Колубарска битка је ушла у историју ратовања као јединствен пример да војска која се повлачи и која је пред коначним сломом постигне успешне реорганизационе напоре, изврши контраудар и однесе победу. Поред храбрости, пожртвовања и снаге српских војника којима припада највећа слава, наравно да морамо истаћи и српске официре посебно одлучног Живојина Мишића који је у тим кризним моментима преузео одговорност за судбину српске војске и државе на себе, а који је истовремено добро познавао карактер српског војника и умео да искористи његове особинe. У прилог овој тврдњи стоји и чињеница да је као генијалан стратег и кључни креатор ове велике победе, генерал Мишић после Колубарске битке унапређен у чин војводе. Наравно, морамо поменути и то да су непријатељу нанети огромни губици. У Србији је остало више од 40 хиљада заробљених непријатељских војника, 323 официра, 142 топа, 70 митраљеза, 2 авиона и око четири хиљаде коња. Укупни губитци аустроугарске балканске војске те 1914. године износили су преко 270 хиљада војника и официра. Стратешки значај ове битке је био изузетно велики, али нажалост савезници су то препознали тек по завршетку рата. Прослављени француски генерал Луј Франше д’ Епере је говорио о томе „да су савезници огроман људски контигент и ратни материјал који је изгубљен у пропалој експедицији на Галипољу требали пребацити на Балкански фронт и искористити српске победе на Церу и Колубари, а пораженог непријатеља потпуно дотући и избацити из рата наредне 1915. године“. Према његовим речима „то би значајно скратило дужину рата и спасило милионе живота“. На жалост ова шанса је пропуштена, али то ни најмање не умањује значај ове велике победе, која је снажно одјекнула у читавом свету и која, свакако представља део националног сећања српског народа, јер као што су тада писале немачке новине: „Србија је још једном ускрсла из гроба Косова поља и из колубарског врела црпиће током читавог једног века горду храброст за највеће битке.“