„Завереници очито нису били стари мајстори злочина“, приметио је Слободан Јовановић, „него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у уречени час. Код официра се осетило колебање и стрепња. Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти. Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну.“ Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну. На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје – уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције. Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.