Komentar saradnika CZDS Nemanje Starovića dnevnom listu Politika, prenosimo u integralnom vidu:
VELIKA ALBANIJA KAO MAMAC I PRETNJA
Stvaranje tzv. Velike Albanije noseća je ideja albanskog nacionalnog pokreta još od druge polovine XIX veka, kada se formirao, i prisutna je u kontinuitetu do današnjeg dana, bez obzira na to u kojim državama i pod kakvim političkim režimom Albanci žive. Tu velikodržavnu ideju Albanci su jednako baštinili živeći u okvirima Osmanskog carstva, zogističke i hodžaističke Albanije, prve i druge Jugoslavije, a to je slučaj i danas na čitavom području koje se proteže od Sarande do Podujeva i Ulcinja.
Vetar u jedra tom projektu je kroz istoriju dolazio niz različite geopolitičke vektore: centralnoevropski, isprva iz pravca Beča, potom Berlina; evroatlantski, iz pravca Londona i Vašingtona; islamski, iz pravca Istanbula i Persijskog zaliva; ali i niz rusko-sovjetski vektor u jednom periodu nakon 1948. godine.
Najveći korak u pravcu realizacije velikoalbanskog projekta načinjen je u momentu retkog i po nas pogubnog poklapanja interesa vodećih sila centralnoevropskog, evroatlantskog i islamskog geopolitičkog areala na prostoru Balkana tokom 90-ih u vidu faktičke suspenzije suvereniteta Srbije na prostoru Kosova i Metohije, te stavljanja naše južne pokrajine pod međunarodnu upravu.
Međutim, posmatrano na širem planu, strane sile su oduvek Albance posmatrale kao faktor koji može da po potrebi destabilizuje jednu ili više država Balkana, kao što je to slučaj sa Kurdima na Bliskom istoku, a tzv. Velika Albanija im je po pravilu bila korisnija kao mamac za Albance, te pretnja za susedne države i narode, nego li kao stvarnost na terenu. U današnjem vremenu, poigravanje sa sporadičnom, implicitnom, ali nikada do kraja otvorenom i delatnom podrškom velikoalbanskoj ideji predstavlja manevar onih koji suštinski osporavaju težnje Albanaca za priključenje privilegovanoj porodici evropskih naroda.
Kada se stvari sagledaju u kontekstu dugog trajanja, prilično žalosno deluje zagledanost svih albanskih lidera prema Parizu kao simbolu evropske civilizacije, bilo da se radi o kralju Zogu I, Enveru Hodži, Ediju Rami, ili pak najvećem albanskom književniku Ismailu Kadareu, dok im ta ista Evropa jedini odgovor pruža kroz kolonijalno delovanje latinskog suseda sa druge strane Otrantskih vrata.
Ozbiljni narodi iz svoje istorije izvlače pouke i shvataju koliko je njihova sudbina određena geografskim položajem prostora na kojem žive, a što predstavlja gotovo nepromenjivu konstantu. U slučaju Albanaca, njihov položaj na geopolitičkoj periferiji Balkanskog poluostrva, zapadno od ključne Moravsko-vardarske doline, uslovljava nužnost saradnje sa susedima, koju nikakav nivo podrške stranih sila ne može da nadomesti.
Postoje naznake da albanski premijer Rama poima suštinu te jednačine i shvata da bi njegov narod mogao imati nemerljivo veću korist od istorijskog pomirenja sa Srbijom, nego li od konstantnog konflikta, na koji Albance podstiču oni koji ih uz brojne izgovore i nesuvisla objašnjenja večito drže izvan sopstvenog kluba. Problem je, međutim, u tome što takva shvatanja deli retko ko drugi unutar albanske političke elite u Tirani, o Prištini da i ne govorimo, koja je još uvek zaslepljena verom u Veliku Albaniju i evropsku budućnost koja se nalazi tu iza ćoška, a što je ravno nekakvom kraju istorije.
Stavljanjem Albanije pod kišobran NATO, a Kosmeta pod vojnu upravu iste alijanse, dosegnut je horizont ambicija međunarodnih patrona za vesternizacijom albanskog prostora. Niko od njih očigledno ne mari previše za sumorne ekonomske perspektive Albanaca na Kosovu i Metohiji, dok sama Albanija služi kao korisno utočište za hiljade pripadnika terorističke organizacije Narodni mudžahedini Irana, prebačenih iz Iraka u Tiranu tokom 2016. godine, a koje nijedna druga zemlja saveznica SAD nije želela da prihvati iz razumljivih, bezbednosnih obzira.
Oružje koje Berlin i Vašington poslednjih meseci isporučuju Prištini i Tirani podstiče iluzije one većine među Albancima koja veruje da ’99. godina i dalje traje, te da je moguće nekakvo konačno rešenje albanskog nacionalnog pitanja na isključivu štetu Srba. To se, na njihovu žalost, ne može i neće desiti. A čak i kada bi silom moćnih saveznika ostvarili ciljeve zavrtane u XIX veku, to im suštinski ne bi puno koristilo pred suočavanje sa izazovima savremenog doba.
Potrebno je, stoga, da dođe do promene paradigme kod Albanaca, kojima bi težnju za velikom državom trebalo da zameni rad na izgradnji uspešne i prosperitetne nacije, rad koji može uroditi plodom jedino ako bude predstavljao zajedničko pregnuće svih naroda u regionu. Ma koliko se neki sa strane trudili da zamagle tu sliku, za Albance je put ka Evropi oduvek vodio preko Beograda, a danas je to izraženije nego ikad. Da bismo prekinuli vrzino kolo večitih sukoba i obezbedili bolju budućnost za naše potomke, potrebno je da dođe do istorijskog dogovora Srba i Albanaca, za šta dijalog Beograda i Prištine ne pruža dovoljno širok okvir.
Albanci moraju shvatiti da njihovo nacionalno pitanje ne može biti rešeno na štetu i bez istovremenog rešavanja nacionalnog pitanja Srba, dok mi moramo prihvatiti Albance kao susede i narod jednakog prava na potragu za srećom. Stabilan i trajno održiv poredak na ovom delu Balkana može biti uspostavljen samo na osnovama iskrenog i pravičnog dogovora dva najmnogoljudnija naroda, dok bi svako rešenje koje bi nametnule velike sile u korist samo jedne strane predstavljalo klicu nekog novog sukoba i nesreće u budućnosti.