Академска јавност и „српска интелигенција“ уопште, а често и најшири слојеви грађанства у Србији и дијаспори остају ускраћени за свеобухватан одговор на вечно питање о карактеру историјских стања, процеса и догађаја који су трајно детерминисали фундаменте српског националног идентитета, његову колективну свест и на послетку ментални склоп или културолошки „код“ истих. Наравно, постоји општа сагласност да се основе генезе националног, а заједно са поменутим и духовно-културолошког идентитета српског национа, превасходно налазе у повесним поставкама традиције „светосавског“ и „косовског завета“, исклесаних у средњовековној епоси борбе српског етноса за афирмацијом самоодржања сопствене биолошке и државноправне егзистенције на његовом животном простору. У ретким приликама можемо да сагледамо и мишљења према којима је Српска голгота у зиму 1915/16. годину, односно повлачење српске државе и народа преко Албаније и целокупни трагични удес српства у Великом рату, потом преображеног у Ускрснуће и нови замах етницитета, заправо истински „ментални запис“ и тачка „вододелница“ у историји српског етноса на чијим основама би требало да почива спознаја Колективитета о његовим идентитетским карактеристикама у савременом добу и у склопу велике европске цивилизације.