Претходне године Нови Сад је понео признање, односно титулу Европске престонице културе за 2022. годину. На поменути начин Нови Сад је постао први српски град који је у историји и званично добио једно престижно статусно обележје „из руку“ европске породице народа. У средствима јавног информисања за наведену титулу којом је Град окићен, често чујемо описе са терминима попут „ласкава“ или, како рекосмо, „престижна“. Тачно је да је она и ласкава и престижна, али можда би њен адекватнији дескриптивни термин био „изазовна“, из разлога што поменута титула, пре свега захтева велику одговорност свих грађана Новог Сада, а понајвише његових друштвених елита, према свеукупном развоју Града, као и у односу на свакодневни живот новосадских становника. Можемо да кажемо, чак и да је Нови Сад пре саме државе Србије „примљен у Европу“, али одмах долазимо у обавезу да поставимо питање да ли су и Нови Сад и Србија већ одавно „у Европи“ или ће тек сад у „њу и да закораче“. Питања се чине једноставним, али заправо су веома комплексна и одговори на њих пружају фундамент платформе за разумевање геостратешког, геополитичког, политичког и културолошког положаја српског народа у историји европске цивилизације, али и у данашњем свету. Поменуто, централно питање „да ли је Србија у Европи или није?“ у политичком и културолошко-духовном дискурсу своди се на полемичку синтагму „Срби, између Истока и Запада“, а следствено томе и на дилему „Нови Сад – измеђи Истока и Запада“!