Ознака: Румунија

Можда су ове оптужбе на рачун власти од стране опозиционо оријентисаног сенатора претеране, али то не умањује чињеницу да руски утицај у Румунији све више јача. Социјалистичка влада у Букурешту је под константним притиском европске администрације која готово отворено држи страну опозицији у тој земљи. Самим тим социјалистима је маневарски простор сужен, а Русија им је пружила руку. Драганеу ту прилику неће пропустити, али свакако неће дозволити да његова земља, кад већ није под европским, падне под руски утицај. Самим тим ни Русија неће остварити доминацију над румунским привредним ресурсима. Драганеу као свог стратешког партнера у будућности види САД и Доналда Трампа. Учинио је многе напоре да успостави контакт са председником САД. У прилог томе говори подршка коју је исказао Израелу, поводом признања Јерусалима за главни град те државе, али и ангажовање јеврејских лобиста зарад што бољег позиционирања у Вашингтону. Циљ Драганеуа је јасан, остварити што бољу сарадњу са свим водећим чиниоцима међународне политике, самим тим смањити притисак Европске уније и суверено водити румунску политику. Драганеу не жели да његова земља буде само објекат већ и субјекат међународне политике и слободно можемо закључити да је на добром путу да то и оствари

Недавно је Мате Мештровић, син чувеног вајара Ивана Мештровића, изјавио да је Његошев маузолеј на врху Ловћена 1971. године подигнут (уз претходно рушење капеле СПЦ) „по налогу комунистичких власти како би се од Срба у Црној Гори направили Црногорци“, те је објаснио да му је његов отац лично изложио наведене тврдње. Можда би у датом контексту могли да пронађемо разлоге због којих је „црква на Румији“ нелегална, али и због чега би требало, према светоназорима премијера Марковића, становнике Црне Горе који славе почетак историјата заједничке државе са Србијом, као и историјске дане славе, због победе у Првом светском рату, посматрати као „лудаке“ и „људе са злим намерама“. У држави у којој већинска нација има свега 45 процената од укупног броја становника и готово исто толико популације која говори српским језиком, не можемо посматрати као земљу са „изграђеним“ националним и државним идентитетом, без обзира којем „моделу“ политичког идентитета иста припада.