fbpx

СВЕТ ПОСЛЕ КОРОНЕ

23/04/2020
Аутор :
Анализе

Појава вирусне инфекције Ковид 19 из темеља је уздрмала човечанство. Тешко да је ико могао и замислити колико ће се људска свакодневница изменити у року од само неколико недеља. Светска економија је заустављена, кретање људи огранично, а готово катаклизмичне сцене умрлих чија тела се износе из станова на улицу или из препуних болница одвозе камионима најгори су показатељи тога шта једна вирусна пандемија може да уради човечанству. Наравно не дешава се то први пут, историја нам даје многе примере бактеријских и вирусних пошасти које су у време своје експанзије десетковале човечанство. Међутим, медицина је у међувремену џиновским корацима напредовала. Ретко ко, сем појединаца из инфективне струке, је могао очекивати да нас у XXI веку може задесити вирусна пандемија на коју савремена наука неће моћи дати брз и ефикасан одговор. Велика је то опомена свима нама, да без обзира на сва људска цивилизацијска достигнућа, природа је та која господари овом планетом.

Ипак, историја нас подсећа да свака оваква катаклизма неизбежно изазива велике промене у животу људи и то не само док пандемија траје, већ и након њеног заустављања. Свет никад после таквих догађаја није био исти, а промене су се манифестовале како на људску свакодневницу, односно културу у најширем смислу, тако и на науку, економију и политику. Свакако, данас и ми можемо очекивати последице по све поменуте аспекте друштвеног живота, једино што их још не можемо сагледати у потпуности. Међутим, служећи се одређеним искуствима из прошлости, анализирајући стање у свету које је предходило пандемији, можемо покушати да предвидимо одређене последице. Свакако то нам може олакшати да се са истима лакше носимо и изборимо.

ЕКОНОМИЈА НАКОН КОРОНЕ

Једно од најважнијих животних питања на које готово сваки појединац обраћа посебну пажњу, поред здравља и породице, засигурно представља и проблематика материјалне егзистенције. Већ смо на самом почетку напоменули да је у околностима глобалне вирусне пандемије светска економија заустављена. Страх од неизвесне будућности тиме је код људи само појачан. Делимично и у мањој мери до тог застоја дошло је спонтано. Услед реалне опасности од вирусне инфекције, појединци су интуитивно ограничили кретања, па самим тим и економске активности. Међутим, у знатно већој мери економски колапс изазван је свесно, од стране самих влада држава угрожених ширењем инфекције. Карантинске мере и ограничење кретања, представљају најефикаснији начин сузбијања оваквих пандемија. Владе су на тај начин, увођењем људи у планску изолацију, свесно жртвовале сопствену економију, како би се изборила са вирусом.

Последице таквих потеза су самим тим драматичне и несагледиве. Поставља се питање шта ће са светском економијом бити након победе над овом пошасти. Милиони радника су већ остали без посла или су на принудном одмору. Производња, сем основних животних намирница и медицинске опреме, је обустављена. Грађевинска индустрија реализује већ започете пројекте, али о покретању нових готово да се и не размишља. Туризам је употпуности замро, саобраћај се свео само на испуњавање основних потреба снабдевања људи животним намирницама. Самим тим, цене нафте су драматично пале, у једном моменту и на 10 долара по барелу. Последице по земље чији буџетски приходи значајно зависе од овог енергента, попут Русије, Венецуеле и заливских држава, биће посебно драматичне.

Самим тим, у стручној као и лаичкој јавности поставља се питање како што брже и експедитивније покренути привреду, вратити се у пређашње стање, након што се човечанство избори са пандемијом. Највероватније ћемо одговор пронаћи поново позивајући се на предходна слична искуства. Кад год је свет био у стању колапса, узрокованог последицама светских ратова или великих економских ломова, као по правилу из пепела се уздизао на крилима великих финансијских ињекција, односно подстицањем новог инвестиционог замаха. Наравно, то је изводљиво само уз политику државног интервенционизма, односно уз ангажовање великих сила од којих у највећој мери и зависи стање светске економије. Поучени претходним искуством, велике економске кризе из 2008. године, када је управо штампање и упумпавање новца у привреду поново покренуло светску економију, можемо очекивати исти развој ситуације. Уосталом, из Европске уније се већ чују поруке да се припрема финансијска ињекција у вредности већој од билион евра. Уколико је та информација тачна, можемо са сигурношћу закључити да ЕУ овај пут неће направити грешку као у време кризе из 2008. године. Наиме, за разлику од Сједињених Америчких Држава које су тада одмах упумпале огромна финансијска средства у сопствену привреду, европска администрација се одлучила за тактику штедње. Посебно ригорозне мере штедње биле су примењене према посрнулим економијама еврозоне. Резултат та два модела борбе за излазак из кризе био је на крају такав да су САД значајно раније пребродиле рецесију од својих европских партнера.

Такође, треба нагласити да су светски реномирани финансијски стручњаци већ и пре појаве ове вирусне пандемије наговештавали да ће свет захватити нова економска криза, вероватно и већа од оне предходне. Најава рецесија у Немачкој током 2020. године, мотору европске и једном од најзначајнијих чинилаца светске приврде, представљала је чврсту потврду тврдњи тих експерата. Самим тим, можемо закључити да је Ковид 19 само прикрио проблеме светске економије који би свакако испливали на површину.

ГЕОПОЛИТИЧКА СЛИКА ЕВРОПЕ ПОСЛЕ КОРОНЕ

Геополитичка карта света, након окончања пандемије изазване вирусом Ковид 19, засигурно неће остати иста. Све државе, велике силе, као и оне мањег утицаја покушаће што ефикасније да санирају штету насталу као последица пандемије. Нико се неће либити ни од тога да колапс светске економије искористи како би се што боље позиционарао у глобалној политичкој и економској арени. Насупрот томе, човек као јединка, али и део колективитета, преиспитиваће ефикасност своје државе у борби против ове глобалне пошасти. Многима ће то бити кључна одредница на основу које ће оцењивати не само сопствене политичке лидере него и целокупан политички систем.

Није потребно посебно наглашавати да су та преиспитивања већ увелико и трајала, нарочито на старом континенту. Европа је за многе била и остала колевка и бастион демократског политичког система, узор за целокупно човечанство, али опхрвана унутрашњим проблемима и дилемама. Подела на државе чија власт баштини лево – либерална демократска начела и оне које су кренуле путем изградње система заснованог на јачем ауторитету демократско изабраних власти, била је и више него очита. Пошто су земље на западу Европе или како их неки називају старе Европе, чувари лево – либералних вредности, економски развијенији и са неспорно дужом традицијом демократског уређења, њихов утицај је свакако био јачи. Неретко су се државе са стабилократским режимима, попут Мађарске или Пољске, налазиле на удару критике својих моћнијих партнера из западног дела Уније. Као по правилу, те критике су увек упозоравале на наводно слабљење демократских вредности у тим државама и на јачања личне власти појединца.

Међутим, државе са јачим ауторитетом изабраног владара показале су се значајно ефикасније у борби против вируса Корона. Избегле су драматичне слике општег хаоса и несналажења у кризним ситуацијама што се очитавало у скоро свим земљама лево – либералних влада, било у већој или мањој мери. Одговор зашто су те владе биле ефикасније од својих западноевропских партнера можемо пронаћи управо у ауторитету власти. Упориште и углед који владаоци у стабилократским системима имају у сопственом народу, несумњиво им је дало већи маневарски простор када је у питању доношење тешких одлука. Премијери и председници таквих држава нису се поводили страхом од реакције бирача, већ искључиво опасношћу од непријатеља са којим се суочавају. Самим тим, донели су брзе и ефикасне одлуке, обично у самом старту и најтеже, а време је показало и најисправније. Исте те одлуке одлучно су спровели у дело, док су грађани у највећој мери поштујући захтеве своје владе демонстрирали своје поверење.

Можда се то најбоље уочава на примеру Србије, земље која се суочила са једном од најтежих ситуација у свету. У тренутку судара са глобалном пошасти у Србију се слило више од 400 хиљада њених грађана, враћајући из неких вирусом најугроженијих држава махом Европе, али и остатка света. Сложићемо се да је то за земљу са нешто више од седам милиона становника представљало не само велики изазов, него најаву епохалне катастрофе. Процене су говориле да од тих 400 000 људи, 28 000 до 32 000 је вероватно већ инфицирано. Узмемо ли у обзир да су процене светских епидемиолога говориле о томе да се зараза изузетно брзо шири, онда нам постаје јасно зашто се Србија нашла на рубу понора. Без правовремених и адекватних мера одбране, за само неколико недеља могло се очекивати да 60 % укупне популације у Србији буде заражено. Потресне сцене, које смо са малих екрана гледали из Италије, Шпаније, Белгије, САД-а, снимци када се војним камионима одвозе лешеви на кремирање пошто на гробљима више нема места, биле би и српска свакодневница. Искључиво брзом реакцијом државе, епидемиолога, виталношћу српског здравственог система и искуством у управљању кризом, којих у овом региону није мањкало, такав сценарио је избегнут. Улога председника Александра Вучића у свему томе била је изузетна. Личним ауторитетом, који је у српском народу неспоран и на изборима вишеструко потврђен, утицао је на грађане да у највећем проценту испоштују донете мере владе. Одлуке које су спроведене у Србији биле су управо оне из реда најтежих, али самим тих и најделотворнијих. Показало се том приликом, да лидер са великим ауторитетом, чврстом и стабилном влашћу, има кључни предуслов да много ефикасније води своју земљу кроз тешке кризне ситуације.

Након окончања пандемије у Европи сукоб између два концепта владавине, лево – либералног и стабилократског, добиће још више на интезитету. Једино ће овај пут европске стабилократе на директном примеру имати најбољи показатељ премоћи свог система функционисања. Недвосмислено, тиме ће ојачати не само сопствене позиције, већ и снагу својих истомишљеника у западноевропским државама. Наравно, то не значи да ће аутоматски доћи до слома носилаца лево – либералних идеја. Вишедеценијска водећа улога у политици држава старог континента, чини их предубоко укорењеним у европским друштвима да би тек тако исчезли. Међутим, пандемија ће свакако иступити оштрица притиска Бриселске администрације према стабилократским владама. Клатно моћи тиме ће се значајно померити у правцу десног европског политичког спектра.

Још један горући проблем који ће пандемија вируса Ковид 19 додатно актуелизовати јесте питање будућности Европске уније, а што је поново на одређени начин повезано са поменутом поделом на стабилократе и леве либерале. Судбина Европе је нешто о чему се интезивно расправљало и пре избијања пандемије. Једноставно, Европска унија се суочавала са нефункционалношћу и налазила се на прекретници. Европљани су постављали питање куда даље? Суверенисти, заговорници очувања права вета, као гаранције спречавања прегласавања малобројнијих народа у ЕУ, углавном се окупљају око најистакнутијих стабилократа попут мађарског премијера Виктора Орбана. Насупрот њих налазе се заговорници чвршћих интеграција. Окупљали су се око Немачке и махом су их чинили следбеници лево – либералних идеја. Пошто је током пандемије дошло до колапса ЕУ и потпуног краха европске солидарности, као једне од темељних вредности на коју се позивају заговорници чвршћих интеграција, назире се да ће та опција доживети фијаско. Шта више, на примеру Италије показало се да је европска солидарност само мит, да она постоји док у ЕУ све добро функционише, али кад наступи криза свака држава прво мисли о себи и својим интересима.

Наравно да је то ојачало и гласове који су тврдили да ЕУ нема будућност и да у сваком случају треба очекивати њен потпуни распад. Међутим, та опција ипак није реална. Европске земље, без обзира на различите политичке визије, чврсто повезују пре свега заједнички економски интереси. Чак и државе које се противе чвршћој интеграцији дубоко су свесне предности јединственог тржишта. Тешко је замислити да би било ко био спреман да се, тек тако, одрекне тих предности. Зато је реалнија опција да се ЕУ реформише на тај начин што ће функционисати на принципу заједнице суверених држава, док за планове о евентуалној федерализацији ЕУ можемо рећи да ће бити дефинитивно одбачени.

САД И КИНА НАКОН КОРОНЕ

Судбина ЕУ је свакако нешто што код свих нас који живимо на Старом континенту изазива посебно интересовање. Уосталом, Србија се определила да држи спољнополитички курс приближавања ЕУ, тако да је судбина те заједнице држава нешто што је за српску политику од виталног националног значаја. Међутим, остатак планете има друге приоритете. Свет је одавно престао да буде европоцентричан, а кључна два глобална центра моћи налазе се у Вашингтону и Пекингу. Следствено томе, судбина свих народа на нашој планети у већој или мањој мери зависиће од односа ова два економска, војна и политичка џина.

САД су од пада Берлинског зида биле једина светска суперсила. Међутим, почетком XXI века већ је свима, који иоле прате глобалне економске токове, постало јасно да ће нарастајућа моћ Кине представљати велики изазов за америчку доминацију. Процене светских економских стручњака да ће до 2028. године Кина постати светска економска сила број један, упалила је све лампице за узбуну у политичким круговима САД. Историја нас учи да није далек пут за једну државу да од најаче економске силе постане и прва војна, а на крају и политичка сила света. Победа Доналада Трампа на америчким председничким изборима 2016. године, у великој мери је дошла као последица покушаја делова америчке економско – политичке елите да тај процес заустави.

Наиме, док су се САД константно трошиле у сузбијању Русије, Кина се неометано развијала и то још уз помоћ америчког новца. Није непознато да су амерички инвеститори, у време када је Кином управљао један од њених највећих реформатора Денг Сјаопинг, добили могућност да улажу у ту комунистичку државу. Велико тржиште и јефтина радна снага најмногољудније земље света постепено су привлачило све више америчких привредника. Стејт департмент је отворено подржавао своје пословне људе видевши у томе шансу да одвоји ову комунистичку земљу од њеног природног идеолошког савезника СССР-а. Кина је са друге стране користила амерички новац, технологију и друга знања како би учећи од најбољих постепено модернизовала своју земљу. Временом је тржиште САД постало кључно за извоз кинеске робе, а суфицит у корист кинеске економије растао је вртоглавом брзином. Зато нећемо погрешити, ако закључимо да се кинеско економско чудо рађало управо кроз блиску сарадњу са САД.

Део америчке елите окупљен око Доналда Трампа одлучио је да заустави Кину у намери да од њихове земље преузме водећу улогу у свету. Царински рат и сузбијање компаније Хуавеји, симбола нарастајуће економске и кибернетичке моћи Кине, само су кораци у том покушају да се спречи промена на врху. Међутим, убрзо је постало јасно да ове америчке мере можда могу успорити раст Кине и пролонгирати њено позиционирање као водеће светске економске силе, али никако не могу трајно зауставити тај процес. Пре или касније, смена на врху је неминовност. Данас у време пандемије поставља се питање какве ће последице она имати на однос ова два глобална хегемона, односно хоће ли Кина искористити тренутне околности како би преузела водећу улогу у свету. Чињеница је да се Кина успешније изборила са вирусом, одлучно и уз примену најтежих мера. Са друге стране здравствени систем у САД-у је доживео потпуни колапс. Негде је то и било за очекивати, јер здравствене услуге у САД јесу најбоље на свету, али само за оног ко то може да плати. Милиони Американаца нису могли себи приуштити квалитетно здравствено осигурање, тако да су они били највећа колатерална штета малих капацитета иначе врхунски америчких здравствених установа. Слике претрпаних болница и општег хаоса, пре свега у Њујорку, обишле су свет. Свакако, то представља велико нарушавање угледа САД, а не треба занемарити да је слика о нечијој моћи понекад једнако важна и колико и сама та моћ.

Ипак, из свега тога не треба извлачити аналогију о томе да ће САД доживети суноврат и да ће Кина аутоматски преузети водећу улогу у светској политици. Моћ САД почива на долару, међународном платежном средству. Сама Кина има више од три билиона долара девизних резерви и тешко да ће бити спремна на такав ризик да та средства жртвује у неком монетарном обрачуну с САД-ом. Не смемо занемарити ни то, да је америчко тржиште и даље највећи купац кинеске робе. Сукоб са САД-ом би ризиковао затварање тог тржишта за кинеске компаније, што би за последицу имало губитак милиона радних места. Све те чињенице, уз традиционалну кинеску спољну политику која функционише на принципу тиха вода и брег рони, нам говоре да ће кинеска страна учинити све да тај сукоб избегне. Време ради за њих и велики потреси им нису неопходни како би остварили своје циљеве, напротив могу им бити само штетни. Зато не можемо очекивати битније промене у односу између ове две државе. Беспоштедна борба за сузбијање ривалског утицаја водиће се и даље, оптужбе о томе ко је изазвао ову пандемију ће бити изузетно жестоке, али ће све то остати у границама контролисаног сукоба.

Наравно, нама је посебно интересатан утицај те две силе у нашем региону. Треба истаћи да се америчка страна овде изузетно добро позиционирала и то не само економски, већ и војно преко својих база, и безбедносно путем своје моћне обавештајне агентуре. Кинески утицај јача, али је он примарно економски. Проћи ће још доста година, а можда и деценије, док на Балкану уз економски утицај не преовлада и политичка воља Кине. Нарочито у светлу поменутог опрезног наступања кинеске дипломатије и укопаних позиција америчког војно – обавештајног апарата.

КУЛТУРА ПОСЛЕ КОРОНЕ

Ако посматрамо културу кроз њену можда и најширу дефиницију, као начин живота, схватићемо да ће се последице вируса Корона на том плану можда и најочитије манифестовати. Наиме, Европљанима је, благо речено, необично изгледало када угледају туристе са Далеког истока у рукавицама и са медицинским маскама. Све то је доживљавано као непотребно, претерано па можда чак и на ивици хипохондрије. Не удубљујући се у разлоге тих људи да се на тај начин заштите олако смо их осуђивали. Међутим, занемарили смо чињеницу да су Птичији и Свињски грип однели највећи данак управо у земљама Источне и Средње Азије. Опрезност популације тог дела света, самим тим развила се из оправданаг страха од последица вирусних инфекција са којима су се суочавали.

Данас, када знамо да су консеквенце по здравље људи од инфекције вирусом Ковид 19 и веће него што је то био случај са Свињским или Птичијим грипом, маске и рукавицу су постале саставни део облачења људи и на осталим меридијанима света. Помама за том заштитном опремом постало је нешто што је обележило пандемију вируса Корона где год се она појавила. Зато није тешко закључити да ће и након престанка или бар ублажавања ефеката пандемије многи појединци слично људима са Далеког истока наставити да носе заштитну опрему. Ускоро би то могло да постане део свакодневнице европских па и светских градова исто као и додатна опрезност у комуникацији, односно држање адекватне раздаљине приликом разговора или боравка у истој просторији. Исто тако, тешко да ће се људи лако одрећи употребе дезинфекционих средстава и навике о честом одржавању хигијене руку. Једноставно страх од инфекције нам је свесно или несвесно ушао у подсвест и самим тим наше животне навике ће функционисати у складу са новим правилима, правилима која је наметнуо „страх од короне“.

Неки психолози су приметили да ћемо досадашње резоновање да једино, ако неке послове не можемо обавити лично за шалтером онда то радимо електронским путем, потпуно преформулисати. Уствари, убудуће постављаћемо питање да ли нешто уопште морамо обавити уз лично присуство, а ако не морамо онда и нећемо. Многе услужне делатности у време пандемије морале су се прилагодити новим околностима и прећи на електронски начин обављања редовних задужења. Несумњиво то ће оставити велике последице по функционисање истих тих установа и након окончања пандемије. Људи ће се навићи на електронски начин комуникације и обављања послова, тако да би шалтери могли постати прошлост знатно пре него што смо то очекивали.

Живот у време Короне нам је показао да многи послови могу да се обављају од куће и самим тим одлазак на посао ће за милионе радника постати излишан. Рад од куће, који је засад реткост, узеће све више маха, а послодавци и њихови упосленици на овај начин уштедеће и време и новац. Поготово је то важно за становништво великих градова где одлазак на посао одузима много времена, а гужве у саобраћају су извор непотребног стреса.

Свакако у догледној будућности бићемо сведоци, ако не постепене депопулације тих великих градова, мегаполиса, онда успоравања њиховог раста. Начин рада, на даљину, неће захтевати потребу да се живи у непосредној физичкој близини матичне компаније упосленика. Сем тога градови су се показали као легла убрзаног ширења заразе па ће многима то бити додатни подстицај за одлазак у мање место или на село. На крају крајева пошто епидемиолози сматрају да пандемије опасних вируса могу постати све чешће, карантин, као неизбежан начин борбе против истих, много је подношљивији у природи и кући са двориштем него у велеградским небодерима.

Све те промене природно ће изазвати бројне последице у животу сваког појединца. Миграције од урбаног ка руралном погодиће тржиште некретнина. Страх од неке нове заразе многима ће ограничити кретање, а поготово путовања. Рад на даљину само ће додатно подстаћи развој информатичких алата како би такав начин живота постао што једноставнији и ефикаснији. Следствено томе, усамљеност ће постати један од највећих изазова које доноси сутрашњица. Отуђеност људи, као велики психолошки проблем савременог човека у модерном свету, постаће израженија, више него икад пре. Додуше то је недостатак кога смо већ били свесни, преласком из индустријске у кибернетичку еру, али страх од пандемје засигурно ће процес дигитализације свих аспеката живота људи убрзати и учинити актуелнијим.