Једина сачувана аутентична изворна документација о кретању епидемије налази се у матичним књигама умрлих Српске Православне Цркве. Анализом ових књига установљено је да је петомесечно катастрофално умирање од обољења нагло сведено до минимума од 16. марта 1915. године, па у наредне две недеље када је широм Србије, врелом воденом паром, покренута свеобухватна депедикулација рубља, одеће и постељине и то помоћу „српског бурета“. У војсци и народу заустављен је раст епидемије, а већ почетком априла бележимо стрмоглав пад броја оболелих, док је рекуренс значајно почео да опада већ крајем треће декаде марта. Дакле, са истим народом и војском, у истим условима сиромаштва и ратних прилика, у једној катастрофалној епидемиолошкој ситуацији, али са потпуно другом концепцијом борбе против епидемије у виду тактике која се састојала у заштити здравих од заразе и то помоћу просте импровизације – вреле водене папе у „српском бурету“, дотадашњи епидемиолошки пораз преокренут је у блиставу антиепидемиолошку победу. Након петомесечне неконтролисане епидемије, али за мање од три месеца борбе против пошасти, пегави тифус је коначно угашен почетком јуна 1915. године. Из оцене Хантера, да је епидемија пегавог тифуса у Србији 1914. и 1915. године била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји“, могу се сагледати основне карактеристике поменутог епидемијског процеса. Наведене особине епидемијског процеса пегавца и рекуренса нису вероватне у ендемским подручјима и у прокуженој популацији. Према подацима и мишљењу Хантера, почетак катастрофалне епидемије пегавца у Србији проналазимо код заробљених, рањених и од пегавца болесних аустроугарских војника. Једноставно, у Србији је епидемија рекуренса претходила епидемији пегавца, супротно епидемиолошком искуству у ендемским подручјима, где пошаст рекуренса следи након пустошења пегавца. Поменуте чињенице говоре у прилог тези да пегавац и рекуренс у датом периоду нису представљали ендемске појаве у Србији, односно да су они употребљени у сврхе биолошког ратовања против српског народа, а од стране агресора из земаља Централних сила.