морамо да нагласимо да Уркверт и његови истомишљеници нису представљали пресудан фактор на политичкој сцени Велике Британије у датом периоду, па самим тим нису ни могли остварити неопходан утицај на владу своје земље, у правцу афирмисања наведених планова. Све до почетка XX века британска политика остала је на позицијама најотворенијег заштитника Османског царства у Европи.
…Дошло је до промене изразито негативног става у британској јавности када је у питању Србија и њен народ, а који је био последица стереотипа о Србима као „нецивилизованим оријенталним варварима“…
Преломни догађај који је постао главни узрок великог заокрета у британској спољној политици крајем XIX и почетком XX века, али који је истовремено драматично променио однос снага у Европи, представљао јеуједињење Немачке1871. године.У том тренутку,Други Немачки рајхбио најразвијенија индустријска силасвета, а истовремено све више се наметао и као доминантан политички фактор. У Лондонусу постали свесни да их немачка дипломатија упорно потискује из Османског царства. Генерално, утицај Немачке јачао је у свим деловима света, па су и британски колонијални интереси доведени у питање. Иза датог разлога је и дошло до радикаланог заокрета у спољној политици Велике Британије, која се окренула, до тада незамисливом савезништву са вишедеценијским напријатељем,царском Русијом, као и са француском Трећом републиком. Као што је печат британске политике у XIX веку био обележен сукобом са Русијом, тако су ратови против моћног Немачког рајха, трајно обележили британску политик у XX веку.Резултат нове политике на Британским острвима огледао се и у напуштању заштитничког односа према Османлијама, што се у крајњој линији веома повољно одразило и на интересе Србије. Од датог времена, била је приметна и одређена мера „благонаклоности“ Велике Британије према српским интересима у погледу ослобођења њеног националног колективитета у старим српским земљама у Турској. Нова политичка пријатељства између великих сила била су и формализована стварањемдва међусобно супростављена блока, Антанте (Русија, Француска и Велика Британија) и Централних сила (Немачка и Аустроугарска), где се суштински препознаје и узрок избијања Првог светског рата.Можемо слободно да нагласимо да у току тог сукоба долази до јачања британско-српских односа. Дошло је до промене изразито негативног става у британској јавности када је у питању Србија и њен народ, а који је био последица стереотипа о Србима као „нецивилизованим оријенталним варварима“. Том ставу британске, али и других јавности у европским државама, највише је допринео Мајски преврат из 1903. године, односно окрутно и монструозно убиство српског краља Александра I Обреновића и његове супруге краљице Драге. Британска јавност, али и њени званичници били су толико згрожени овим чином српских официра да је дошло и до привременог прекида дипломатских односа са Србијом. Међутим, херојство српских војника у биткама Великог рата и његово мучеништво током Албанске голготеу великој мери подигли су углед српског народа и његовог оружја у очима британских савезника. Из датог разлога, 28. јуна 1917. године у свим школама у Великој Британијиорганизоване су прославе Видовдана, а ђаци су добили задатак даприреде пригодне текстове или сценске тачке о том веома значајном датуму за историју њиховог савезника.
Тада је коначно и Британија одустала од „Велике Србије“ и приклонила се идеји стварања јужнословенске државе.
Када је у питању војна и политичка сарадња из датог периода, Србија је увелико била запостављена као земља која није припадала кругу великих сила, па Велика Британија није исказивала превелику пажњу српским потребама и интересима. У политичком смислу постојао је један изразито негативан став Велике Британије према прокламованим ратним циљевима српске владе који су још у Нишкој декларацији из 1914. године представљени као пројугословенски. Британија је све до пролећа 1918. године осталаодлучан заговорник очувања Аустроугарске као суверене државе и после окончања рата, што је било у колизији са српским ратним и националним циљевима. У својој послератној стратегији, Британци су Дунавску монархију видели као моћну брану потенцијалној немачкој и совјетској експанзији у Европи, док би, према датим пројекцијама, формирањеЈугославије, за њих био увод у распадАустроугарске.Због тога је Британија готово до пред крај рата била заговорник стварања Велике Србије у чији састав би ушли Босна и Херцеговина, делови Далмације, Славоније и Баната, као и Срем и Бачка, што би према њиховим становиштима требало да задовољи српске аспирације, а истовремено очува Хабзбуршку монархију и то уз минималне територијалне губитке које би иста доживела. Међутим, истрајностАустроугарскеу намери да своју судбину трајно повеже са интересима Немачке, као и ставови америчког председника Вудроа Вилсона о праву народа на самоопредељење, неминовно су довели до уништења древне Хабзбуршке царевине. Тада је коначно и Британија одустала од „Велике Србије“ и приклонила се идеји стварања јужнословенске државе. НоваКраљевина Срба, Хрвата и Словенаца у британским плановима требало је да одигра улогу која је првобитно била намењена Аустоугарској, а то је да буде противтежа совјетској или немачкој експанзији на старом континенту. Креатори такве политике у Лондону међу којима се издваја историчар Роберт Вилијам Ситон-Вотсон сматрали су да ће Хрвати и Словенци иако малобројнији у односу на Србе, захваљујући својој наводној културној и цивилизацијској „супериорности“ преузети водећу улогу у новој Краљевини и на тај начин од ње створити снажну брану руском утицају на овим просторима. Из овихставова лако је закључити да Ситон-Вотсон у Србима види потенцијалне руске савезнике, док Хрвате и Словенце препознајекао део истог антируског политичког миљеа коме је сам припадао,што представља својевсрну окосницу и данашње европске политике према Балкану и Србији.
…Очигледно су за Британце, али и друге моћне европске народе Срби можда и заувек обележени као непријатељски проруски елемент на Југоистоку Европе…
У међуратном периоду, британска дипломатија у Југославијије „деловала на карту“ антагонизма између Срба и Хрвата.У унитарном уређењу Југославије,Ситон Вотсон, али и други енглески интелектуалци видели су процесе успостављања„српске хегемоније“, што је по њима биоглавни узрок незадовољства, пре свих Хрвата, а самим тим и разлог константне нестабилности земље. Решење за перманентну политичку кризу у Југославији, Британија је видела у преуређењу државе на федералистичким принципима. Зато и не чуди то што је, управо Ситон-Вотсон, иако првобитно разочаран чврстим повезивањем комунистичке Југославије са Совјетским Савезом,ипак на крају подржао Јосипа Броза Тита и његов пројекат федерализацијеЈугославије. Тито је од стране Ситон-Вотсона прозван„последњим Хазбурговцем“, управо због политике коју је заступао, а у којој је он видео остварење његових идеја о успостављању хрватске доминације у Југославији. Према његовим схватањима, на тај начинбила је остварена политика због које је он и подржавао Југославију. Наравно, речје о политици сузбијања утицаја Москве, што је Тито после свог сукоба са Стаљином недвосмислено и спроводио, посебно путем улоге званичног Београда у Покрету несврстаних. Распадом Совјетског Савеза 1989. године Русија је доживела економски, социјални па и морални суноврат, због чега је, практично целу наредну деценију „страховито каскала у односу на развој држава Запада“. У западним престоницама, бар привремено био је ишчезао страх од њене експанзије, али тиме је престала и потреба за постојањем Југославије као “санитарног кордона“ према константној претњи коју је британска елитавидела у Истоку и то без обзира да ли су на власти у Русији били цареви или бољшевички диктатори. Зато распад Југославије деведесетих година XX века морамо посматрати не само као последицу међуетничких нетрпељивости или прогресије национализма и шовинизма уземљи, већ и кроз призму специфичних спољнополитичких околности. Управо, те околности допринелесу стварању и слому јужнословенске државе. Велика Британија је тих деведесетих година XX века била једна од великих сила које су од своје пројугословенске политику на Балкану веома брзо одустали, а у први план поново ставили „Велику Србију“. Само овај пут, та идеја имала изразито негативну конотацију. Означена је као узрок свих ратова и страдања на Балкану током последње деценије другог миленијума. Очигледно су за Британце, али и друге моћне европске народе Срби можда и заувек обележени као непријатељски проруски елемент на Југоистоку Европе. Почетком XX векана политичкој сцени Европе била је присутна једна и специфична ситуација када је заједнички страх од Немачке ујединио Петровград и Лондон. Преко Русије и Србија се тада измирила са Великом Британијом. Тадашњи став званичног Лондона, подстакнут новим савезништвом, постао је знатно повољнији по наше интересе. Можда у томе и лежи нада за срећнију будућност Србије. Уколико би се остварило логично партнерство, Русије као земље природних ресурса и Западне Европе као арсенала технолошких и техничких иновација, коначно би се на том истом Западу о Србији престало размишљати као о потенцијалном непријатељу. Тиме би биостворен моћан савез, од британских острва до Владивостока, а можда би и древни антагонизми на старом континенту коначно и неповратно усахнули. Србије, Србија, србија, србија, србија, србија.