Осликавајући портрет краља Милана, Љубомир Каљевић је овог српског владара окарактерисао као специфичну особу (sui generis), којој нико није био налик међу савременим европским монарсима. Вероватно ни сам Каљевић није у потпуности био свестан до које је мере успео да продре у суштину описа ове значајне и изнад свега занимљиве личности, која је по много чему обележила историју Кнежевине, потом Краљевине Србије у другој половини XIX века. Да је претходно речено заиста тачно, можда најбоље може да потврди крајње несвакидашња судбина, која се краљу Милану приказала у свом најпревртљивијем лику. Да ли знате још некога да је постао владар са четрнаест година, да се оженио у двадесетпрвој, развео и одступио са престола у тридесетпетој, да је владао пуних двадесет година, а умро у четрдесетседмој години живота? Овим не баш дичним рекордом може се похвалити једино Милан Обреновић IV. Између краља Милана и српског народа постојао је крајње неуобичајен однос. За живота мало ко га је од припадника грађанске елите до обичног сељака волео и веровао његовим изјавама и поступцима. Поред свега, како је забележено, вест о смрти краља Милана изазвала је сузе код многих његових поданика и сународника како у Србији, тако и изван њених граница.