Akademska javnost i „srpska inteligencija“ uopšte, a često i najširi slojevi građanstva u Srbiji i dijaspori ostaju uskraćeni za sveobuhvatan odgovor na večno pitanje o karakteru istorijskih stanja, procesa i događaja koji su trajno determinisali fundamente srpskog nacionalnog identiteta, njegovu kolektivnu svest i na posletku mentalni sklop ili kulturološki „kod“ istih. Naravno, postoji opšta saglasnost da se osnove geneze nacionalnog, a zajedno sa pomenutim i duhovno-kulturološkog identiteta srpskog naciona, prevashodno nalaze u povesnim postavkama tradicije „svetosavskog“ i „kosovskog zaveta“, isklesanih u srednjovekovnoj eposi borbe srpskog etnosa za afirmacijom samoodržanja sopstvene biološke i državnopravne egzistencije na njegovom životnom prostoru. U retkim prilikama možemo da sagledamo i mišljenja prema kojima je Srpska golgota u zimu 1915/16. godinu, odnosno povlačenje srpske države i naroda preko Albanije i celokupni tragični udes srpstva u Velikom ratu, potom preobraženog u Uskrsnuće i novi zamah etniciteta, zapravo istinski „mentalni zapis“ i tačka „vododelnica“ u istoriji srpskog etnosa na čijim osnovama bi trebalo da počiva spoznaja Kolektiviteta o njegovim identitetskim karakteristikama u savremenom dobu i u sklopu velike evropske civilizacije.