По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки. Јачање индустрије увећавало је и становништво града. До пописа из 1931. године број становника града нарастао је на 63.985, делимично и због тога што је Нови Сад у том периоду административно уједињен са Петроварадином, па се подаци са пописа из 1931. године односе на оба насеља (Петроварадин је тада имао око 5.000 становника). За разлику од пописа из 1921. године, на коме су говорници српског језика у Новом Саду чинили релативну већину од 41,1%, попис из 1931. године бележи апсолутну већину од 50,4% говорника српског или хрватског језика у уједињеном граду (у Петроварадину су тада већинско становништво били Хрвати). У нову југословенску државу Нови Сад уноси културно благо и институције, као што је Матица српска са летописом, Српско народно позориште, затим изузетно значајна библиотека и сликарске галерије. Привреда Новог Сада у тадашњој аграрној земљи је веома истакнута, а комунално уређење без премца у Југославији. У њему се налази знатан број стручне и техничке интелигенције, друштвени живот са развијеним културним и економским захтевима, веома развијене радне навике, дисциплина рада и стручно знање. Као административни центар Дунавске бановине, Нови Сад добија многе монументалне грађевине, као што су „Бановина“ (садашња зграда покрајинске владе и скупштине), Танурџићева палата, Раднички дом и друге. Према једном новинском чланку из 1938, град је добио 4.500 нових зграда (углавном приземних) и читава нова насеља (Видовданско и Иванданско). Бетонски мост преко Канала Краља Александра у Темеринској улици изграђен је 1937.