Под заповедништвом краља Петра, као врховног команданта српске војске, изведени су победнички ослободилачки ратови из 1912. и 1913. године, када је дошло до ослобођења Старе и Јужне Србије, чиме је држава удвостручила своју територију. Управо, тада, краљ Петар добио је надимак „Ослободилац“ или „Осветник Косова“. Неколико дана пре Сарајевског атентата 1914. године, тачније 24. јуна, краљ Петар препустио је краљевску власт престлонаследнику Александру,чиме је будући југословенски краљ Ујединитељ постао регент Краљевине Србије. Званично објашњење (које свакако није било без основа) разлога поменутог краљевог поступка садржано је у ставу да је нарушено здравствено стање остарелог владара изискивало наведени потез. Међутим, на дату краљеву одлуку свакако је утицала и унутрашња политичка ситуација, која се огледала у неинституционалном деловању организације Црна рука. Наиме, неколико месеци пре почетка Првог светског рата, црнорукаши су вршили велики притисак на владара Србије да отпусти хомогену владу Николе Пашића, са којим су исти били у тешком и перманентном сукобу. Краљ је, чак био и спреман да удовољи жељама вођа ове лукративне организације, али су његову потенцијалну одлуку спречили престолонаследник Александар и руски посланик Никола Хартвиг. Својеврсна „жртва“ тих превирања на унутрашњој политичкој сцени у Србији, била је „сажета“ у поменутој краљевој одлуци.