Тајна конвенција представља документ који је 28. јуна 1881. потписан између Кнежевине Србије и Аустроугарске. Том конвенцијом Србија и кнез Милан направили су драматичан политички заокрет. Напустили су до тада традиционално проруску и заузели проаустријску спољнополитичку оријентацију. До данас у српској јавности тај документ о савезништву Србије и Аустроугарске изазива бројне контроверзе и тумачи се на различите начине. Неки Тајну конвенцију сматрају издајничким актом, понижавајућим уговором којим је Србија само неколико година од стицања пуне независности, односно међународног признања на Берлинском конгресу, потпала под готово колонијалну зависност од свог северног суседа. Други пак сматрају да је тим документом Србија направила храбар искорак ка западноевропском културно-политичком кругу, где јој је одувек и било место. Интересантно је поменути да су се готово идентичне расправе водиле и крајем XIX века када је тај тајни документ угледао светло дана. Несумњиво, то нам говори о дубокој подељености српског друштва у односу на то какав би требало да буде спољнополитички курс земље. Иако је прошло скоро 140 година од тог документа дилеме су остале исте, треба ли политички правац земље усмерити према Западу или Истоку. Самим тим, та концепцијска размимоилажења око будућности Србије узрокују и различита тумачења карактера овог документа, по правилу увек зависно од тога ком од два поменута пола српске јавности тумач припада. Међутим, уколико желимо да без уношења идеолошко-политичке димензије, искључиво кроз историјску призму, сагледамо узроке, значај и последице настанка Тајне конвенције, морамо пажљиво анализирати околности у којима тај документ настаје.