У великој мери неочекивано, 1918. године Први светски рат ће бити окончан. Међутим, догађаји који ће одредити судбину овог планетарног сукоба неће се одиграти на Западном фронту, где су велики државници и стратези обе зараћене стране то очекивали, већ тамо где се сматрало да је то немогуће, на потцењеном и презреном Балканском или Солунском фронту где ће судбина ту кључну улогу главног протагонисте ратних победа савезника Антанте, наменити Србији. Судбина је српском војнику, његовом народу и држави наменила и остварење сна о победи у рату и слободи и јединству нације и земље. Незапамћеним херојством, они су тај „сан претворили у јаву“. То херојство српски војник је безброј пута доказивао на Церу, Колубари, Кајмакчалану, Солунском фронту и другим местима на којима су српски титани оставили своје гробове као вечну успомену на њихово јунаштво и мучеништво. У тим великим бојевима српски војници и њихови официри не само да су доказали да се могу равноправно носити са солдатима Аустроугарске и Немачке, великих војних сила, него да из борби са њима могу изаћи као победници. Због тога и не чуди то што ће управо ти српски борци после свега што су преживели током рата, на себе преузети улогу лавине која ће се обрушити на непријатеља септембра 1918. године на Солунском фронту и на тај начин одлучујуће утицати на даљи ток овог великог сукоба.