ТАЛАТ ЏАФЕРИ
ОД ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ОФИЦИРА, ПРЕКО ТЕРОРИСТЕ ДО ДРУГОГ ЧОВЕКА МАКЕДОНИЈЕ
Када је у априлу 2017. године, у једној контроверзној изборној процедури и тешкој политичкој атмосфери у Бившој Југословенској Републици Македонији, Талат Џафери (Talat Xhaferi) изабран за председника Собрања, односно парламента ове државе, део јавности у региону и Европи остао је у приличној мери зетечен, али и забринут, због чињенице да је некадашњи војни командант терористичке Ослободилачке националне армије (ОНА), заправо једне испоставе Ослободилачке војске Косова (ОВК или УЧК), постао „други човек“ државе против чијег постојања се и оруженим путем, грчевито борио. Наравно, када кажемо „други човек“, свакако мислимо на чињеницу да председник македонског парламента, не само да представља највиши законодавни и представнички државни орган у организацији власти поменуте земље, већ исти, у складу са националним уставом, има и надлежности да обавља дужности председника Републике, односно „првог човека Македоније“ у случају да шеф државе није у прилици да врши своје обавезе које су му поверене на старање.
Свакако, рад јавних медијских установа, умногоме је утицао на формирање наведеног „колективног емоционалног шока“ у делу јавности Македоније и региона, из разлога што је фокусирањем интереса јавности према неспорним чињеницима у криминалној биографији новог председника Собрања, које су требало да компромитују углед личности изабране на дати одговорни положај у номенклатури државне власти, потпуно занемариле факт да је Талат Џафери у неколико наврата до тада, већ обављао дужности на сличним одговорним положајима у правно-политичком систему македонске државе. Уколико желимо објективно да посматрамо и на крају да исправно разумемо поменуту политичку околност да се „на челу“ парламента једне државе налази личност, која је од стране те исте земље окривљена за злочиначке и терористичке активности, морали бисмо претходно свеобухватно да сагледамо спецификум уставно-политичког устројства Македоније, комплексност политичких и међунационаних односа у истој, али и животну, професионалну и политичку биографију Талата Џаферија.
Ко је Талат Џафери?ж
Талат Џафери рођен је у породици припадника албанске националне мањине 15. априла 1962. године у насељу Форино у близини Гостивара, у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, која је била једна од шест федералних јединица некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Основно образовање успешно је окончао у основној школи коју је похађао у оближњем селу Чегране. Средњи степен образовања Џафери је наставио у оквиру Високе војне школе у Београду, где је остварио запажен успех, али и стекао веома неповољне оцене претпостављених официра и наставно-просветних делатника у погледу кадетове „политичко-идеолошке подобности“. Наиме, политички профил Талата Џаферија окарактерисан је као националистички са упечатљивим склоностима у деловањима усмереним у правцу подршке албанском сепаратизму у Југославији. У идеолошком погледу, карактер Талата Џаферија оцењен је у оквирима посматрања „доктринираног албанског марксисте-националисте“, склоног сепаратистичким уверењима.
Без обзира на поменуте негативне оцене у анализи карактера Талата Џаферија, изнетим од стране његових наставника у Високој војној школи у Београду, будући командант ОНА и председник македонског парламента, неометано је уписао студије рода Пешадије Копнене војске на Војној академији Југословенске народне армије (ЈНА) у Београду, да би потом студијске програме наставио у образовним установама у Сарајеву. Специјалистичке студије из области командовања и штабно-официрских дужности успешно је завршио на Војној академији „Генерал Михаило Апостолски“ у Скопљу. Управо, 1985. године почела је официрска каријера Талата Џаферија у редовима Југословенске народне армије, а исту је окончао крајем 1991. године, када је ступио на одговорне дужности у новоформираној Армији Републике Македоније (АРМ).
Џаферијев одлазак из ЈНА није био нимало уобичајен, чак ни за официре који су у агонији распада југословенске државе и њене војске одлучили да своја знања и вештине повере оружаним снагама нових држава, насталих у пламену Ратова за југословенско наслеђе 1991-1999. године. Талат Џафери дезертирао је из јединица ЈНА у спектакуларној акцији коју сигурно није могао да организује и на крају реализује без одређене помоћи других лица. Није било непознато да припадници ЈНА из реда албанске националне заједнице, а поготово исти, чије порекло је потицало из република СФРЈ које су своје сецесионистичке тенденције показале до краја 1991. године, дотадашњу службу у југословенској војсци прекину на, условно речено, легалан начин, уз подношење писаног захтева о прекиду радног ангажмана надлежној војној команди. Међутим, Џафери је одлучио да ЈНА напусти на сасвим супротан начин. Крајем осамдесетих година претходног века, своју активну професионалну каријеру у ЈНА вршио је у Нишком гарнизону, а до 1991. године, у официрском чину пешадијског капетана, Џафери је био распоређен на одређене дужности у служби у Пироту, да би убрзо из поменуте бригаде био прекомандован на сличне дужности у војну јединицу у Куршумлији. У датом периоду, Џаферијева супруга била је запослена као благајница у рачуноводственом бироу бригаде у Пироту.
Претпостављена војна лица из јединица у Нишу, Пироту и Куршумлији, тврдили су да је Џафери био веома способан официр, који је изванредно добро усвојио вештине за које је сматрао да су му потребне или које су му повераване у дужност, па је оцењен као врстан снајпериста и рафинирани руковалац свим врстама пешадијског ватреног оружја. Безбедносне структуре у надлежном Приштинском корпусу, спонтано или тенденциозно, али сасвим несмотрено, пропустиле су да установе да је Талат Џафери, у последњим месецима 1991. године, продао поверени му породични стан у Пироту, који се налазио у статусу друштвене, никако приватне својине, те да је отуђио неколико комада личног пешадијског наоружања и муниције, уз правила и униформе и све поменуте предмете и вредности похранио у гепек службеног аутомобила, који је тада користио. У међувремену, његова супруга, која је након Џаферијевог одласка у Куршумлију наставила да обавља описане радне задатке у Пиротској бригади, отуђила је новац из благајничког трезора дате јединице, намењен за исплату 700 зарада запослених колега, официра и војника. У друштву супруге и двоје деце, Џафери је напустио своју јединицу и као дезертер запутио се према родном Гостивару.
У наведеном службеном аутомобилу, породица у дезертерству и бегу, прешла је административни прелаз између централног дела Србије и њене јужне покрајине Косова и Метохије у близини насеља Мердаре, да би наставила путовање према Подујеву. Ускоро, Џаферијев службени аутомобил био је заустављен од стране локалне полицијске патроле, која је обављала своје редовне дужности контроле саобраћаја и путника. У уобичајеном поступку легитимисања путника у аутомобилу, на питање полицајаца о професионалном занимању, Џафери је пружио одговор да је он пекар из Гостивара, који се у друштву породице запутио према свом дому. Међутим, поменути полицајци пронашли су у гепеку датог возила описани арсенал наоружања, ратне и логистичке опреме, те је комплетан Џаферијев одговор о идентитету путника у аутомобилу постао крајње сумњив. Суочен са доказима, Џафери је признао да се не бави пекарским занатом или услугама, те да је он активни официр у ЈНА. Није умео на адекватан начин да објасни разлоге због којих је одлучио да прикрије свој прави идентитет, те су присутни полицајци одлучили да о даљим поступцима према лицима из заустављеног возила примене савете и упутства која су добили у консултацијама са надлежним органима и лицима из команде Приштинског корпуса и служби безбедности у Београду. Поменути органи и лица упутили су припаднике полицијске патроле да Џаферија и његову породицу са отуђеном опремом и наоружањем ослободе даљег задржавања, уз образложење да ће исти бити проверени и документовани приликом преласка граничног прелаза између Србије и Македоније, код насеља Ђенерал Јанковић.
Међутим, Џафери и чланови његове породице нису се упутили према поменутом граничном прелазу, већ су границу прешли на једном „малом“ прелазу код насеља Глобочице, те је дезертерство наведеног југословенског официра изведено без даљих ометања од стране безбедносних структура СФРЈ и ЈНА, који су имали надлежност и обавезу да дато кривично дело спрече и на крају санкционишу. Фрапантну чињеницу да надлежне службе нису адекватно реаговале у овом догађају, објашњене су одсуством професионалних одговорности код појединих лица који су се налазили на одговарајућим положајима у обавештајно-безбедносном сектору Команде Приштинског корпуса. Наводно, начелник и заменик начелника поменутог сектора били су македонског и албанског националног порекла, те су исти, ускоро и сами напустили службу у ЈНА. Упркос свим наведеним сазнањима, Талат Џафери наставио је своју професионалну војну каријеру у оквирима новоформиране Армије Републике Македоније, где је стекао и генералски официрски чин. Наведени ангажман трајао је до 2001. године, када је Џафери поново извршио кривично дело дезертерства, да би се и формално придружио активностима терористичке Ослободилачке националне армије у њеном рату против македонске државе.
Командант Форино
У годинама након приступања АРМ, Талат Џафери остварио је многе контакте са руководиоцима албанских терориста из ОВК на Косову и Метохији, али о датим чињеницама из наведеног сегмента његове биографије не постоје значајнија сазнања. Име будућег председника Собрања Македоније доспело је у фокус јавности у априлу 2001. године, када су избили грађански немири, а потом и оружани сукоби између органа безбедности БЈРМ и албанских побуњеника и терориста. У датом периоду, Талат Џафери обављао је дужности команданта гарнизона АРМ у тетовској касарни, дакле у граду и општини која је у то време имала несто више од 50 хиљада становника, од којих је 55% припадало албанској националној заједници, а 35% конститутивном македонском народу. У касним послеподневним часовима, 28. априла 2001. године, у близини села Вејче на падинама планине Шаре, у тетовској општини, албански терористи извршили су претходно припремљени напад из постављене заседе на Специјалну јединицу Армије Републике Македоније „Вукови“, која је у датом моменту била састављена од 16 командоса. Наиме, осам припадника ове јединице добило је задатак да изврше операцију извиђања терена у области поменутог села, када је терористичка групација у снази од 50 припадника окружила наведену оперативну групу, да би исту потом и заробила.
На основу сведочења јединог преживелог македонског специјалца, који је, иако рањен, успео да умакне злочинцима, установљено је да су нападачи били мушкарци са брадама. Македонска јавност била је шокирана извештајима, према којима су терористи употребили хладно оружје, првенствено ножеве, како би заробљеним војницима извадили очи, одсекли уши и гениталије, као и на друге монструозне начине их унаказили и осакатили и то док су специјалци још увек били у животу. Губици у терористичким снагама били су минимални, јер је само један њихов припадник био рањен, док погинулих није било. Масакр у селу Вејче, страхоте откривене у чињеници на који начин су македонски специјалци свирепо уморени, као и сазнања о присуству исламских терориста из организације Алкаида у поменутом региону, покренуле су неконтролисане немире, насиље на улицама македонских градова, као и међунационалне оружане сукобе у овој држави. Основно питање које су јавност и државни органи у почетку постављали састојало се у нерешеној дилеми у вези са непознаницом на који начин је терористичка јединица добила сазнања о активностима Специјалне јединице „Вукови“. Убрзо, радом обавештајно-безбедносних органа БЈРМ, откривено је да је податке о кретању и плановима „Вукова“, терористичким руководиоцима доставио Талат Џафери, командант гарнизона АРМ у касарни у Тетову.
Неколико дана после „Масакра у Вејчу“, Џафери је дезертирао из АРМ и формално се придружио албанској паравојној терористичкој организацији ОНА, где је ускоро постао командант тзв. 116. бригаде. Све до јула исте године Џафери је командовао побуњеничким снагама, где се истакао у борбама из којих је добио кодни надимак „командант Форино“, према имену свог места рођења. На основу Охридског споразума из августа 2001. године, постигнутог између албанских политичких снага у Македонији, са једне стране и македонске владе, са друге стране, Џафери је ослобођен одговорности за све злочине у поменутом албанско-македонском сукобу, као и за дезертерство из АРМ и терористичке активности, те је ускоро у потпуности амнестиран. Дата амнестија постала је важан предложак за будућу политичку каријеру Талата Џаферија.
Политичар и министар
У месецима након потписивања Охридског споразума, уследио је веома компликован процес пацификације земље и имплементације усвојених решења у оквиру поменутог мировног плана. Најважнији задатак у вези са спровођењем Охридског споразума и уједно најзначајнија одредба истог, односила се на идентификовање албанског језика као 
званичног у оним локалним самоуправама, где је проценат популације са албанским етничким пореклом износио преко 20% у укупном уделу становника дате заједнице. Политичке снаге албанског народа у Македонији активно су се укључиле у процес имплементације споразума и у том циљу 5. маја 2002. године, свега три месеца пре одржавања првих парламентарних избора после оружаних сукоба из 2001. године, основана је Демократска унија за интеграцију-ДУИ (Bashkimi Demokratik për Integrim или BDI ), политичка партија, која је све до данас остала најутицајнија у бирачком телу албанског етницитета, а формирана је од дела припадника Ослободилачке националне армије. Од оснивања, председник поменуте странке је Али Ахмети, некадашњи врховни командант ОНА. Талат Џафери изабран је за посланика испред ДУИ на поменутим парламентарним изборима 2002. године и уз неколико прекида у периодима док је обављао дужности у областима извршне власти, остао је члан Собрања Републике Македоније и после парламентарних избора из 2012. године.
У протеклих 14 година, Демократска унија за интеграцију представљала је трећу по снази политичку снагу и странку у држави и парламенту. На свим изборима од 2002. године, ДУИ је освајала око 10 процената гласова у укупном бирачком телу, односно између 60 и 70 процената гласова бирача из реда албанског националног колективитета, што је странци омогућило простор да у Собрању, које броји 120 посланичких места, увек буде заступљена са 10 до 16 својих представника. Након избора 2016. године, ДУИ је заступљена са 10 посланика у Собрању Македоније, а такође, 10 од 81 председника општина или градоначелника, на локалним изборима кандидовала је, управо ова странка. Од 2004. до 2006. године Талат Џафери обављао је дужности заменика министра одбране у Влади БЈРМ, коју је формирао премијер Владо Бучковски. У датом периоду ДУИ се налазила у коалиционој алијанси са Социјалдемократским савезом Македоније (СДСМ) и Либерално-демократском партијом (ЛДП). Министар одбране у ово време био је Јован Манасиевски из ЛДП.
Неке Џаферијеве бивше колеге из Министарства изјавиле су за њега да је он „правичан човек који не дели људе по националности…“. „…Радила сам у кабинету тадашњег заменика министра. Када је Џафери дошао, довео је са собом своју албанску помоћницу… Међутим, није био задовољан њеним радом и одлучио је да ме задржи као своју сарадницу. Рекао ми је да му је потребан неко ко познаје посао, а да националност није важна…“, казала је својевремено једна Македонка која је захтевала да остане анонимна. У изборном циклусу 2006. године, ДУИ је наступила у коалицији са Партијом демократског просперитета и Демократском лигом Бошњака, када је освојила 12,2% гласова бирача и 14 посланичких места у парламенту. Међутим, већински партнери ДУИ из владе премијера Бучковског, СДСМ и ЛДП изгубили су на изборима, а уместо најутицајније албанске партије, у нову владу премијера Николе Груевског, предвођену од стране изборних победника ВМРО-ДПМНЕ, позвана је друга албанска странка, Демократска партија Албанаца. У једном краткоом временском интервалу, Џафери је обављао дужност председника Општине Тетово, 2007. године.
Међутим, након одржаних ванредних парламентарних избора 2008. године, ДУИ је успоставила савез са владајућом ВМРО-ДПМНЕ, те је 21. фебруара 2013. године Талат Џафери изабран за министра одбране, чиме је постао члан владе премијера Груевског. Поменути избор, свакако је уследио након Џаферијевих успешних наступа у парламентарном животу Македоније у претходној години. Наиме, у 2012. години, Џафери се истакао у политичком животу по својим чувеним „маратонским говорима“ у парламенту, када је искористио тактику „филибастера“, односно могућност „легалне злоупотребе“ утврђене парламентарне процедуре, при чему је дужим излагањима, репликама, амандманима блокирао усвајање закона о ислуженим македонским борцима, којим су различите бенефиције биле гарантоване само припадницима оружаних снага Републике Македоније, док је тај исти предлог законског прописа, бенефиције за некадашње побуњенике или терористе из ОНА, у потпуности изоставио. Џефери је спречио усвајање предлога закона, још док се исти налазио у процедури разматрања у оквирима надлежних парламентарних комисија и одбора. Наведену саботажу спроводио је на веома неконвенционалан начин, читањем поезије, цитирањем реченица из књижевних дела иностране литературе, који су се односили на Македонију или путем неразумљивог вокалног изражавања, па чак и коришћењем времена одређеног за његово излагање у потпуној тишини.
Избор Талата Џаферија за македонског министра одбране изазвао је велико узбуђење, немире и протесте у Македонији, како међу грађанима македонске националности, тако и делимично код дела грађана албанске националности, али екстремистичке политичке провенијенције. Именовање бившег команданта албанских побуњеника и терориста, а у то време, већ афирмисаног политичара за новог министра одбране, изазвало је велику контроверзу у Македонији. „Ослободилачка национална армија је сада на челу војске”, написала је на својој страници веб-сајту Фејсбук Џаферијева странка, Демократска унија за интеграцију, након што је исти постао министар у Влади. Међутим, наведено именовање изазвало је оштру реакцију македонских ветерана из сукоба 2001. године, који су покренули протесте због незадовољства биографијом новог министра, односно некадашњег команданта 116. бригаде ОНА. „…Због јединица на челу са Џаферијем и њених метака, немам пола својих унутрашњих органа…“, рекао је тада у изјави за медије пензионисани генерал Стојанче Ангелов, показујући своје ожиљке који су га још подсећали на многе хируршке операције којима је био подвргнут 2001. године. У међувремену, Џафери је изјавио да је његов циљ да оружане снаге претвори у „…симбол суживота, толеранције и поштовања различитости…“. У Џаферијевој званичној биографији на интернет страници Министарства одбране није се помињао његов ангажман у трагичним догађајима из 2001. године. За грађане албанске националности, именовање бившег команданта представљало је велику победу војног крила бивше ОНА, која се сада налазила у структурама ДУИ. Заиста, до избора Џаферија за министра, ветерани ОНА налазили су се на маргинама политичких збивања у странци и држави, па су и ретко именовани на одређене значајније положаје. Иначе, Џафери је постао министар у оквирима реконструкције владе Груевског, која је уследила након што је неколико министара албанске националности поднело оставке на своје положаје, како би на предстојећим локалним изборима дошли у прилику да постану кандидати за председнике и градоначелнике локалних самоуправа у Македонији. На тај начин, Џафери је на положају министра одбране наследио свог претходника и колегу из ДУИ, Фатмира Беслимија.
Председник Собрања – „други човек Македоније“
Деценијска владавина ВМРО-ДПМНЕ окончана је након избора у новембру 2016. године. Раније, у јуну 2014. године избио је велики раскол унутар коалиционог савеза између ВМРО-ДПМНЕ, са једне стране и ДУИ, са друге стране, те је Џафери одступио са места министра одбране, да би наставио свој даљи ангажман у Собрању, као изабрани посланик наведене политичке странке албанског народа. Подржан од стране Покрета Беса са пет посланика, ДУИ са десет посланика, а према коалиционом споразуму и од стране „Алијансе за Македонију“, предвођене СДСМ, која је бројала 49 посланика, Талат Џафери је изабран за председника Собрања Македоније 27. априла 2018. године. Нова владајућа већина, предвођена СДСМ, ДУИ и Бесом имала је заједно подршку 64 посланика, док су будуће опозиционе партије ВМРО-ДПМНЕ (51), Демократска партија Албанаца (2) и Алијанса за Албанце (3), окупиле укупно 56 посланика. Међутим, приликом избора новог председника Собрања нису испоштоване процедуре предвиђене уставом и пословником о раду парламента, те је било сасвим очигледно да не постоји предвиђени кворум посланика за неометани рад највишег законодавног тела Македоније. Поменута чињеница је игнорисана од стране владајуће већине, што је изазвало бес и протесте присталица ВМРО-ДПМНЕ и председника Републике Ђорђа Иванова. У ноћи избра Џаферија за председника парламента, демонстранти испред зграде Собрања пробили су полицијске кородоне и незадрживо ушли у објекат. Настали су велики немири у којима је десетине посланика поврђено, а међу њима и будући председник Владе, Зоран Заев. Међунационална „атмосфера“ између Албанаца и Македонаца поново је била антагонизована.
Ипак, нови председник Собрања и према уставу, „други човек државе“, положио је заклетву и приступио својим дужностима. Џаферијев рад обележен је сукобима са члановима парламента из реда опозиције. Свесрдно је подржао усвајање Закона о званичном језику 2018. године, којим је и албански језик сада постао други званични језик у Македонији. Такође, снажно подупире међудржавни споразум Македоније и Грчке о новом називу земље у којој обавља дужност председника парламента, те је остао велики заговорник придруживања државе Европској унији и НАТО пакту. У 
парламентарном раду, члан је неколико комисија и одбора у Собрању: Савета за административна питања, Комисије за одбрану и безбедност, Комисије за финансије и буџет, Одбора за сарадњу са парламентом Краљевине Шведске, Одбора за сарадњу са парламентом Републике Аустрије, те Одбора за сарадњу са Парламентарном скупштином Босне и Херцеговине, затим, обавља и дужност заменика члана Комисије за пољопривреду, водопривреду и шумарство. Такође, председник је Делегације Собрања Републике Македоније при Парламентарној скупштини НАТО пакта. Председникова контроверзна биографија, посебно у погледу његове улоге у Масакру у селу Вејче, не представља више предмет интересовања већине грађана Македоније, односно „Северне Македоније“.