Pojava virusne infekcije Kovid 19 iz temelja je uzdrmala čovečanstvo. Teško da je iko mogao i zamisliti koliko će se ljudska svakodnevnica izmeniti u roku od samo nekoliko nedelja. Svetska ekonomija je zaustavljena, kretanje ljudi ogranično, a gotovo kataklizmične scene umrlih čija tela se iznose iz stanova na ulicu ili iz prepunih bolnica odvoze kamionima najgori su pokazatelji toga šta jedna virusna pandemija može da uradi čovečanstvu. Naravno ne dešava se to prvi put, istorija nam daje mnoge primere bakterijskih i virusnih pošasti koje su u vreme svoje ekspanzije desetkovale čovečanstvo. Međutim, medicina je u međuvremenu džinovskim koracima napredovala. Retko ko, sem pojedinaca iz infektivne struke, je mogao očekivati da nas u XXI veku može zadesiti virusna pandemija na koju savremena nauka neće moći dati brz i efikasan odgovor. Velika je to opomena svima nama, da bez obzira na sva ljudska civilizacijska dostignuća, priroda je ta koja gospodari ovom planetom.
Ipak, istorija nas podseća da svaka ovakva kataklizma neizbežno izaziva velike promene u životu ljudi i to ne samo dok pandemija traje, već i nakon njenog zaustavljanja. Svet nikad posle takvih događaja nije bio isti, a promene su se manifestovale kako na ljudsku svakodnevnicu, odnosno kulturu u najširem smislu, tako i na nauku, ekonomiju i politiku. Svakako, danas i mi možemo očekivati posledice po sve pomenute aspekte društvenog života, jedino što ih još ne možemo sagledati u potpunosti. Međutim, služeći se određenim iskustvima iz prošlosti, analizirajući stanje u svetu koje je predhodilo pandemiji, možemo pokušati da predvidimo određene posledice. Svakako to nam može olakšati da se sa istima lakše nosimo i izborimo.
EKONOMIJA NAKON KORONE
Jedno od najvažnijih životnih pitanja na koje gotovo svaki pojedinac obraća posebnu pažnju, pored zdravlja i porodice, zasigurno predstavlja i problematika materijalne egzistencije. Već smo na samom početku napomenuli da je u okolnostima globalne virusne pandemije svetska ekonomija zaustavljena. Strah od neizvesne budućnosti time je kod ljudi samo pojačan. Delimično i u manjoj meri do tog zastoja došlo je spontano. Usled realne opasnosti od virusne infekcije, pojedinci su intuitivno ograničili kretanja, pa samim tim i ekonomske aktivnosti. Međutim, u znatno većoj meri ekonomski kolaps izazvan je svesno, od strane samih vlada država ugroženih širenjem infekcije. Karantinske mere i ograničenje kretanja, predstavljaju najefikasniji način suzbijanja ovakvih pandemija. Vlade su na taj način, uvođenjem ljudi u plansku izolaciju, svesno žrtvovale sopstvenu ekonomiju, kako bi se izborila sa virusom.
Posledice takvih poteza su samim tim dramatične i nesagledive. Postavlja se pitanje šta će sa svetskom ekonomijom biti nakon pobede nad ovom pošasti. Milioni radnika su već ostali bez posla ili su na prinudnom odmoru. Proizvodnja, sem osnovnih životnih namirnica i medicinske opreme, je obustavljena. Građevinska industrija realizuje već započete projekte, ali o pokretanju novih gotovo da se i ne razmišlja. Turizam je upotpunosti zamro, saobraćaj se sveo samo na ispunjavanje osnovnih potreba snabdevanja ljudi životnim namirnicama. Samim tim, cene nafte su dramatično pale, u jednom momentu i na 10 dolara po barelu. Posledice po zemlje čiji budžetski prihodi značajno zavise od ovog energenta, poput Rusije, Venecuele i zalivskih država, biće posebno dramatične.
Samim tim, u stručnoj kao i laičkoj javnosti postavlja se pitanje kako što brže i ekspeditivnije pokrenuti privredu, vratiti se u pređašnje stanje, nakon što se čovečanstvo izbori sa pandemijom. Najverovatnije ćemo odgovor pronaći ponovo pozivajući se na predhodna slična iskustva. Kad god je svet bio u stanju kolapsa, uzrokovanog posledicama svetskih ratova ili velikih ekonomskih lomova, kao po pravilu iz pepela se uzdizao na krilima velikih finansijskih injekcija, odnosno podsticanjem novog investicionog zamaha. Naravno, to je izvodljivo samo uz politiku državnog intervencionizma, odnosno uz angažovanje velikih sila od kojih u najvećoj meri i zavisi stanje svetske ekonomije. Poučeni prethodnim iskustvom, velike ekonomske krize iz 2008. godine, kada je upravo štampanje i upumpavanje novca u privredu ponovo pokrenulo svetsku ekonomiju, možemo očekivati isti razvoj situacije. Uostalom, iz Evropske unije se već čuju poruke da se priprema finansijska injekcija u vrednosti većoj od bilion evra. Ukoliko je ta informacija tačna, možemo sa sigurnošću zaključiti da EU ovaj put neće napraviti grešku kao u vreme krize iz 2008. godine. Naime, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država koje su tada odmah upumpale ogromna finansijska sredstva u sopstvenu privredu, evropska administracija se odlučila za taktiku štednje. Posebno rigorozne mere štednje bile su primenjene prema posrnulim ekonomijama evrozone. Rezultat ta dva modela borbe za izlazak iz krize bio je na kraju takav da su SAD značajno ranije prebrodile recesiju od svojih evropskih partnera.
Takođe, treba naglasiti da su svetski renomirani finansijski stručnjaci već i pre pojave ove virusne pandemije nagoveštavali da će svet zahvatiti nova ekonomska kriza, verovatno i veća od one predhodne. Najava recesija u Nemačkoj tokom 2020. godine, motoru evropske i jednom od najznačajnijih činilaca svetske privrde, predstavljala je čvrstu potvrdu tvrdnji tih eksperata. Samim tim, možemo zaključiti da je Kovid 19 samo prikrio probleme svetske ekonomije koji bi svakako isplivali na površinu.
GEOPOLITIČKA SLIKA EVROPE POSLE KORONE
Geopolitička karta sveta, nakon okončanja pandemije izazvane virusom Kovid 19, zasigurno neće ostati ista. Sve države, velike sile, kao i one manjeg uticaja pokušaće što efikasnije da saniraju štetu nastalu kao posledica pandemije. Niko se neće libiti ni od toga da kolaps svetske ekonomije iskoristi kako bi se što bolje pozicionarao u globalnoj političkoj i ekonomskoj areni. Nasuprot tome, čovek kao jedinka, ali i deo kolektiviteta, preispitivaće efikasnost svoje države u borbi protiv ove globalne pošasti. Mnogima će to biti ključna odrednica na osnovu koje će ocenjivati ne samo sopstvene političke lidere nego i celokupan politički sistem.
Nije potrebno posebno naglašavati da su ta preispitivanja već uveliko i trajala, naročito na starom kontinentu. Evropa je za mnoge bila i ostala kolevka i bastion demokratskog političkog sistema, uzor za celokupno čovečanstvo, ali ophrvana unutrašnjim problemima i dilemama. Podela na države čija vlast baštini levo – liberalna demokratska načela i one koje su krenule putem izgradnje sistema zasnovanog na jačem autoritetu demokratsko izabranih vlasti, bila je i više nego očita. Pošto su zemlje na zapadu Evrope ili kako ih neki nazivaju stare Evrope, čuvari levo – liberalnih vrednosti, ekonomski razvijeniji i sa nesporno dužom tradicijom demokratskog uređenja, njihov uticaj je svakako bio jači. Neretko su se države sa stabilokratskim režimima, poput Mađarske ili Poljske, nalazile na udaru kritike svojih moćnijih partnera iz zapadnog dela Unije. Kao po pravilu, te kritike su uvek upozoravale na navodno slabljenje demokratskih vrednosti u tim državama i na jačanja lične vlasti pojedinca.
Međutim, države sa jačim autoritetom izabranog vladara pokazale su se značajno efikasnije u borbi protiv virusa Korona. Izbegle su dramatične slike opšteg haosa i nesnalaženja u kriznim situacijama što se očitavalo u skoro svim zemljama levo – liberalnih vlada, bilo u većoj ili manjoj meri. Odgovor zašto su te vlade bile efikasnije od svojih zapadnoevropskih partnera možemo pronaći upravo u autoritetu vlasti. Uporište i ugled koji vladaoci u stabilokratskim sistemima imaju u sopstvenom narodu, nesumnjivo im je dalo veći manevarski prostor kada je u pitanju donošenje teških odluka. Premijeri i predsednici takvih država nisu se povodili strahom od reakcije birača, već isključivo opasnošću od neprijatelja sa kojim se suočavaju. Samim tim, doneli su brze i efikasne odluke, obično u samom startu i najteže, a vreme je pokazalo i najispravnije. Iste te odluke odlučno su sproveli u delo, dok su građani u najvećoj meri poštujući zahteve svoje vlade demonstrirali svoje poverenje.
Možda se to najbolje uočava na primeru Srbije, zemlje koja se suočila sa jednom od najtežih situacija u svetu. U trenutku sudara sa globalnom pošasti u Srbiju se slilo više od 400 hiljada njenih građana, vraćajući iz nekih virusom najugroženijih država mahom Evrope, ali i ostatka sveta. Složićemo se da je to za zemlju sa nešto više od sedam miliona stanovnika predstavljalo ne samo veliki izazov, nego najavu epohalne katastrofe. Procene su govorile da od tih 400 000 ljudi, 28 000 do 32 000 je verovatno već inficirano. Uzmemo li u obzir da su procene svetskih epidemiologa govorile o tome da se zaraza izuzetno brzo širi, onda nam postaje jasno zašto se Srbija našla na rubu ponora. Bez pravovremenih i adekvatnih mera odbrane, za samo nekoliko nedelja moglo se očekivati da 60 % ukupne populacije u Srbiji bude zaraženo. Potresne scene, koje smo sa malih ekrana gledali iz Italije, Španije, Belgije, SAD-a, snimci kada se vojnim kamionima odvoze leševi na kremiranje pošto na grobljima više nema mesta, bile bi i srpska svakodnevnica. Isključivo brzom reakcijom države, epidemiologa, vitalnošću srpskog zdravstvenog sistema i iskustvom u upravljanju krizom, kojih u ovom regionu nije manjkalo, takav scenario je izbegnut. Uloga predsednika Aleksandra Vučića u svemu tome bila je izuzetna. Ličnim autoritetom, koji je u srpskom narodu nesporan i na izborima višestruko potvrđen, uticao je na građane da u najvećem procentu ispoštuju donete mere vlade. Odluke koje su sprovedene u Srbiji bile su upravo one iz reda najtežih, ali samim tih i najdelotvornijih. Pokazalo se tom prilikom, da lider sa velikim autoritetom, čvrstom i stabilnom vlašću, ima ključni preduslov da mnogo efikasnije vodi svoju zemlju kroz teške krizne situacije.
Nakon okončanja pandemije u Evropi sukob između dva koncepta vladavine, levo – liberalnog i stabilokratskog, dobiće još više na intezitetu. Jedino će ovaj put evropske stabilokrate na direktnom primeru imati najbolji pokazatelj premoći svog sistema funkcionisanja. Nedvosmisleno, time će ojačati ne samo sopstvene pozicije, već i snagu svojih istomišljenika u zapadnoevropskim državama. Naravno, to ne znači da će automatski doći do sloma nosilaca levo – liberalnih ideja. Višedecenijska vodeća uloga u politici država starog kontinenta, čini ih preduboko ukorenjenim u evropskim društvima da bi tek tako isčezli. Međutim, pandemija će svakako istupiti oštrica pritiska Briselske administracije prema stabilokratskim vladama. Klatno moći time će se značajno pomeriti u pravcu desnog evropskog političkog spektra.
Još jedan gorući problem koji će pandemija virusa Kovid 19 dodatno aktuelizovati jeste pitanje budućnosti Evropske unije, a što je ponovo na određeni način povezano sa pomenutom podelom na stabilokrate i leve liberale. Sudbina Evrope je nešto o čemu se intezivno raspravljalo i pre izbijanja pandemije. Jednostavno, Evropska unija se suočavala sa nefunkcionalnošću i nalazila se na prekretnici. Evropljani su postavljali pitanje kuda dalje? Suverenisti, zagovornici očuvanja prava veta, kao garancije sprečavanja preglasavanja malobrojnijih naroda u EU, uglavnom se okupljaju oko najistaknutijih stabilokrata poput mađarskog premijera Viktora Orbana. Nasuprot njih nalaze se zagovornici čvršćih integracija. Okupljali su se oko Nemačke i mahom su ih činili sledbenici levo – liberalnih ideja. Pošto je tokom pandemije došlo do kolapsa EU i potpunog kraha evropske solidarnosti, kao jedne od temeljnih vrednosti na koju se pozivaju zagovornici čvršćih integracija, nazire se da će ta opcija doživeti fijasko. Šta više, na primeru Italije pokazalo se da je evropska solidarnost samo mit, da ona postoji dok u EU sve dobro funkcioniše, ali kad nastupi kriza svaka država prvo misli o sebi i svojim interesima.
Naravno da je to ojačalo i glasove koji su tvrdili da EU nema budućnost i da u svakom slučaju treba očekivati njen potpuni raspad. Međutim, ta opcija ipak nije realna. Evropske zemlje, bez obzira na različite političke vizije, čvrsto povezuju pre svega zajednički ekonomski interesi. Čak i države koje se protive čvršćoj integraciji duboko su svesne prednosti jedinstvenog tržišta. Teško je zamisliti da bi bilo ko bio spreman da se, tek tako, odrekne tih prednosti. Zato je realnija opcija da se EU reformiše na taj način što će funkcionisati na principu zajednice suverenih država, dok za planove o eventualnoj federalizaciji EU možemo reći da će biti definitivno odbačeni.
SAD I KINA NAKON KORONE
Sudbina EU je svakako nešto što kod svih nas koji živimo na Starom kontinentu izaziva posebno interesovanje. Uostalom, Srbija se opredelila da drži spoljnopolitički kurs približavanja EU, tako da je sudbina te zajednice država nešto što je za srpsku politiku od vitalnog nacionalnog značaja. Međutim, ostatak planete ima druge prioritete. Svet je odavno prestao da bude evropocentričan, a ključna dva globalna centra moći nalaze se u Vašingtonu i Pekingu. Sledstveno tome, sudbina svih naroda na našoj planeti u većoj ili manjoj meri zavisiće od odnosa ova dva ekonomska, vojna i politička džina.
SAD su od pada Berlinskog zida bile jedina svetska supersila. Međutim, početkom XXI veka već je svima, koji iole prate globalne ekonomske tokove, postalo jasno da će narastajuća moć Kine predstavljati veliki izazov za američku dominaciju. Procene svetskih ekonomskih stručnjaka da će do 2028. godine Kina postati svetska ekonomska sila broj jedan, upalila je sve lampice za uzbunu u političkim krugovima SAD. Istorija nas uči da nije dalek put za jednu državu da od najače ekonomske sile postane i prva vojna, a na kraju i politička sila sveta. Pobeda Donalada Trampa na američkim predsedničkim izborima 2016. godine, u velikoj meri je došla kao posledica pokušaja delova američke ekonomsko – političke elite da taj proces zaustavi.
Naime, dok su se SAD konstantno trošile u suzbijanju Rusije, Kina se neometano razvijala i to još uz pomoć američkog novca. Nije nepoznato da su američki investitori, u vreme kada je Kinom upravljao jedan od njenih najvećih reformatora Deng Sjaoping, dobili mogućnost da ulažu u tu komunističku državu. Veliko tržište i jeftina radna snaga najmnogoljudnije zemlje sveta postepeno su privlačilo sve više američkih privrednika. Stejt department je otvoreno podržavao svoje poslovne ljude videvši u tome šansu da odvoji ovu komunističku zemlju od njenog prirodnog ideološkog saveznika SSSR-a. Kina je sa druge strane koristila američki novac, tehnologiju i druga znanja kako bi učeći od najboljih postepeno modernizovala svoju zemlju. Vremenom je tržište SAD postalo ključno za izvoz kineske robe, a suficit u korist kineske ekonomije rastao je vrtoglavom brzinom. Zato nećemo pogrešiti, ako zaključimo da se kinesko ekonomsko čudo rađalo upravo kroz blisku saradnju sa SAD.
Deo američke elite okupljen oko Donalda Trampa odlučio je da zaustavi Kinu u nameri da od njihove zemlje preuzme vodeću ulogu u svetu. Carinski rat i suzbijanje kompanije Huaveji, simbola narastajuće ekonomske i kibernetičke moći Kine, samo su koraci u tom pokušaju da se spreči promena na vrhu. Međutim, ubrzo je postalo jasno da ove američke mere možda mogu usporiti rast Kine i prolongirati njeno pozicioniranje kao vodeće svetske ekonomske sile, ali nikako ne mogu trajno zaustaviti taj proces. Pre ili kasnije, smena na vrhu je neminovnost. Danas u vreme pandemije postavlja se pitanje kakve će posledice ona imati na odnos ova dva globalna hegemona, odnosno hoće li Kina iskoristiti trenutne okolnosti kako bi preuzela vodeću ulogu u svetu. Činjenica je da se Kina uspešnije izborila sa virusom, odlučno i uz primenu najtežih mera. Sa druge strane zdravstveni sistem u SAD-u je doživeo potpuni kolaps. Negde je to i bilo za očekivati, jer zdravstvene usluge u SAD jesu najbolje na svetu, ali samo za onog ko to može da plati. Milioni Amerikanaca nisu mogli sebi priuštiti kvalitetno zdravstveno osiguranje, tako da su oni bili najveća kolateralna šteta malih kapaciteta inače vrhunski američkih zdravstvenih ustanova. Slike pretrpanih bolnica i opšteg haosa, pre svega u Njujorku, obišle su svet. Svakako, to predstavlja veliko narušavanje ugleda SAD, a ne treba zanemariti da je slika o nečijoj moći ponekad jednako važna i koliko i sama ta moć.
Ipak, iz svega toga ne treba izvlačiti analogiju o tome da će SAD doživeti sunovrat i da će Kina automatski preuzeti vodeću ulogu u svetskoj politici. Moć SAD počiva na dolaru, međunarodnom platežnom sredstvu. Sama Kina ima više od tri biliona dolara deviznih rezervi i teško da će biti spremna na takav rizik da ta sredstva žrtvuje u nekom monetarnom obračunu s SAD-om. Ne smemo zanemariti ni to, da je američko tržište i dalje najveći kupac kineske robe. Sukob sa SAD-om bi rizikovao zatvaranje tog tržišta za kineske kompanije, što bi za posledicu imalo gubitak miliona radnih mesta. Sve te činjenice, uz tradicionalnu kinesku spoljnu politiku koja funkcioniše na principu tiha voda i breg roni, nam govore da će kineska strana učiniti sve da taj sukob izbegne. Vreme radi za njih i veliki potresi im nisu neophodni kako bi ostvarili svoje ciljeve, naprotiv mogu im biti samo štetni. Zato ne možemo očekivati bitnije promene u odnosu između ove dve države. Bespoštedna borba za suzbijanje rivalskog uticaja vodiće se i dalje, optužbe o tome ko je izazvao ovu pandemiju će biti izuzetno žestoke, ali će sve to ostati u granicama kontrolisanog sukoba.
Naravno, nama je posebno interesatan uticaj te dve sile u našem regionu. Treba istaći da se američka strana ovde izuzetno dobro pozicionirala i to ne samo ekonomski, već i vojno preko svojih baza, i bezbednosno putem svoje moćne obaveštajne agenture. Kineski uticaj jača, ali je on primarno ekonomski. Proći će još dosta godina, a možda i decenije, dok na Balkanu uz ekonomski uticaj ne preovlada i politička volja Kine. Naročito u svetlu pomenutog opreznog nastupanja kineske diplomatije i ukopanih pozicija američkog vojno – obaveštajnog aparata.
KULTURA POSLE KORONE
Ako posmatramo kulturu kroz njenu možda i najširu definiciju, kao način života, shvatićemo da će se posledice virusa Korona na tom planu možda i najočitije manifestovati. Naime, Evropljanima je, blago rečeno, neobično izgledalo kada ugledaju turiste sa Dalekog istoka u rukavicama i sa medicinskim maskama. Sve to je doživljavano kao nepotrebno, preterano pa možda čak i na ivici hipohondrije. Ne udubljujući se u razloge tih ljudi da se na taj način zaštite olako smo ih osuđivali. Međutim, zanemarili smo činjenicu da su Ptičiji i Svinjski grip odneli najveći danak upravo u zemljama Istočne i Srednje Azije. Opreznost populacije tog dela sveta, samim tim razvila se iz opravdanag straha od posledica virusnih infekcija sa kojima su se suočavali.
Danas, kada znamo da su konsekvence po zdravlje ljudi od infekcije virusom Kovid 19 i veće nego što je to bio slučaj sa Svinjskim ili Ptičijim gripom, maske i rukavicu su postale sastavni deo oblačenja ljudi i na ostalim meridijanima sveta. Pomama za tom zaštitnom opremom postalo je nešto što je obeležilo pandemiju virusa Korona gde god se ona pojavila. Zato nije teško zaključiti da će i nakon prestanka ili bar ublažavanja efekata pandemije mnogi pojedinci slično ljudima sa Dalekog istoka nastaviti da nose zaštitnu opremu. Uskoro bi to moglo da postane deo svakodnevnice evropskih pa i svetskih gradova isto kao i dodatna opreznost u komunikaciji, odnosno držanje adekvatne razdaljine prilikom razgovora ili boravka u istoj prostoriji. Isto tako, teško da će se ljudi lako odreći upotrebe dezinfekcionih sredstava i navike o čestom održavanju higijene ruku. Jednostavno strah od infekcije nam je svesno ili nesvesno ušao u podsvest i samim tim naše životne navike će funkcionisati u skladu sa novim pravilima, pravilima koja je nametnuo „strah od korone“.
Neki psiholozi su primetili da ćemo dosadašnje rezonovanje da jedino, ako neke poslove ne možemo obaviti lično za šalterom onda to radimo elektronskim putem, potpuno preformulisati. Ustvari, ubuduće postavljaćemo pitanje da li nešto uopšte moramo obaviti uz lično prisustvo, a ako ne moramo onda i nećemo. Mnoge uslužne delatnosti u vreme pandemije morale su se prilagoditi novim okolnostima i preći na elektronski način obavljanja redovnih zaduženja. Nesumnjivo to će ostaviti velike posledice po funkcionisanje istih tih ustanova i nakon okončanja pandemije. Ljudi će se navići na elektronski način komunikacije i obavljanja poslova, tako da bi šalteri mogli postati prošlost znatno pre nego što smo to očekivali.
Život u vreme Korone nam je pokazao da mnogi poslovi mogu da se obavljaju od kuće i samim tim odlazak na posao će za milione radnika postati izlišan. Rad od kuće, koji je zasad retkost, uzeće sve više maha, a poslodavci i njihovi uposlenici na ovaj način uštedeće i vreme i novac. Pogotovo je to važno za stanovništvo velikih gradova gde odlazak na posao oduzima mnogo vremena, a gužve u saobraćaju su izvor nepotrebnog stresa.
Svakako u doglednoj budućnosti bićemo svedoci, ako ne postepene depopulacije tih velikih gradova, megapolisa, onda usporavanja njihovog rasta. Način rada, na daljinu, neće zahtevati potrebu da se živi u neposrednoj fizičkoj blizini matične kompanije uposlenika. Sem toga gradovi su se pokazali kao legla ubrzanog širenja zaraze pa će mnogima to biti dodatni podsticaj za odlazak u manje mesto ili na selo. Na kraju krajeva pošto epidemiolozi smatraju da pandemije opasnih virusa mogu postati sve češće, karantin, kao neizbežan način borbe protiv istih, mnogo je podnošljiviji u prirodi i kući sa dvorištem nego u velegradskim neboderima.
Sve te promene prirodno će izazvati brojne posledice u životu svakog pojedinca. Migracije od urbanog ka ruralnom pogodiće tržište nekretnina. Strah od neke nove zaraze mnogima će ograničiti kretanje, a pogotovo putovanja. Rad na daljinu samo će dodatno podstaći razvoj informatičkih alata kako bi takav način života postao što jednostavniji i efikasniji. Sledstveno tome, usamljenost će postati jedan od najvećih izazova koje donosi sutrašnjica. Otuđenost ljudi, kao veliki psihološki problem savremenog čoveka u modernom svetu, postaće izraženija, više nego ikad pre. Doduše to je nedostatak koga smo već bili svesni, prelaskom iz industrijske u kibernetičku eru, ali strah od pandemje zasigurno će proces digitalizacije svih aspekata života ljudi ubrzati i učiniti aktuelnijim.
