fbpx

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА КАО МАМАЦ И ПРЕТЊА

03/08/2020
Аутор :
Анализе/Геополитика

Коментар сарадника ЦЗДС Немање Старовића дневном листу Политика, преносимо у интегралном виду:

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА КАО МАМАЦ И ПРЕТЊА

Стварање тзв. Велике Албаније носећа је идеја албанског националног покрета још од друге половине XIX века, када се формирао, и присутна је у континуитету до данашњег дана, без обзира на то у којим државама и под каквим политичким режимом Албанци живе. Ту великодржавну идеју Албанци су једнако баштинили живећи у оквирима Османског царства, зогистичке и хоџаистичке Албаније, прве и друге Југославије, а то је случај и данас на читавом подручју које се протеже од Саранде до Подујева и Улциња.

Ветар у једра том пројекту је кроз историју долазио низ различите геополитичке векторе: централноевропски, испрва из правца Беча, потом Берлина; евроатлантски, из правца Лондона и Вашингтона; исламски, из правца Истанбула и Персијског залива; али и низ руско-совјетски вектор у једном периоду након 1948. године.

Највећи корак у правцу реализације великоалбанског пројекта начињен је у моменту ретког и по нас погубног поклапања интереса водећих сила централноевропског, евроатлантског и исламског геополитичког ареала на простору Балкана током 90-их у виду фактичке суспензије суверенитета Србије на простору Косова и Метохије, те стављања наше јужне покрајине под међународну управу.

Међутим, посматрано на ширем плану, стране силе су одувек Албанце посматрале као фактор који може да по потреби дестабилизује једну или више држава Балкана, као што је то случај са Курдима на Блиском истоку, а тзв. Велика Албанија им је по правилу била кориснија као мамац за Албанце, те претња за суседне државе и народе, него ли као стварност на терену. У данашњем времену, поигравање са спорадичном, имплицитном, али никада до краја отвореном и делатном подршком великоалбанској идеји представља маневар оних који суштински оспоравају тежње Албанаца за прикључење привилегованој породици европских народа.

Када се ствари сагледају у контексту дугог трајања, прилично жалосно делује загледаност свих албанских лидера према Паризу као симболу европске цивилизације, било да се ради о краљу Зогу I, Енверу Хоџи, Едију Рами, или пак највећем албанском књижевнику Исмаилу Кадареу, док им та иста Европа једини одговор пружа кроз колонијално деловање латинског суседа са друге стране Отрантских врата.

Озбиљни народи из своје историје извлаче поуке и схватају колико је њихова судбина одређена географским положајем простора на којем живе, а што представља готово непромењиву константу. У случају Албанаца, њихов положај на геополитичкој периферији Балканског полуострва, западно од кључне Моравско-вардарске долине, условљава нужност сарадње са суседима, коју никакав ниво подршке страних сила не може да надомести.

Постоје назнаке да албански премијер Рама поима суштину те једначине и схвата да би његов народ могао имати немерљиво већу корист од историјског помирења са Србијом, него ли од константног конфликта, на који Албанце подстичу они који их уз бројне изговоре и несувисла објашњења вечито држе изван сопственог клуба. Проблем је, међутим, у томе што таква схватања дели ретко ко други унутар албанске политичке елите у Тирани, о Приштини да и не говоримо, која је још увек заслепљена вером у Велику Албанију и европску будућност која се налази ту иза ћошка, а што је равно некаквом крају историје.

Стављањем Албаније под кишобран НАТО, а Космета под војну управу исте алијансе, досегнут је хоризонт амбиција међународних патрона за вестернизацијом албанског простора. Нико од њих очигледно не мари превише за суморне економске перспективе Албанаца на Косову и Метохији, док сама Албанија служи као корисно уточиште за хиљаде припадника терористичке организације Народни муџахедини Ирана, пребачених из Ирака у Тирану током 2016. године, а које ниједна друга земља савезница САД није желела да прихвати из разумљивих, безбедносних обзира.

Оружје које Берлин и Вашингтон последњих месеци испоручују Приштини и Тирани подстиче илузије оне већине међу Албанцима која верује да ’99. година и даље траје, те да је могуће некакво коначно решење албанског националног питања на искључиву штету Срба. То се, на њихову жалост, не може и неће десити. А чак и када би силом моћних савезника остварили циљеве завртане у XIX веку, то им суштински не би пуно користило пред суочавање са изазовима савременог доба.

Потребно је, стога, да дође до промене парадигме код Албанаца, којима би тежњу за великом државом требало да замени рад на изградњи успешне и просперитетне нације, рад који може уродити плодом једино ако буде представљао заједничко прегнуће свих народа у региону. Ма колико се неки са стране трудили да замагле ту слику, за Албанце је пут ка Европи одувек водио преко Београда, а данас је то израженије него икад. Да бисмо прекинули врзино коло вечитих сукоба и обезбедили бољу будућност за наше потомке, потребно је да дође до историјског договора Срба и Албанаца, за шта дијалог Београда и Приштине не пружа довољно широк оквир.

Албанци морају схватити да њихово национално питање не може бити решено на штету и без истовременог решавања националног питања Срба, док ми морамо прихватити Албанце као суседе и народ једнаког права на потрагу за срећом. Стабилан и трајно одржив поредак на овом делу Балкана може бити успостављен само на основама искреног и правичног договора два најмногољуднија народа, док би свако решење које би наметнуле велике силе у корист само једне стране представљало клицу неког новог сукоба и несреће у будућности.