Међу најистакнутијим и најугледнијим личностима те српске елите у емиграцији, посебно место је заузимао кнез Павле Карађорђевић, вероватно најпросвећенији владар у историји српског народа, али истовремено и личност чија улога у трагичној судбини Краљевине Југославије и деценијама после његове смрти, озбиљно интригира академску и научну јавност, због чега се још увек воде неисцрпне полемике и у вези са државничко-политичким и личним карактером ондашњег кнеза-намесника. Сплетом несрећних околности, Павле Карађорђевић је 1934. године постао кнез-намесник, односно нашао се на положају првог намесника у Намесништву Краљевине Југославије, које ће у наредним годинама владати земљом у име малолетног краља Петра II Карађорђевића, иначе Павловог братанца. Тачније, убиством краља Александра Карађорђевића, Југославија је остала без владара, а малолетни Петар без оца, па је аутоматски био активиран тестамент у коме је краљ Александар именовао свог брата од стрица и човека од највећег поверења за особу која ће чувати трон његовом малолетном сину. Међутим, ова најпознатија историјска улога, коју је кнез Павле успешно „играо“ све до кобног 27. марта 1941. године, у научним и популарно-публицистичким анализама историјата дела поменутог српског и југословенског државника, неправедно је истакнута у првом плану, наспрам свих домета његовог духовно-уметничког и дипломатско-политичког генија и приватног живота, што је у многоме и допринело стварању једне погрешне, малициозне и у сваком погледу срамотно лажне повесне слике о учинцима делатности најразборитијег српског владаоца у националној историји модерне Србије.