У првој години Великог рата, када је ситуација на фронту у току Битке на Дрини постала критична по позиције и опстанак српских оружаних снага и упркос саветима војводе Степе Степановића да краљ „ни случајно не долази на фронт, јер војници њега псују и куну, због стања у коме су се налазили“, Петар је са оба сина дошао на фронт, ушао у ров и окупљеној војсци обратио се знаменитим говором, који је ефектно и пресудно утицао на постојаност неопходног морала код бранилаца отаџбине. Том приликом краљ Петар је рекао: „Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо! Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!“.