УНУТАРПАРТИЈСКИ ИЗБОРИ У САД

–

СТРАТЕШКО ПОЗИЦИОНИРАЊЕ ПРЕД НОВЕМБАР

Кроз непуних 6 месеци, 06. новембра 2018. године, у Сједињеним Америчким Државама ће се одржати избори за чланове Представничког дома и део чланова Сената. Наиме, највише законодавно тело САД састоји се од два дома, горњег (Сената) и доњег (Представничког дома). Сенат броји 100 чланова (по 2 из сваке савезне државе), а у његовом раду учествује и потпредседник САД („вајспрезидент“), по посебним правилима.

Термин „вајспрезидент“ је карактеристичан. Српски политичко-правни систем не познаје одговарајући пандан. Вајспрезидент се бира заједно са председником, у случају спречености председника он у потпуности преузима председничку дужност, а у случају оставке, смрти или опозива, вајспрезидент преузима функцију председника до окончања мандата. Стога потписник ових редова сматра да би коректнији термин био „копредседник“, иако се у српском преводилачком свету термин потпредседник усталио и у овом контексту.

Представнички дом се састоји од 435 чланова са правом гласа. У раду Представничког дома могу учествовати и представници појединих тзв. неинкорпорираних територија попут Порторика, с тим што они немају право гласа. Чланови Представничког дома и Сената заједно чине Конгрес – највише законодавно тело САД, које дакле укупно броји 535 чланова са правом гласа.

Чланови Представничког дома се бирају унутар држава чланица САД, сходно броју бирача који су по државама регистровани. У 47 држава, чланови Представничког дома (колоквијално „конгресмени“) се бирају по једнокружном већинском принципу, где кандидат са највећим бројем гласова побеђује без обзира да ли је остварио натполовичну већину или не. У свега три државе, на снази је двокружни, већински систем.

Чланови Сената (колоквијално „сенатори“) се бирају на мандат у трајању од 6 година. Избори за сенаторе се одржавају на сваке 2 године, за по трећину чланова Сената.
Ове године, бирају се 33 члана Сената. Сенатори се могу бирати неограничен број пута.

Чланови Представничког дома се бирају на сваке 2 године и за разлику од Сената, чланови Представничког дома се бирају по генералном принципу, свих 435 у истом дану.

Пре одржавања државних избора, у две највеће америчке партије се одржавају унутарпартијски избори на којима се бирају кандидати који ће се представити грађанима. Кандидати се бирају од стране регистрованих чланова партија, мада и ово питање није исто уређено у свакој држави. У појединим државама је дозвољено гласање свим грађанима на унутарпартијским изборима, без обзира на партијску припадност. Ови избори се колоквијално називају „прајмарис“.

Избори се одржавају по два принципа. Тајним гласањем и „кокусима“. Тајно гласање се врши или путем електронских система за гласање или како се то врши у највећем броју европских земаља путем попуњавања гласачког листића и убацивања истог у бирачку кутију. Са друге стране кокуси представљају окупљање грађана са правом гласа, на одређеном месту, на ком се потом грађани јавно изјашњавају акламацијом или стајањем у одређени простор, након ког се врши пребројавање и одмах саопштава име победника.

Унутарпартијски избори у САД данас дају две кључне смернице. Прва говори о утицају одређене струје унутар партија, а друга о шансама једне од две партије о евентуалној победи у новембру. Републиканска и Демократска партија су гигантске политичке организације, које су сачињене од великог броја међусобно различитих фракција.

Слон као симбол републиканаца и магарац који представља партијску ознаку демократа.

Тако се републиканци међусобно драстично разликују по питању вођења спољне политике и виђења америчке улоге у свету. Са једне стране пола су неоконзервативци, који представљају најутицајније и најорганизованије крило партије. Неоконзервативци у свом саставу имају највећи број конгресмена и сенатора, представљају изразито проинтервенционистичку политику и могу се посматрати као партијски естаблишмент.

Па ипак, актуелни председник САД Доналд Трамп, не долази из ове групације и политички естаблишмент партије се све време припрема за новембарске изборе тако што покушава да искористи популарност актуелног председника у одређеним државама, али и такође да сузбије мањак популарности актуелног председника у другим државама које републиканци желе да оставе „црвеним“ (партијска боја).

Унутарпартијски избори су такође добар тест за партијски естаблишмент који жели да очува своју инфраструктурну премоћ и спречи нови пораз, након што нису успели у намери да за кандидата за председника САД номинују ни Џеба Буша ни Марка Рубија. Као кључна алтернатива републиканском естаблишменту се на овим прајмарисима поставља се тзв. „алт рајт“ групација, тј. „алтернативна десница“. Ова групација је дуго подржавала Доналда Трампа током кампање за председничке изборе, мада су се бројни представници разочарали након одређених стратешких нагодби Трампа са естаблишментом, пре свега у виду опстанка снажног америчког војног присуства у различитим деловима света.

Кључни проблем „десне алтернативе“ представља њена разједињеност. Представнике ове групације обједињује супротстављеност естаблишменту, тражење алтернативе етаблираном демократском систему и отпор „политичкој коректности“. Но мрежна повезаност, фракцијска инфраструктура и новчана међуподршка још увек нису на потребном нивоу.

Са сличним проблемом се суочава и естаблишмент Демократске партије, оличен у „центристима“, који трпе озбиљне политичке атаке с левог краја политичког спектра, који је као противкандидата Хилари Клинтон на последњим прајмарисима унутар Демократске партије номиновао Бернија Сандерса.

Сандерс је први успео да обједини лево крило политичког спектра унутар Демократске партије и артикулише ову политичку снагу која сматра да је Демократска партија од заштитника угрожених категорија, бораца за радничка права, постала организација која се фокусирала само на људска права политичке категорије и заштиту корпорација и интереса крупног капитала, недовљно радећи на регулисању рада финансијских институција.

Друго питање које се поставља јесте, да ли демократе могу окренути у своју корист политичку ситуацију у Представничком дому и Сенату? Тренутно у оба дома већину уживају републиканци. Последња истраживања јавног мњења кажу да републиканска већина у Сенату није угрожена, те да ће се кључна борба водити за већину у Представничком дому.

Протекле недеље одржани су унутарстраначки избори у четири државе – Охају, Западној Вирџинији, Индијани и Северној Каролини. Због чега су ови избори били нарочито важни?

Охајо је кључна држава за републиканце. Никада се у историји није догодило да неки републиканац победи на председничким изборима, а да није остварио тријумф у Охају. САД су познате по томе што деценијама на политичкој сцени већине држава доминира једна опција. Тако се на пример не поставља питање ко ће победити у Алабами, јер се зна да је то изразито републиканска средина, нити ко ће добити већину у држави Њујорк, пошто је то традиционално упориште Демократске партије. Једини политичар који је успео да наруши ову поделу драстично био је републиканска икона Роналд Реган, председник САД од 1980. до 1988. године, који је на изборима за свој други мандат победио у 49 од 50 држава, укључујући ту и најзначајнија упоришта Демократске партије попут државе Њујорк и Калифорније.

Са друге стране, постоје и тзв. „свинг стејт“, тј. државе које подржавају кандидата једног од две партије различито од избора до избора. Због чега се овај избор мења? На питање треба тражити одговор у сваком од „свинг стејтова“ засебно. У неким државама су оваква одступања условљена демографијом. У неким дубоким интерним поделама, а у неким специфичним привредним гранама које доминирају локалном економијом и од чијег раста или пада зависи подршка актуелној власти. Као „колебљиве државе“, издвајају се Флорида (која у овој категорији носи највећи број електорских гласова), затим Колорадо, Ајова, Мичиген, Минесота, Невада, Северна Каролина, Њу Хемпшир, Вирџинија, Висконсин, Пенсилванија и поменути Охајо.

Демократама је Охајо од кључне важности, јер буди наду како би квалитетан кандидат из ове државе, могао да се супротстави Доналду Трампу 2020. године и спречи његов реизбор. Управо је због тога евентуална победа Шерода Брауна у новембру од вишеструког значаја за ову партију. Избор харизматичног сенатора који припада „прогресивној струји“, односно донекле одудара од класичног кандидата естаблишмента, код демократа буди наду да Охајо може бити „плав“ и 2020. године.
Браун, кандидат који ужива велику популарност унутар своје партије (није имао противкандидата на овим унутарстраначким изборима), јесте неко ко се представља као заштитник радничких права. Политичар који стоји чврсто са обе ноге на земљи, лидер који се креће помоћу градског превоза, сенатор који је на сталној услузи својим грађанима.

Шерод Браун

Па ипак, евентуални пораз Брауна у новембру, који, и то треба напоменути, брани своје место на наредним изборима, угасио би велику наду Демократске партије како баш из Охаја може кренути антитрамповски талас који би довео демократу у Белу кућу.

Занимљиво је да се Браун током своје политичке каријере на спољном плану веома занимао за јачање сарадње између САД и Тајвана, дела Кине, над којим Пекинг нема контролу, као и за подршку „развоју демократије“ у Хонг Конгу током 2014. године, када су у овом граду избили антивладини протести.

Републиканци су на својим унутарпартијским изборима одлучили да Брауну супротставе Џима Ренација, који је члан Представничког дома од 2011. године. Као кандидат близак есталишменту, Ренаци је забележио убедљиву победу. Ипак, Ренаци носи одређену хипотеку која може не само одаљити губитнике глобализације у Охају од њега, него их и мотивисати да подрже његовог противкандидата. Наиме, Ренаци је један од 10 најбогатијих чланова Конгреса, чија је вредност имовине процењена на преко 36 милиона долара. Истина, у специфичној политичкој средини каква је америчка, ово може бити и предност у смислу потврде да је реч о способном човеку који ће вештине које је употребио за изградњу личног стандарда, употребити и да помогне грађанима Охаја.

Џим Ренаци

Истраживачи јавног мњења свакако не искључују Ренацијеву победу као опцију и стога треба помно посматрати изборе у Охају 06. новембра, како бисмо могли да увидимо, има ли потребе детаљније се бавити Шеродом Брауном или не, у светлу будућих избора 2020.

Победа неетаблираног кандидата на унутарстраначким изборима у Републиканској партији, остварена је у Индијани. Тамо је бизнисмен Мајкл Браун остварио тријумф, представљајући се као кандидат који је најбољи заступник политике Доналда Трампа. Индијана је изразито прорепубликанска држава. Шта више, вајспрезидент Мајк Пенс долази управо из ове државе. Па ипак, актуелно сенаторско место у овој држави припада демократама, тачније Џоу Донелију, етаблираном политичару, који је неретко у Конгресу заузимао промилитаристичке ставове, често насупрот већини партијских колега и самом председнику Бараку Обами. За републиканце би преокрет у Индијани био џиновски корак ка одбрани већине у Сенату.

Још једна оваква победа забележена је у Северној Каролини, такође међу републиканцима, где је актуелни члан Представничког дома Роберт Питенгер, поражен од стране баптистичког свештеника Марка Хариса. Северна Каролина представља државу са врло израженом разликом у расположењу бирача, које драстично варира и у зависности од степена урбанизације одређеног простора. Стога на ову државу треба обратити посебну пажњу у новембру, јер може донети можда и два места Демократској партији, на која тренутно рачунају и републиканци.

У Западној Вирџинији на делу је потпуно засебна политичка ситуација. Ово је изразито црвена држава, у којој је Доналд Трамп убедљиво и са лакоћом потукао Хилари Клинтон 2016. године. Па ипак, ово је држава из које долази демократски сенатор. Џо Манчин је демократа, изразито конзервативних погледа, који се успео поставити као добра симбиоза заступника угрожених социјалних категорија и истовремено заступника моралних ставова који су добро прихваћени у Западној Вирџинији. Његови противници воле да кажу, како је Манчин „сувише конзервативан за Демократску партију и сувише либералан за Западну Вирџинију“.

Избори за Манчиновог изазивача у Републиканској партији су били далеко занимљивији. Наиме, месецима је као један од најозбиљнијих кандидата за победу словио Дон Бланкеншип, енергетски магнат, који је одлежао затворску казну због немарног опхођења у једном од својих рудника, у којима је 2010. године погинуло 29 рудара. Бланкеншип је вођу сенатске већине Мича МекКонела, који долази из редова Републиканске партије, отворено вређао, називајући га „Кокаин Мич“ и износећи расистичке оцене, називајући његову породицу „Чајна фемили“, алудирајући на чињеницу да је МекКонелова супруга са Тајвана.

Бланкеншип се представио као кандидат који се бори против система и естаблишмента, док су његову победу покушали да осујете Патрик Мориси и Иван Џенкинс. Напослетку су обојица освојила више гласова него Бланкеншип, тако да је Мориси остварио могућност номинације своје партије на изборима у новембру.

Џон Бланкеншип

Оно што је далеко битније са стратешке позиције гледано, јесте чињеница да се у ову трку укључио и сам Доналд Трамп, јавно позивајући да се гласа било за Морисија, било за Џенкинса, иако је реч о класичним кандидатима естаблишмента. Овим се Трамп ставио не само на страну партијског вођства, већ и неоконзервативаца, директно одмогавши једном антисистемском кандидату који се у ширем смислу може посматрати као заступник идела „алтернативне деснице“ и који је водио кампању на врло сличан начин на који је то чинио и сам Трамп.

Доналд Трамп

Доналд Трамп је свестан да сукобом са већином унутар своје партије не може остварити зацртане циљеве. Право да води политику државе јесте у великој мери у рукама председника, али буџет који то омогућава се доноси у Конгресу. Доналд Трамп је очито тога савршено свестан и његово директно укључивање у унутарпартијске изборе на страни неоконзервативаца, сведочи да је политички Рубикон пређен и да је на снази креирање интересног савезништва које може водити даљем препуштању спољне политике неоконзервативним кадровима, док се заузврат може очекивати нешто виши степен разумевања за Трампову имиграциону политику у оба дома Конгреса, као и стварна подршка на председничким изборима 2020. године.

Управо мајски прајмариси дакле, могу бити добар путоказ политичког правца ком ће Трамп стремити у наредном периоду, трудећи се да створи одржив пакт са себи ненаклоњенима и идеолошки по бројним питањима удаљеним републиканцима. Такође, они говоре о и даље неупитној доминацији неоконзервативног естаблишмента, који у овом моменту, нема достојног изазивача на унутарпартијској сцени.

Са друге стране, унутарпартијски избори у Демократској партији нам говоре о доминацији естаблишмента над „левим елементима“, те о опстанку проклинтоновске струје у кључним стратумима партије, без обзира на тежак пораз из 2016. године.

Победа Доналда Трампа, није дакле драстично променила однос снага на америчкој политичкој сцени, поготово не гледавши по стратешкој дубини. Новембар ће нам донети судар две етаблиране политичке силе са два постављена питања: могу ли демократе одржати тренутну предност у борби за Представнички дом и хоће ли републиканци прокоцкати сенаторску већину или ће одбранити цео Конгрес?

Одговори на ова питања свакако ће бити условљени политичким збивањима до новембра месеца текуће године и превасходно наставком или застојем тренутно позитивног ефекта на америчку привреду, проузрокованог снижавањем пореских стопа.

Аутор анализе : Предраг Рајић