СУДСКА РЕФОРМА У РЕПУБЛИЦИ ПОЉСКОЈ

–

РЕАКЦИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ПОСЛЕДИЦЕ

Европска Унија је по први пут у историји, пре готово пола године, активирала члан 7. Лисабонског уговора. Повод за овај поступак била је судска реформа у Републици Пољској, која је изгласана у Сенату (горњем парламентарном дому) и Сејму (доњем парламентарном дому) и потврђена од стране председника Републике Пољске Анджеја Дуде.

Да би Република Пољска била и санкционисана у складу са чланом 7. неопходан је јединствен став преосталих 27 чланица Европске Уније. Како је Мађарска јасно подвукла да ће блокирати сваки покушај санкционисања Републике Пољске, конфликт на релацији Брисел – Варшава остаје само на политичком нивоу и нису реалне правне консеквенце.

Такође, морају се сагледати и све потенцијалне геополитичке реперкусије које могу произићи из овог односа, са посебним акцентом на могуће, индиректне последице на европске интеграције држава кандидата за чланство у Европској Унији, међу којима је и Република Србија.

СУДСКА РЕФОРМА У РЕПУБЛИЦИ ПОЉСКОЈ 2017. ГОДИНЕ

Доњи дом пољског парламента (Сејм) је 08. децембра 2017. године донео сет закона који уређују избор и овлашћења представника судске власти у земљи.

Закони су донети уз подршку владајуће политичке партије Право и правда, из чијих редова долазе како председник владе Матеуш Моравиецки, тако и председник државе Анджеј Дуда.

Наведени закони приморавају све судије Врховног суда Пољске, које су старије од 65 година да се повуку, осим уколико не добију посебно одобрење од председника државе да наставе свој рад. Ово одобрење председник даје на предлог Министарства правде.

У овом моменту готово 40% од 86 судија Врховног суда Пољске је старије од 65 година, укључујући и председника Врховног суда. Досадашња старосна граница је износила 70 година живота.

Сејм

Законе је предложио председник Републике Пољске Анджеј Дуда и то након што је јула месеца 2017. године уложио вето на законе који су доносили реформу судског система и подразумевали да свим актуелним судијама Врховног суда престаје мандат, те да је Министарство правде орган који ће одлучити ко остаје на функцији, а ко не.

Председник Републике Пољске Анджеј Дуда

Такође, закони су подразумевали и право Министарства правде да именује судије нижих судова. Председник је уложио вето након таласа протеста који су погодили земљу.

Након неколико месеци преговора између председника Дуде и председника владајуће партије Право и правда Јарослава Качињског, предложени су, а потом и усвојени нови закони који су донели нешто другачија правила када је у питању именовање судија Врховног суда.

Једна од кључних измена је та, да је за именовање судија Врховног суда потребно 60% гласова од укупног броја чланова Сејма, уместо 50% колико је било предложено у јулу месецу 2017. године. Такође, одлуку о томе који судија, који је испунио старосну границу, остаје на дужности не доноси Министарство правде, него председник Републике, а на предлог Министарства правде.

Ипак и у новим законима предвиђена је измена по питању избора чланова највишег органа судске власти – Националног судског савета. Према новим законима, 15 од 25 чланова ће бирати Парламент, што је до сада било у надлежности судијских организација.

РЕАКЦИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Међутим и нови закони су изазвали озбиљно незадовољство званичника Европске Уније. Такође, Венецијанска комисија је изнела негативан став поводом предложених закона.

Дана 20. децембра 2017. године, на предлог Европске комисије, представници влада чланица Европске Уније су донели одлуку о активацији члана 7. Лисабонског уговора

У поменутом члану стоји дословно:

„1. На образложени предлогу једне трећине држава чланица, Европског парламента или Европске комисије, Савет делујући већином од четири петине чланова након добијања сагласности Европског парламента, може утврдити да ли постоји јасан ризик озбиљне повреде, од стране државе чланице, вредности наведених у члану 2. Пре него што се донесе таква одлука, Савет ће саслушати дотичну државу чланицу и дати јој препоруке. Савет редовно проверава да су разлози на основу којих је дошло до такве одлуке и даље на снази.

Европски савет, једногласном одлуком на предлог једне трећине држава чланица или Европске комисије и након добијања сагласности Европског парламента, може утврдити постојање озбиљног и упорног кршења од стране државе чланице вредности из члана 2. након што дозволи дотичној држави да изнесе свој став.

Када је донета одлука из става 2 овог члана, Савет, с квалификованом већином, може одлучити да обустави одређена права која произлазе из примене Уговора на дотичну државу чланицу, укључујући и гласачка права представника владе те државе чланице у Савету. При томе Савет ће узети у обзир могуће последице такве суспензије у вези права и обавеза физичких и правних лица.

Обавезе дотичне државе чланице према Уговору ће у сваком случају и даље бити на снази за ту државу.

Савет с квалификованом већином, може касније одлучити да измени или укине мере предузете према ставу 3 као одговор на промене у ситуацији која је довела до њиховог наметања.

Уговор о гласању који се примјењује на Европски парламент, Европски савет и Савет за сврхе овог члана одређени су чланом 354. Уговора о функционирању Европске уније.“

Дакле, 20. децембра 2017. године, на предлог Европске комисије, потребна већина од четири петине чланица Европске Уније је у оквиру Европског савета донела одлуку о активацији члана 7. Лисабонског уговора.

Ипак, да би ова активација произвела конкретне правне последице, као што је одузимање права гласа државе чланице или обустава приступа фондовима, неопходна је сагласност свих држава чланица ЕУ. У таквом гласању учешће не узима држава о којој је реч, у овом случају Пољска.

Пољски савезник из Вишеградске четворке – Мађарска, одмах се изјаснио да ће блокирати сваки покушај кажњавања Пољске од стране органа ЕУ.

Мађарски премијер Виктор Орбан је по том питању веома јасан:
„Морамо ставити до знања ЕУ да је беспредметно уопште започињати процедуру против Пољске, пошто не постоји шанса да се она изведе до краја, јер ће Мађарска томе стати на пут и начинити непремостиву препреку“.

КАЧИЊСКИ — Председник Владе Мађарске Виктор Орбан

Свакако, анализирајући ову ситуацију, намеће се питање –
Које последице може изазвати оваква одлука ЕУ? У формално-правном смислу опсег је сужен и с обзиром на став Мађарске, очито да примена озбиљнијих санкција према Варшави није била могућа.

Дакле, терен на ком се Брисел и Варшава по овом питању могу надметати у ближој будућности пре се може окарактерисати као политички, него ли правни.

Бенефит који званични Брисел, али и Берлин, Париз и друге владе ЕУ које инсистирају на одустанку Варшаве од утврђене судске реформе, пре свега се огледа у ојачавању утиска, како пред домаћом, тако и пред међународном јавношћу, у постојању принципијелности при формирању озбиљних политичких ставова.

Ово ће свакако проширити капацитет за стварање одређене врсте политичког пресинга према државама кандидатима за учлањење у Европску Унију попут Републике Србије, што треба имати на уму при некој будућој корекцији државне стратегије у процесу придруживања Републике Србије Европској Унији.

Тешко је веровати да ће Варшава одустати од процеса дубинске реформе судског система. Идеолошки приступ владајуће политичке партије Право и правда подвлачи тврдњу како Пољска није у потпуности раскинула са својом социјалистичко-комунистичком прошлошћу. Јарослав Качињски неретко апострофира управо „судску елиту“, као део наметнуте, ненародне „либералне елите“, која се стара о глобалистичким интересима, а не о добробити државе, елити која је сама себи постала сврха.

Председник Дуда је својим промптним потписом на управо изгласане законе у Сенату (горњем дому пољског парламента) и Сејму, јасно ставио до знања да је након летошње кризе политичко јединство у троуглу Качињски (партија) – Моравиецки (Влада) – Дуда (Председништво) поново довољно снажно и на истим политичким фреквенцијама.

Свако одустајање од судске реформе, потенцијално би били перципирани као слабост владајуће конзервативне опције.

С обзиром на природу рада нових пољских власти, које се од почетка постављају као резолутна, одлучна и принципијелна опција, јасно је како би коренито политичко уступање, у јавности али и међу бирачима партије Право и правда, било перципирано као мањак воље и снаге да се спроведу све оне реформе политичког и правног система, за које се Право и правда залажу дуги низ година и које су биле део њихових предизборних обећања.

Ипак, не желећи да након контраверзног закона о историјском памћењу у вези Другог светског рата, а који забрањује довођење Пољака у везу са злочинима Холокауста и који је изазвао оштре реакције Израела, САД и Украјине, Варшава се потрудила да заустави спиралу, потенцијално дубоког сукоба са Берлином и Паризом, истовремено не одустајући од суштине започетих реформи. Стога, Варшава је стрпљиво чекала ослабљивање резолутних ставова у Бриселу и након готово пола године интенизивних преговора са представницима ЕУ, дошла надомак обострано прихватљивог решења. То решење би подразумевало уношење амандмана у већ донети сет правосудних закона и ограничило би моћ Врховног суда да ревидира правоснажне пресуде, а такође би право одобравања избора судија нижих инстанци, препустила председнику, уместо Министарству правде.

Не сме се сметнути са ума ни чињеница да Пољску 2019. године очекују редовни, парламентарни избори. Пољска економија је дуги низ година на високом нивоу, пољска економија је једина успела да прође кроз светску економску кризу 2008-2009. године без западања у рецесију.

Пољске просечне плате, раст бруто домаћег производа и инфраструктура и даље напредују сличним темпом као и пре доласка на власт партије Право и правда.

У чему је онда тајна победе Права и правде на претходним парламентарним и председничким изборима, али и континуираног раста подршке овој политичкој опцији све време њиховог обављања власти?

Разлози су превасходно политичко-социјалне природе. Са растом економске моћи, пољске политичке амбиције су поново почеле да се буде. Давнашњи пројекат Јозефа Пилсудског из двадесетих година двадесетог века познат као „Међуморје“, а који је подразумевао обједињавање геополитичког простора од Балтичког до Црног мора или чак и до Јадранског мора, више није само ставка у академским расправама у Варшави и Гдањску.

Данас је то саставни део пољске државне политике, што се видело и на симболичан начин у инаугурационом говору председника Дуде, али и након креирања иницијативе „Три мора“, која окупља Летонију, Литванију, Естонију, Чешку, Словачку, Мађарску, Аустрију, Словенију, Хрватску, Румунију, Бугарску, а предводи је Пољска. Иницијатива „Три мора“, само је један од израза пољске тежње за оживљавањем геополитичког пројекта „Међуморје“, јединственог простора средње и делимично источне Европе, којим би доминирала Пољска, а које би имало потенцијал да се шири даље на исток (Украјина, Молдавија, потенцијално Белорусија) и југ (Србија).

КАЧИЊСКИ

Председник САД Доналд Трамп, Председник Републике Пољске Анджеј Дуда,
Председник Републике Хрватске Колинда Грабар – Китаровић на састанку иницијативе „Три мора“ у Варшави, 2017. године.

Право и правда, њен председник и кључни идеолог Јарослав Качињски сматрају да је кључни проблем данашње Пољске однарођеност дела елита, који уместо да представљају само административно-бирократски апарат, заправо руководе кључним политичким, правним, финансијским процесима, наслањајући се на фундаменте још из времена Варшавског пакта.

С тим у вези данас у Пољској поред реформе правосудног система, имамо и реформу изборног система, али и симболичне потезе као што је уклањање свих споменика Црвеној армији СССР, изузев надгробних плоча и других споменика на гробљима.

Сасвим је сигурно да ће Право и правда реформу правосудног система приказивати као део ширег пакета политичко-друштвених реформи, које за циљ имају преузимање пољске судбине у сопствене руке, осетно слабије политичке везе са Бриселом, отпор заједничкој ЕУ политици у оним областима у којима постоје фундаментална неслагања (мигрантска криза и пријем миграната по обавезујућим квотама), а истовремено не доводећи у питање слободан проток роба, људи, услуга и капитала унутар ЕУ, од чега Пољска има велике користи.

Овакав, суверенистички приступ, јасно је главна брана процесу федерализације ЕУ, који се стидљиво заговара у Паризу и Берлину. Нема сумње да ће поменути приступ, заједно са све израженијим намерама Варшаве да постане центар једне нове геополитичке области допринети све деликатнијим односима између Пољске и СР Немачке. Уз већ отворени геополитички фронт према Москви, Варшава ће свакако и у будућности тежити што чвршћим везама са Лондоном и Вашингтоном.

Прве испоруке течног гаса, размештање америчких војника на пољској територији, креирање антиракетног штита у Пољској, посета Доналда Трампа Варшави и учешће на самиту иницијативе „Три мора“, уздржавање Пољске од гласања за резолуцију у ГС УН којом се осуђује америчка одлука о признавању целог Јерусалима за престоницу Израела, супротно одлуци већине чланица ЕУ, али и скорашњи сусрети на високом нивоу са властима Уједињеног Краљевства, довољно говоре како пољске наде у креирање новог, широког савезништва на релацији „Међуморје“ – „Англо-амерички свет“ нису без утемељења.

Коментари председника Румуније Клауса Јоханиса с краја прошле године, о томе како би баш Румунија могла бити следећа санкционисана земља, говоре не само да се актуелни политички дуел на релацији Брисел – Варшава помно посматра у државама тзв. „нове Европе“, већ и да се користи за унутрашње, политичке потребе. Румунија, која је део од стране Пољске предвођене иницијативе „Три мора“, има сличне геополитичке погледе као и Пољска, претежно се ослањајући на САД, с том разликом што Букурешт ни из близа не наступа оштро према Берлину, како то чини Варшава.

Такође, Букурешт је свестан да би се процес реунификације са Молдавијом, који се у румунској јавности све гласније заговара далеко лакше остварио у случају реализације неког вида пројекта Међуморја. Овде можемо повући још једну паралелу између Пољске и Румуније, у погледу тежњи за политичким експанзионизмом, која се јавља у време стреловитог економског раста, који је видљив у обе државе.

Све смелији и жустрији потези Пољске сигурно ће допринети и убрзаној трансформацији Вишеградске четворке. Ипак, да ли ће Вишеградска четворка постати темељ новог „Међуморја“ и колико разумевања за последње потезе Варшаве имају у Прагу, Братислави, Будимпешти?

Из става Виктора Орбана, јасно је да пољско-мађарско савезништво делује врло чврсто и представља разлог за задовољство у Варшави. И сама Мађарска је већ спровела сличне реформе, након поновног доласка на власт Виктора Орбана 2010. године. Измењен је Изборни закон, донет нови Устав, коригован правосудни систем, а у припреми су и нови уставни амандмани. Визија Европске Уније у Будимпешти и Варшави је идентична. Са Прагом и Братиславом, Варшава дели бројне ставове, поготово када је у питању мигрантска криза, али и ауторитативан став власти.

Ипак, њихово савезништво ће бити на проби уколико се буде гласало о увођењу санкција Пољској. Вето Мађарске ће спречити намере Берлина и Париза, али ће евентуално уздржавање Чешке Републике и Словачке сигурно изазвати негативан пријем у Варшави. Са друге стране, три синхронизована вета би могла ојачати савезништво Вишеградске четворке и истовремено потврдити не само солидарност са Пољском, већ и имплицитно признање њеног лидерства од стране преостале три државе.

Но, с обзиром на актуелни равој ситуације и све насмејаније лице Франса Тимерманса, представника ЕУ који преговара са властима у Варшави, говори да смо ипак даље од сценарија гласања о ЕУ санкцијама према Пољској, него ли што смо то били крајем претходне године.

Пољска је надомак стратешке победе – корените реформе правосуђа, без санкција од стране ЕУ, а уз извесне концесије које нису корените природе. Реформе, која би ову државу дефинитивно одвојила од комунистичког наслеђа и уз истина, извесно ограничавање независности судске гране власти, правосудни систем у целини, учинила ефикаснијим. Са друге стране, ЕУ је близу победе на пољу промоције сопственог утицаја и снаге, која би могла бити вешто експлоатисана на пољу политичког маркетинга, али без реалне промене једног дубинског процеса у Пољској, који је заправо био примарни циљ крајем претходне године, када је до активације члана 7. и дошло. Оно што добија Брисел у овом процесу, не добија и Варшава и питање је како ће се на популарност политичке партије Право и правда одразити усупци према бриселским захтевима, без обзира што они нису суштинске природе. Одговор на ово питање у многоме зависи од вештине презентације нових догађаја лидера владајуће партије.

Одлука, која би могла донети мир на релацији Брисел-Варшава, очекује се да буде донета до краја јуна месеца у пољском парламенту. Измене закона морају бити подржане од готово свих посланика политичке партије Право и правда, што у овом моменту није сасвим извесно.
Од способности пре свих Јарослава Качињског да покаже способност политичке флексибилности, зависи повратак односа две администрације на „преднуклеарну еру“.

Али и затварање једног, по ЕУ, веома опасног, потенцијалног политичког жаришта.

Аутор анализе : Предраг Рајић