„Zaverenici očito nisu bili stari majstori zločina“, primetio je Slobodan Jovanović, „nego su sa zanosom i jurišem ljudi koji sami sebe šibaju na dela iznad njihove nervne snage. U dva časa po ponoći trebalo je da grupa dvadesetosmorice krene s jednim bataljonom šestoga puka na dvor. Bataljon nije stigao u urečeni čas. Kod oficira se osetilo kolebanje i strepnja. Da preseče stvar, kapetan Dimitrijević komandovao je drugovima da, makar i bez bataljona, pojure trčećim korakom na dvor. I u toj trci oni su se sjurili na dvorsku kapiju, onako zaslepljeni i neodoljivi kao čovek koji čini zločin iz ljubavne strasti. Sve što su dalje radili, bilo je u istom takvom jurišu, u istom takvom polusnu.“ General Cincar-Marković bio je nevina žrtva ljudi koji su delovali omađijani i u polusnu. Na oltar ga je prineo duh iracionalnosti, koji je zatrovao čitav naredni vek srpske istorije – uz tiho odobravanje apologeta, što intelektualne, što primitivne provenijencije. Verovatno usled toga, veliko delo generala Cincar-Markovića Srbija je zaboravila.