ТРАМПОВ СИРИЈСКИ ГАМБИТ - Центар за друштвену стабилност

Средина децембра 2018. године, била је бурна за Доналда Трампа. Не само због уобичајено фреквентних комуникација на линији Бела кућа – Конгрес у циљу припреме буџета САД за 2019. годину, већ и због необично активног деловања првог човека извршне власти САД на спољнополитичком плану.

ОТВАРАЊЕ СТАРИХ СУКОБА

У светској али и америчкој јавности, највише пажње је привукла одлука председника САД да повуче своје војнике из Сирије, правдајући то победом над тзв. „Исламском државом“ и исцрпљивањем свих разлога за даљим војним присуством на овом подручју.

Оваква одлука Доналда Трампа неће зачудити хроничаре политичке свакодневице у САД. Трамп је латентни изолациониста, склон протекционистичким мерама као инструменту политичке борбе у међународној арени и несклон интервенционизму као концепту спољне политике. Трамп се суштински у том смислу разликује од неоконзервативаца, најорганизованијег и најмоћнијег крила унутар Републиканске партије.

Стога не треба да чуди оштра реакција америчких сенатора предвођених Марком Рубиом на Трампову одлуку^[1]. Рубио, неокон у зениту, чије време на политичкој сцени САД тек долази, сенатор је са Флориде реизабран 2016. године за нови мандат у трајању од шест година.

У Рубија неоконзервативци полажу велике наде и желе да верују како ће баш он 2024. године вратити њихове идеолошке принципе у Белу кућу, након 16 година власти двојице интервенционо скептичних државника Обаме и Трампа.

Од како је ушао у Белу кућу, Трамп се трудио да начини одређени искорак у релацији са неоконзервативцима. Свестан да без подршке Конгреса не може реализовати своје амбициозно постављене планове он је постепено уступао важна места у администрацији републиканским колегама неоконзервативне провенијенције.

Тако су на важна места доспели ординарни заступници неоконзервативне политике – Мајк Помпео и Џон Болтон (мада Болтон декларативно негира припадност неоконзервативном покрету). На ова места Трамп је одмах по уласку у Белу кућу поставио Рекса Тилерсона и Мајкла Флина. Оба кадра су наишла на подозрење у неоконзервативним круговима и код обојице је кључни разлог била необично изражена блискост са Москвом.

Управо ова блискост је била узрок великог неповерења неоконзервативаца у нове кадрове америчког председника, што је нарочито оштро изражавао ветеран америчке политике, бивши војни пилот и кандидат за председника САД испред Републиканске партије 2008. године Џон Мекејн.

Доналд Трамп је улазио у константне сукобе са Мекејном током председничке кампање 2016. године и управо су оштра размимоилажења Трампа са републиканским ветеранима али и готово отворена антиинтервенционистичка политика били један од кључних узрока опредељења великог броја неоконзервативаца који су се прикључили покрету „Никад Трамп“ или чак тихо бојкотовали изборе 2016. године не желећи да бирају „између два лоша решења“.

Тилерсон, Путин, Игор Сечин (директор Росњефта)

Тилерсон је као највише рангирани менаџер енергетског гиганта Ексон Мобајл развио веома блиске односе са руководством Руске Федерације и Владимиром Путином лично. Тилерсон је 2013. године чак и награђен Орденом пријатељства (Орден Дружбы)^[2], једним од највиших државних одликовања Руске Федерације које се додељује и странцима.^[3]

Са друге стране, Флин није крио блискост са Путином и јасно је утицао на Доналда Трампа, промовишући идеју „света подељеног на сфере интереса“, где би Москва била задовољена „препуштањем“ постсовјетског простора, уз додељивање улоге савезника САД на Блиском истоку, а на пољу борбе против џихадизма и исламског радикализма.

Иако демократа који се, истина, залаже за ограничавање права абортуса, Флин је био једна од најважнијих фигура председничке кампање Доналда Трампа и чак један од говорника на завршној, предизборној конвенцији Републиканске партије 2016. године.

Ипак, Флин је неславно завршио свој рад у Белој кући. Не само зато што је Белу кућу и позицију саветника за националну безбедност напустио свега 24 дана након ступања на дужност, што је најкраћи период рада било ког лица на овом положају у историји,^[4] већ је и сам начин одласка из администрације председника Трампа био радикалан и болан.

Флин је био принуђен да поднесе оставку након што је утврђено да је лагао под заклетвом службенике ФБИ, а потом и вицепредседника Пенса о природи својих контаката са тадашњим амбасадором РФ у Вашингтону Сергејем Кисељаком.

Флин је потом признао кривицу за кривоклетство^[5] и склопио споразум са Специјалним истражним тимом који предводи Роберт Малер, а који истражује умешаност РФ у америчке председничке изборе 2016. године.

Флин и Путин 2015. године на прослави десетогодишњице рада медија „Русија данас“ у Москви.

Ни одлазак Рекса Тилерсона из администрације Доналда Трампа није био ништа једноставнији. Латентни сукоб Трампа и Тилерсона и различите визије су нарочито дошле до изражаја током „Катарске кризе“. Док је Трамп славодобитно подржао оштре мере Саудијске Арабије и њених заливских савезника према Дохи, Тилерсонов тон је био далеко опрезнији. За разлику од Беле куће, Стејт департмент је под његовим вођством чинио напор да се криза превазиђе и односи Ријада и Дохе врате на пређашњи ниво.

Ово деловање је узроковало талас незадовољства у заливским монархијама попут Уједињених Арапских Емирата који су чак и лобирали за смену Тилерсона са позиције државног секретара САД.^[6]

Но, лична нетрпељивост Трампа и Тилерсона је кулиминирала након што су објављени наводно изречени врло негативни коментари шефа дипломатије о свом председнику, што је Трамп прихватио као истину и врло оштро реаговао.

Трамп је на себи својствен начин Тилерсона сменио путем друштвене мреже „Твитер“, том приликом га оценивши као особу која нема ментални капацитет за овај тип посла, а која је уз то „глупа као стена“ и „паклено лења“, те се пожалио да га се није успео „отарасити довољно брзо“.^[7]

Са друге стране Тилерсон који је наводно пред ужим кругом сарадника претходно вређао председника^[8], након смене је отворено говорио како му је Трамп издавао одређене наредбе које је он одбијао и указивао председнику да би њиховиим извршењем прекршио закон.^[9]

Но, одлазак из Беле кућа Флина и Тилерсона који су уживали све само не симпатије у неоконзервативним круговима, дочекан је са одобравањем у најснажнијем крилу Велике старе партије. Поготово због тога што су на њихове позиције дошли Мајк Помпео и Џон Болтон, након Херберта Рејмонда Мекмастера који је био на дужности саветника председника САД за националну безбедност након Флинове оставке.

Такође, била је приметна углавном доследна и недвосмислена подршка Трампа кључним неоконзервативним кандидатима за места у Доњем и Горњем дому Конгреса на новембарским изборима, током процеса унутарстраначких избора у Републиканској партији, на којима је током 2018. године било бирано 435 кандидата за чланове Представничког дома и 35 кандидата за чланове Сената, а насупрот кандидатима „алтернативне деснице“.

Управо су „борци против естаблишмента“ из редова алтернативне деснице за разлику од неокона подржавали Трампа од самог почетка и без задршке. Овакав заокрет био је важан сигнал носиоцима полуга моћи унутар Републиканске партије како је са Трампом ипак могуће направити договор и исконтролисати непредвидивог станара Беле куће.

Но, последња одлука у вези повлачења војске из Сирије, накратко је занемела, а потом и разјарила како најутицајније неоконе, тако и чланове администрације 45. председника САД који не долазе директно из овог табора.

Неоконзервативци сматрају да је интервенционизам дужност САД а не само право. Наиме, неокон идеологија САД сматра државом у којој су демократске вредности на највишем нивоу. Државом у којој влада потпуна слобода мишљења, јавно изговорене речи, политичког организовања.

Стога, САД су дужне да увек, када јој то објективне околности дозволе, одбране демократски поредак ме где да је он у свету угрожен или помогну демократски оријентисане снаге у борби против тоталитаризма и аутократије у сваком друштву, на начин који су објективне околности учиниле реалним.

Такође, неокон идеологија одлучно одбија деобу света на сфере интереса. Њихов став се темељи на томе да је читав свет једна, јединствена сфера интереса која је међусобно испреплетана.

Повлачење Барака Обаме 2013. године на Блиском истоку, неокони су доживели као потпуну геополитичку катастрофу. Генерално је њихов став био утемељен на уверењу да Обама није дорастао геополитичким изазовима са којима се САД суочавају, да своју политику креира спрам тренутних рејтинга, да нема кључне особине једног државника, као и да гаји нереалне, сувише левим бојама обојене ставове, које базира на илузији како би свет требао да изгледа, а не на објективним чињеницама које говоре о свету какав он заиста јесте.

Одлука Обаме да погази своју раније дату реч и „повучену црвену линију“, те да не интервенише у Сирији против Асадовог режима упркос тврдњама о употреби хемијског оружја од стране Асадових снага против побуњеника и цивила, а које је Вашингтон тада прихватио као веродостојне, према мишљењу неокона приказале су САД као неодлучног и слабог субјекта.

КОНТИНУИТЕТ ПОВЛАЧЕЊА

Углед САД на Блиском истоку је умањен, Вашингтон је дискредитован у очима савезника из Слободне сиријске армије (ФСА), а одлуком да се не умеша у тамошњи грађански рат и не начини промену сличну оној коју је већ створио у Либији 2011. године, што је довело до рушења Гадафијевог режима, по ставу неокона створен је вакуум моћи који су потом почели да попуњавају други.

Повратак РФ на Блиски исток и узимање активног ратног учешћа на страни Асада, што је допринело рапидном јачању његових снага на терену и то ратујући како против ИСИЛ-а, тако и против ФСА, али и групација повезаних са Ал Каидом попут Ал Нусре, створио је зебњу у круговима неокона.

Наиме, постало је јасно не само да Асадов режим јача и да је на путу да оствари тријумф у грађанском рату, већ и да ће РФ увећати своје војно присуство у Сирији али и оснажити свој безбедносни, дипломатски, војни и политички утицај у региону где су САД деценијама биле једини „дил-брокер“.

Блиски исток се у неокон круговима деценијама посматра са посебном пажњом. И 41. председник Буш и 43. председник Буш су главнину својих напора усмерили управо ка овом делу света. Свргавање Садама Хусеина био је један од кључних циљева неоконзервативаца и степен подршке инвазији на Ирак је заправо осликавао и степен оданости сржи спољнополитичког става, доминантног крила Републиканске партије. Обамин заокрет је стога посматран са додатном одбојношћу.

Осим јачања улоге РФ, нарастајућа моћ Ирана је додатно забринула неоконе, али и друге републиканце који нису самоизолационистички оријентисани. Иран, перципиран као тоталитарна теократија која директно прети опстанку најважнијег савезника САД на Блиском истоку Израелу, значајно је ојачао у овом делу света након две Обамине одлуке.

Након, али и током повлачења из Ирака 2007-11. године, Иран је у доминантно шиитској држави осетно ојачао свој утицај и постао један од најзначајнијих фактора у Багдаду. Јачањем Асада у Сирији и ширим обимом иранског дејствовања у овој држави, Техеран је почео да остварује утицај и на политику државе са којом се не граничи.

Последња одлука Доналда Трампа о потпуном повлачењу војске из Сирије изазвала је талас протеста унутар Републиканске партије. Ту можемо приметити развој проблема на два нивоа.

Тешко стечено јединство или прецизније речено форма политичке кохабитације неоконзервативних конгресмена/сенатора и председника Трампа сада је нарушена. Ову ситуацију је најлакше сагледати кроз однос Доналда Трампа и Марка Рубија. Два кандидата за председника САД на републиканским унутарпартијским изборима 2015/16. године, склопили су политичко примирје.

Рубио и Трамп.

Упркос бројним разилажењима харизматични сенатор са Флориде је одлучио да већ октобра текуће године подржи Трампа при покушају да се избори за нови четворогодишњи мандат 2020. године.^[10] Ипак, ненајављен потез попут наглог повлачења из Сирије, може само да отежа сваки наредни аранжман неоконзервативаца попут Рубија са председником, који се показао и даље довољно непредвидивим и заинтересованим за спровођење самосталне спољне политике. У прилог овој тврдњи говори и оштра реакција сенатора Рубија на последњи Трампов потез^[11].

Друга врста проблема са којом се Трамп сусреће јесте изазивање конфликта у односу са себи далеко наклоњенијим неоконима. Линдзи Грејем, који је улазио у оштре дуеле са Трампом током унутарпартијске кампање, називајући га „ксенофобом“, током последње две године био је један од најближих Трампових савезника у Сенату.^[12] Пример како се врло брзо могу превазићи личне разлике уколико се пронађе одржив политички интерес.

Ипак, оштра реакција Грејема^[13], али и других интервенционистички настројених Трампових савезника унутар Републиканске партије, може само погоршати ионако негативну динамику за Доналда Трампа након победе демократа на изборима за Представнички дом. Мидтермси су пред председника САД поред константног тражења компромиса са представницима сопствене партије, сада поставили и задатак дефинисања минимума заједничких интереса са радикализованом опозицијом на, чини се, никад поларизованијој политичкој сцени САД.

Такође, услед чињенице јачања утицаја РФ и Ирана након још једног повлачења САД са Блиског истока, нема сумње да ће зебњу за своју позицију а нарочито у случају додатног присуства Техерана у Сирији, изразити и Израел. Од степена забринутости у Светој земљи за своју судбину због последњег потеза, зависи и могућност и висина степена евентуалне ревизије сопствене одлуке од стране америчког председника.

ЕСКАЛАЦИЈА НАСИЉА ИЛИ ПОВРАТАК САД НА БОСФОР?

Независно од слабљења утицаја САД у Сирији, више је него јасно да ће повлачење САД са овог простора повећати и шансу за ескалацијом конфликта. Након одласка америчке војске из Ирака, ситуација се у овој држави драматично погоршала. Дошло је до пораста секташког насиља, а сунитске и шиитске милиције су се додатно радикализовале.

Извршен је геноцид/етноцид над хришћанима и Јазидима од стране џихадиста, настао је ИСИЛ, који је поражен тек након формирања широких међународних коалиција и ангажмана две највеће војне силе света.

Но, с обзиром на присуство руске војске у Сирији и америчке у Ираку, уз ангажман других фактора попут Ирана и појединих НАТО али и заливских савезника, опасност од поновног успостављања калифата у оном обиму у ком је постојао у периоду од 2014. до 2017. године, није изражена.

Опасност од сукоба лежи у већ најављеној турској војној интервенцији. Реџеп Тајип Ердоган обрачун са милитантима из Радничке партије Курдистана (за Турску терористичке организације) на североистоку Сирије најављује месецима уназад, док је последњих недеља тон додатно заоштрен. Турска армија ће тешко моћи да раздвоји припаднике курдско-арапске СДФ од РПК, уколико уопште и буде показала жељу да раздваја две доминантно курдске војне снаге.

С обзиром на степен обучености курдских снага, простор који контролишу, количину наоружања којом располажу и изостанак избора, осим посезања за фанатичном борбом, у најави је крвав обрачун у ком Анкара неће моћи да се задовољи половичним успехом.

А до потпуног тријумфа ће доћи тек уколико се определи за беспоштедну борбу.

Конфликт тих размера, далеко шири него након турске интервенције у кантону Африн, до сада је био спречаван присуством америчких војних снага на североистоку Сирије под контролом Курда.

Турска војска и протурске милиције у Сирији.

Војне снаге САД су играле улогу „тампон зоне“. Савезници Курда, истовремено формални НАТО савезници Турске, упркос помпезним најавама били су довољно снажан одвраћајући фактор за Анкару. Након америчког повлачења улогу тампон зоне или курдских савезника и потенцијално директних турских противника, неће желети да преузме нико.

Руска Федерација је последњих година начинила серију корака у правцу економске, политичке али и врло лукративне војне сарадње са Турском. Сасвим је извесно да неће жртвовати постигнуте резултате ради спасавања досегнутих позиција курдских оружаних снага. Иран нема јасан мотив за конфронтацију са Анкаром, поготово након извесног отопљавања односа у последњим годинама.

Такође, иранске снаге не располажу ни војним ни политичким капацитетима довољним да преузму позицију одвраћајућег фактора у рангу САД. Политички гледано Башар Асад би у подршци Курдима, а ради заустављања напредовања турских снага, могао да види највећи интере. Међутим, на примеру Африна могло се увидети колико је овакав подухват за Дамаск тешко изводљив.

Дакле, независно од анализе последица овог потеза америчког председника по партикуларни спољнополитички интерес САД, превасходно се мора узети у обзир и ставити у први план потенцијално погоршање већ застрашујуће сиријске хуманитарне катастрофе у случају оштрог окршаја турских и курдских снага.

„Повратак Турске у НАТО“, из ког никада није формално изашла, али је последњих година водила политику неретко супротну интересима кључног, прекоокеанског савезника, могао би бити највећи бенефит за амерички интерес у региону, а као последица повлачења из Сирије.

Напуштањем својих курдских савезника на североистоку, САД ће уклонити највећу препреку на ревитализацији савезништва са Анкаром. Ипак, с обзиром на нагле заокрете Реџепа Тајипа Ердогана последњих година и доследну недоследност спољнополитичке оријентације, односно константну потрагу за краткорочним остварењем максимума политичких интереса по цену одсуства стратешког континуитета, Доналду Трампу ништа не може гарантовати потпун повратак Турске у оквире савезништва какво је одликовало две државе у неким претходним циклусима.

Турска ће одржавати ниво сарадње са САД онолико колико јој то буду налагали конкретни интереси у датом политичком моменту.

ЗАКЉУЧАК

Смео потез Доналда Трампа још један је доказ његове привржености својој предизборној агенди. Уступци, нагле реакције, невољна чињења, све су то инструменти којима се 45. председник САД служи како би остварио своје давно зацртане циљеве.

Управо то је оно што неоконе може највише да брине. Упркос бројним променама у администрацији и окруживању председника доследним креаторима неокон политике, Трамп није одступио од својих латентно изолационистичких ставова и националистичке насупрот глобалистичкој тачки гледишта.

Неокони могу очекивати само оснаживање оваквог става, уколико Трамп успе да се избори за још један мандат 2020. године. У новом мандату, независни кандидат који је 2016. године само истрчао изборни маратон као републиканац, неће презати од спровођења спољне политике у складу са својим личним и јавно прокламованим ставовима, а не на основу компромиса са доминантним погледима сопствене партије.

Спољнополитичке ставове америчког председника можемо сажети кроз неколико уочљивих теза:

генерални скептицизам ка интервенционизму;
мањак интересовања за традиционална савезништва и изградња односа само на опипљивом краткорочном материјалном интересу (о чему најбоље сведочи удео наменске индустрије и промоције њених производа при комуникацији са међународним партнерима);
умерени скептицизам и чак отворено подривање међународних институција и мултилатералних споразума (уколико се процени да није задовољен директан економски интерес, уз игнорисање политичког);
недипломатско мешање у унутрашње процесе савезника уз нескривене симпатије према суверенистичким, али и националистичким снагама у Европској Унији;
Мањак интересовања за оружане конфликте на Блиском истоку у смислу директног укључења САД, али доследна подршка Ријаду као најважнијем војно-трговинском партнеру у остварењу спољнополитичких приоритета;
Континуитет политике дефинисане још у време Барака Обаме, по којој САД не делују директно на сваком кризном подручју, већ се постављају као геополитички диспечер, који својим савезницима препушта главну оперативну улогу у одређеним деловима света (Саудијска Арабија на Блиском истоку, Индија, Аустралија и Јапан на индо-пацифичком простору, након победе Болсонара Бразил у Јужној Америци и у Обамино време Немачка у ЕУ и ближем заграничју попут Балкана и делова екссовјетског простора);
Доследна подршка Израелу и континуиран процес непопуштања пред захтевима Техерана уз радикално сузбијање иранских амбиција у региону, колико год то објективне могућности дозвољавају;
Изражено интересовање за стабилност и бољу повезаност држава Латинске Америке са САД, како на пољу економске и војне сарадње, тако и у области сузбијања илегалне имиграције;
Потпуни приоритет спољнополитичким активностима на Далеком истоку и на Индо-пацифичком простору. Улагање у савезништво са Индијом и државама које се граниче са Кином, уз инсистирање на мањем војном присуству САД у региону и већем безбедносном осамостаљивању Јапана и Јужне Кореје, на које Трамп превасходно гледа као на атрактивне партнере за амерички војно-производни комплекс;
Прагматичан приступ при решавању дуготрајних, вишедеценијских конфликтних ситуација, уз радикално менаџерски приступ, често без довољно обзира за објективне околности;
Наставак настојања усмереног ка изградњи односа са Москвом по принципу међусобних уступака и гледање на РФ као на потенцијалног глобалног партнера, а не као на глобалну претњу;
Зауздавање економског и следственог политичког и војног раста Кине, коју Трамп перципира као кључног ривала и дуелу са Пекингом подређује све друге спољнополитичке теме;
Коришћење протекционистичких мера ради краткорочног остварења економских интереса, уз мањак сензибилитета према политичким уступцима ради остварења дугорочнијих геополитичких интереса.

Агенда које се Доналд Трамп придржава и коју се труди да реализује кад год му се за то укаже прилика, неретко се фундаментално разликује од ставова високорангираних чиновника који га окружују. Оставка Џејмса Матиса стога је само логична последица противљења професионалца који истрајава на дугорочној агенди које су се у већој или мањој мери придржавали сви његови претходници на челу Пентагона.

Ипак, оставка Матиса сигурно није и последњи одлазак из Беле куће. За српске интересе би погубно било да Вашингтон напусти Џон Болтон, Трампов саветник за националну безбедност. Болтон је каријерни политичар, бивши дипломата, амбасадор САД при УН у администрацији Џорџа Буша млађег. И такође доследни противник косметске независности.

Болтон је један од најзаслужнијих чланова владајуће администрације што се српски глас у САД данас поново ослушкује и што се српски интерес више не одбацује „a priori“. Ипак, Болтон је такође на линији неокон идеја, иако сам одбацује своју припадност овом покрету.

Његови ставови су скопчани са гледиштем које у Вашингтону није ново, али је до сада било ретко заступано. Пре Болтона, гувернер Охаја, бивши конгресмен и један од кандидата за председника САД испред Републиканске партије 2016. године који је у трци остао готово до самог краја – Џон Кејсик (Кашић), политичар хрватско-чешког порекла, био је доследан противник званичне америчке политике према Србији деведесетих, сматрајући да САД беспотребно антагонизују историјског савезника, чији се национални интерес мора узети у обзир при решавању балканске кризе.

Уколико би Болтон напустио Белу кућу и уместо њега било постављено лице са доминантним предрасудама спрам српског интереса или без озбиљног предзнања о овом делу света уопште, прилике за унапређење српско-америчких односа би биле битно умањене.

Ипак, у случају останка Болтона у Белој кући, основни разлог наставка његовог рада у Трамповом тиму биће заправо Иран. Болтон је тврдокорни заговорник оштрог приступа према Техерану и за веровати је да ће се пре трудити да утиче изнутра на креирање политике Беле куће према Ирану, уместо принципијелног повлачења.

Последњи потез Доналда Трампа открио нам је виталност идејне доследности америчког председника као и намеру да агенду коју је кандидовао на изборима реализује до краја.

Ипак, степен реализације идеја не зависи само од способности појединца, већ и од објективних околности. А отпор сарадника, опозиције и партијских сабораца ствара амбијент у ком није лако деловати.